„Osećam se umorno, emotivno iscrpljeno, posle ova dva dana, kada sam glas izgubila i izgrlila se sa hiljadu ljudi. Sa dve hiljade ljudi sam se rukovala, Relja (Aleksandar Reljić, novinar, prim. aut.) je išao iza sa kamerom da uhvate te momente kao drugi deo Novosadskih sećanja, ali to je neuhvatljivo i neprepričivo. S jedne strane sam emotivno puna, a sa druge umorna od rolerkoster emocija. Prvi dan, egzaltacija, sreća, ljubljenje, drugi dan, potpuna tuga, komemoracija, preko 100.000 ljudi stoji katarzično i ćuti. Ni glas deteta ni glas psa, toliko je emotivno bilo da se oporavljam od svega. Počela sam da radim tri dana nakon izlaska iz pritvora, ali osećam se odlično jer, evo, sedimo u lokalu i ne moram da gledam na sat kada moram da se vratim kući“, govori za Radar novosadska profesorka i književnica Marija Vasić, koja se nakon sedam meseci, po svemu sudeći nepravednog pritvora, priprema za sud i optužbu da je zajedno sa studentima, članovima i aktivistima Pokreta slobodnih građana pokušala da sruši ustavni poredak Srbije.
Utisci od 1. novembra?
Pozitivni. Nismo mi ništa ni očekivali, osim mirnog i dostojanstvenog skupa. Ni parola, ni politike, a kamoli nemira. To niko nije ni pomišljao, osim njihove strane. Apsolutno sam zadivljena šta su ta deca organizovala, celom simbolikom, decentnošću i posle svega horom.
„Pop hor Radio“ horovođe Dušice Stojković se tokom ovih godinu dana iskristalisao ne samo kao dobro pevačko društvo, već doslovno kao građanska savest Novog Sada?
Tako je, i zahvalna sam im do neba. Napisala sam jednu priču o njihovoj poseti, u zatvoru, moram sve da zapišem da ne zaboravim.
Zatvorena sam u maloj prostoriji, na strunjači, bez prozora, svetla i sata, i samo se koncentrišem da ne dobijem napad panike. Prvi dan je bio bez panike i gušenja, ali sam počela da se gušim i plačem kada sam shvatila da 24 časa niko nije otvorio vrata
Imali smo godinu dana bola, patnje, tuge, gneva, bunta, želje za osvetom, da li se to sve sabralo u jedno veliko dostojanstvo?
U subotu nije bio dan za politiku, već za tugu i komemoraciju. Subota je bila vreme da tugujemo, oplakujemo i da se svi sretnemo i zagrlimo. A danas, danas se borimo.
Kako su vas tretirali u zatvoru?
Godinama sam predavala Viktora Frankla Zašto se niste ubili i upoznata sam sa stanjem svesti logoraša tokom ulaska u Aušvic. Shvatila sam da sam u stanju šoka bila sigurno mesec dana, jer je to paralelna realnost, ti si u filmu, tebi se to ne dešava. Ali tih prvih 48 sati pritvora u Sremskim Karlovcima su bili najgori jer iako si u šoku, ti si zatvoren u maloj prostoriji, na strunjači, bez prozora, svetla i sata, i samo se koncentrišeš da ne dobiješ napad panike. Prvi dan je bio bez panike i gušenja, ali sam počela da se gušim i plačem kada sam shvatila da 24 časa niko nije otvorio vrata. Lupala sam na vrata, pojavio se mlad policajac, zvao je hitnu pomoć, došli su i rekli da imam napad panike. Tražila sam nešto za smirenje, nisu imali bromazepam, samo neku injekciju za koju ne znam kako radi. Ja ujutru idem pred sudiju i mogu da budem ošamućena od te injekcije, oni su rekli da nemaju ništa drugo, otišli su i ostavili mene i napad panike u samici. Potrebna je jaka koncentracija i disanje, da razumeš da nema napolje i da ne smeš dobiti napad panike.
Posle su vas premestili u zatvor na Klisi?
Stavili su me u najgoru ćeliju, 1A, u kojoj nikoga nema jer je mimo svih standarda. O higijeni ne bih ni da pričam, ali zidovi su bili ispisani krvlju. Verovatno se tu neko sekao i pisao svojom krvlju, horor film. Sutra su me smestili u normalnu ćeliju sa još tri žene, očigledno je bio problem jer je u svakoj ćeliji bila barem jedna žena „za nadstrešnicu“. Nisu hteli da nas mešaju ali su morali. U toj ćeliji 4 sam bila dva meseca. Te komandirke devojke su godište moga sina, ti vidiš da su one zaljubljene u svoju uniformu i da „samo rade svoj posao“ i shvataš da im se ne obraćaš, jer ti ništa kazati neće. „Izađi, digni ruke, pretres, gledaj levo, tišina, itd.“ Moje nepoznavanje zatvorskog života je išlo dotle da sam na prvom tuširanju pitala da li neko ima da mi pozajmi šnalu za kosu. Ali ti pitaš zid. Dehumanizovana si, broj, mene su „Vasić“ zvale, ali dve su me zvale „profesorka“ jer su čitale moje knjige. Ali da niko ne čuje.
Da li je to apsurdno brutalno utamničenje živi dokaz koliko se vlast zapravo plaši?
Ne bih da laskam ni nama ni sebi, ali na našem primeru se vidi čega se plaše. Oni se plaše spoja studenata i opozicije, a mi smo prvi spoj bili – studenti organizacije STAV i mi, opozicioni aktivisti. To im je najveća strava, da se udružimo. Oni rade na tome da se posvađamo, izbušimo i da smo nesaradljivi.
„Jedna kolona“ je njihov najgori košmar?
Tako je.
Stavili su me u najgoru ćeliju, 1A, u kojoj nikoga nema jer je mimo svih standarda. O higijeni ne bih ni da pričam, ali zidovi su bili ispisani krvlju. Verovatno se tu neko sekao i pisao svojom krvlju, horor film
Ima smisla: predsednik nije ni trepnuo na pomen plenuma i zborova građana, ali kada je čuo zahtev za vanredne izbore…
Naravno, boje se jedinstva i naše saradnje. Moramo prevazići sve različitosti, jer ovo nije trenutak za deobe već da zbijemo redove.
Gde je ta karika koja nedostaje, da se studenti i opozicija nekako dogovore?
Studenti imaju snagu, moć, emociju i znanje, ali nemaju iskustvo. Oni ne znaju sa kojih strana vrebaju ubacivači elemenata, koji nas svađaju i ograđuju. Hvala im za sve, ali zaista su im potrebni ljudi koji su proganjani 30 godina, da ih upozore na sve zamke i rupe.
Hajde da budemo konkretni: oni koji buše, svađaju, ubacuju i ograđuju, a protiv su SNS i predsednika, zapravo ne žele da Srbija uđe u Evropsku uniju?
Tačno. To su radikalna desnica i levica. Sa desničarima nemam ni oko čega da se svađam, mi se nikada nismo borili zajedno, ali radikalna levica, udružena sa desnicom, jer se krajnosti spajaju u ekstremima, za mene je bila problem i postala sam prokužena. Antisemitske grafite protiv mene nisu pisali desničari, nego levičari.
Rat u Gazi ti svakako nije pomogao?
Dok ja držim predavanje o Holokaustu, oni me pitaju koliko me plaća MOSAD i pišu da sam kriva za mrtvu palestinsku decu. A to je isti rukopis na zidu, isti onaj što je pisao da STAV „buši blokade“. Svi znamo ko su, mali je grad, to su dve osobe.
Zanimljivo, i mene na društvenim mrežama blokiraju mahom levičari, a ne desničari, kako je to moguće?
Radikalni ne podnose ako nisi ekstreman ko oni. Onda nisi oni i ne možeš biti deo nijednog levog dela političkog spektra.
Građani Srbije većinski misle da nam Rusi i Kinezi najviše pomažu, ali u zbilji to su zemlje EU, SAD, Japan, itd. i za to postoje javni, pisani dokazi. Kako se to zove?
Zatucanost. Nemogućnost da otvoriš mozak za nešto drugačije, pomognuta vekovnom pričom da nas svi mrze, da nas Evropa mrzi, a mi smo bili Evropa pre njih. Taj „ego-trip“ o sopstvenoj veličini.
Jedini program je da se država oslobodi zločinačke korporacije. Ovo nije politička partija, već hobotnica-korporacija sa piramidalnom strukturom. Borimo se protiv zločinačke korporacije koja je ušla u sve pore života
Moram da pitam, zašto ste štrajkovali glađu i žeđu u zatvoru?
Nisam imala više kako da se borim. Bilo je to treće produženje pritvora, na mesec dana. Bila sam jako besna. Čekala sam papire o žalbi, koji nikada nisu stigli do nas, a već sam bila u štrajku kada smo to dobili napismeno. Ja sam na TV Pink saznala da smo odbijeni, a ne od advokata. Ide kajron, vidim da smo odbijeni, a to niko ne zna, ni ja, ni advokat, niko – osim TV Pink i verovatno Informer. Rekla sam u zatvoru da neću da primam ni terapiju, ni ništa i stupam u štrajk glađu. Razlog je nezakonito treće produženje pritvora. U besu sam napisala izjavu o štrajku glađu, ogromnim slovima, tresla sam se od besa, oni mi ga vrate, kažu „gore mora da piše ’Izjava’“. Pa ponovo, „IZJAVA“, jako sam besna bila. Pratili su me svaki dan i sat da vide da li foliram ili stvarno štrajkujem. Nažalost, moji sinovi su taj dan došli u posetu, ili na sreću, da čuju od mene.
Kako su reagovali?
To je najstrašniji trenutak mog štrajka. Bili su bledi od panike, Milan je sve razumeo, pitao me je da li znam kako završavaju politički zatvorenici koji štrajkuju glađu? „Znaš da ovde nema lekara?“ Rekla sam „ne brini se, znam“, međutim moj mlađi sin ima 15 godina i vidim da moram i sa njim da porazgovaram jer mi vreme ističe, želim da promenim temu i pitam ga kako mu je bilo na ekskurziji? Hteo je nešto da zausti, ali nije mogao, počeo je da plače. Tu sam se polomila. Do tada nisam plakala, od tada nisam mogla da prestanem. Rekla sam im „sve ću ovo izdržati, zdrava sam, samo ako vi ne budete plakali. Ja neću da se ubijem, nisam suicidna, meni je ostao sam goli život da protestujem, a vi čuvajte vaše.“
Kada ste odlučili da prekinete štrajk?
Kada sam odneta u CZ, u Beograd, u polusvesti. Počela sam da pijem, infuziju dobijam, tek kod kuće sam, u kućnom pritvoru, počela da jedem. Ljudi su zaboravili da moramo da se borimo za svoja ubeđenja, neće ti niko pomoći, moramo izaći iz svog komfora, ne možemo „lajkovati“ na društvenim mrežama i izaći kada je lepo vreme. Bilo mi je jako važno kada je stariji sin to objasnio mlađem, da se tako brane lična uverenja. „Naša mama živi sa sopstvenim ubeđenjima i to toliko košta“, rekao je.
Međutim, neki ljudi su i dalje nepravedno u zatvoru, ili „bekstvu“ – kako to užasno zvuči, kako da im pomognemo?
Nama se sudi za isto delo u grupi, oni se vode kao u bekstvu. Moj advokat je pisao da ja nisam u stanju da utičem na te ljude kada su oni i državi nedostupni, ali bez efekta. Poništene su im lične karte i pasoši, meni je pasoš oduzet. Ne smemo ih zaboraviti, moramo se i zbog njih okupljati, mi ni ne znamo koliko je ljudi ostalo, moram naknadno da se obaveštavam, vidim da je Filip i dalje u pritvoru, a tu su i inženjeri koje su poturili umesto odgovornih lica iz Vlade Srbije. Borba mora da se nastavi, već danas. A ovi drugi… Svako ko je „brinuo“ o meni sa pristojne razdaljine ne mora više nikada da mi se javi. Ne zameram im ništa, mi samo više nemamo šta da razmenimo. Svaki ljudski dodir je ogromno važan da se ne osećaju ostavljeni i napušteni.
Studenti imaju snagu, moć, emociju i znanje, ali nemaju iskustvo. Oni ne znaju sa kojih strana vrebaju ubacivači elemenata, koji nas svađaju i ograđuju. Hvala im za sve, ali zaista su im potrebni ljudi koji su proganjani 30 godina, da ih upozore na sve zamke i rupe
O odnosu zločinca prema zločinu posvetili ste dobar deo književne i profesorske karijere, kako taj odnos izgleda danas u Srbiji, kako ti ljudi mogu da spavaju?
Banalnost zla je odavno objašnjena. Hana Arent je zbog toga izgubila posao, prijatelje i karijeru. Njena analiza banalnosti zla bila je važnija od njenog života. Zlo nije promišljeno, to nije genijalni zlikovac, to nisu mračni moćni umovi i prinčevi tame, to su banalni ljudi koji idu samo za sitnosopstveničkim interesima i gaze preko mrtvih – bukvalno. Oni slepo prate instrukcije svoje interesne zone, potpuno dehumanizovano, za tuđe interese i živote.
Kako udružiti opoziciju i studente, odnosno privoleti studente na makar elementarnu saradnju, gde je zapelo?
Zapelo je izgleda u međusobnom nepoverenju. Umesto da udružimo znanje, snagu i iskustvo u nesalomiv zid odbrane naše zemlje i naših života, trošimo vreme na podele.
Nesporno, međutim, studenti insistiraju na „nepolitičkim“ osobama, odbijaju saradnju sa časnim ljudima koji se sa ovim zlom bore 30 godina, a neki koji su im simpatični su i te kako imali političke karijere, kako to objasniti?
Mladi su ljudi, nemaju političku memoriju koju mi imamo, nisu gledali određene procese, ljude i kompromitacije. Hvala im do neba što su se uključili, njihovo čisto srce je neupitno, ali ovde treba iskustva. I mi dobijamo packe da smo pragmatični, prodani, da ništa nismo uradili 30 godina, i ja to razumem, ali ne shvatam lično. Moramo svest da promenimo, a to je najteži i najduži proces.
Zašto stičem utisak da podosta ljudi ne razume da ti vanredni izbori neće biti „pravi“, već referendum za oročenu vlast čiji je posao resetovanje Republike i njenih institucija?
Najvažnije je napraviti referendumsku atmosferu. Zbiti redove, svi zajedno bez podela, a kada ih srušimo, onda ćemo imati nove izbore, vlade, eksperte i planove za budućnost. Ima puno struja među studentima, kao i u opoziciji, i mi imamo sve razumevanje za njihove različitosti. Bilo bi lepo da to i oni učine, pri tome, ovo nije ni kritika, ni odbijanje da razumem da smo svi ljudi, nismo krompiri, vlasnici smo sopstvenih integriteta i na svakom od nas je da odluči kada će krenuti u prvi red, a kada se povući.
Dakle, ta zajednička lista mora biti antiideološka?
Da, jedini program je da se država oslobodi zločinačke korporacije. Ovo nije politička partija, već hobotnica-korporacija sa piramidalnom strukturom. Borimo se protiv zločinačke korporacije koja je ušla u sve pore života. Bezbednosno-informativne institucije moramo očistiti do temelja, a onda uvesti zakone o lustraciji i poreklu imovine, to uopšte nije komplikovano.
Sa desničarima nemam oko čega da se svađam, mi se nikada nismo borili zajedno, ali radikalna levica, udružena sa desnicom, jer se krajnosti spajaju u ekstremima, za mene je problem i postala sam prokužena. Antisemitske grafite protiv mene nisu pisali desničari, nego levičari
Kako naterati tog čoveka da raspiše izbore, a znamo da nije kadar to učiniti ako nije siguran da će pobediti? Da li je „dinstanje“ dovoljno?
Mi smo zbog tog pitanja završili u zatvoru (smeh).
U redu, neka sada tajno snime i uhapse i mene, u kafani, ionako mislimo slično, a mišljenje (još) nije zabranjeno.
Gledajući energiju studenata ja sam zaključila da smo mi već pobedili. Ovo samo moramo formalizovati. Kako? Ne možemo van institucija, to sigurno. Odgovor na to pitanje ipak ostavljam mladima, ja sam na rezervnoj klupi, pomagaću kako mogu. Deco, kako god smislite da to institucionalizujete, mi ćemo vam u tome pomoći. Oni su očigledno već odabrali, a bilo bi važno da vidimo za koga ćemo to glasati. Ne bi bilo dobro da na toj listi ima radikalnih ljudi, desnih ili levih svejedno. Oni imaju našu bezrezervnu podršku, međutim, ne postoji takva podrška ako ne znamo ko su ti ljudi.
