Spoljnopolitički prioriteti tvore jednu važnu sastavnicu u nosećim opredeljenjima i krupnijim prioritetima naše sveukupne politike. Kao što je to slučaj i na drugim područjima ukupnog političkog delovanja, rezultatima u domenu spoljne politike daleko smo od toga da budemo zadovoljni. U slabo predvidivim kolebanjima između političkog Istoka i političkog Zapada ni po isteku decenija nismo uspeli da identifikujemo trajektoriju za koju bismo mogli da se ponadamo da bi to bio pravi put. Naše akcije ne stoje baš dobro kod demokratski emancipovanih i civilizacijski poodmaklih zemalja, a kad se pojavi privid da smo se bratski zbližili sa onim drugim, uvek se nekako ispostavi da je to zato što „ovi drugi“ nemaju baš naročit izbor i što povezivanje sa nama koriste kao izlaz iz neugodnog i mučnog stanja potpune izolacije u natprosečno važnom evropskom prostoru.
Manevrišući između Istoka i Zapada ostajemo predugo bez pravih izgleda da iskrena i dugoročno održiva savezništva nađemo bilo kod jednih bilo kod drugih. A jedina nada koju male zemlje mogu da gaje kad je reč o realizaciji krupnijih strateških ciljeva jeste ona koju nude ozbiljnija savezništva sa velikim silama, tim gospodarima ovog uzburkanog, turbulencijama zahvaćenog sveta. Veliki je rizik da u nastojanju da realizujemo neke krupnije nakane i osiguramo savezništvo i podršku i Zapada i Istoka, ostanemo bez pouzdana oslonca i kod jednih i kod drugih.
Učinci u spoljnoj politici ne daju povoda za zadovoljstvo. Dugo vođena politika u znaku pretenzija da se potvrdimo kao „ponosna, slobodarska, nezavisna i dostojanstvena“ zemlja dovela je do toga da smo sa Kosovom izgubili 14 odsto svoje teritorije. A da je to nenadoknadiv gubitak ne shvataju samo oni koji to tvrdo odbijaju da shvate. Promišljeniji i celishodniji odnos sa velikim silama i prema njima, a posebno napor da bolje razaznamo koje su sile odista velike i veće od onih koje na veličinu i značaj tek pretenduju, doveli bi do znatno drukčijeg i zasigurno povoljnijeg rezultata. Pored ostalog i zato što bismo valjanim izborom moćnih saveznika bili navedeni i na mnogo racionalniju i odgovorniju politiku prema samom Kosovu. Kosovo je veliki, očigledno dugoročni a po svoj prilici i trajni, nenadoknadivi trošak naše slabo usmeravane spoljne politike.
Manevrišući između Istoka i Zapada ostajemo predugo bez pravih izgleda da iskrena i dugoročno održiva savezništva nađemo bilo kod jednih bilo kod drugih
Naš opet nedosledan i u mrtve čvorove upleten odnos prema Evropskoj uniji (EU) ne daje razloga za iole povoljnija razmišljanja i zaključke. Poznavaoci podsećaju da smo još početkom devedesetih godina minulog stoleća imali dobre šanse da se priključimo EU, a to je vreme kad socijalističke zemlje koje su izlazile iz socijalizma o tome nisu mogle ni da sanjaju. Danas konstatujemo da su one već nepunih četvrt veka u toj zajednici koja je za nas teško dostižan daleki cilj i da je naše učlanjenje još uvek na vrbi svirala. Među odavno uključenim, u EU udobno smeštenim članovima su i dve severozapadne republike bivše zajedničke države, a nama zasad ostaje samo da računamo i iz godine u godinu pratim koliko puta one dobijaju iz evropskih fondova više sredstava od nas i da se pitamo u čemu su se to oni bolje snašli kad su nas u toj toliko važnoj stvari, u promeni koja znači civilizacijski pomak i krupan korak u demokratskoj emancipaciji, tako silno preduhitrili.
Neuspesi u oba navedena krupna spoljnopolitička pregnuća imaju brojne, delimično identifikovane uzroke, ali i množinu neidentifikovanih, a ovde će, kad je reč o čekanju Godoa u vezi sa učlanjenjem u EU, biti ukazano na tek jedan, ne nužno najuticajniji ali ipak lako prepoznatljiv i markantan uzročni neksus. Veoma neugodno i još uvek sveže okliznuće u našoj politici, i to sa krupnim reperkusijama na planu spoljne politike, jesu istinski nesrećni najnoviji izbori iz decembra prošle godine. U seriji izbornih malverzacija, na koje se poput Đinđićeve žabe uveliko već navikavamo, dogodila se jedna odista krupna i gotovo nepodnošljiva. Izborni turizam, kol-centri, kolektivno privođenje birača sa instrukcijama kako da glasaju, nestašluci oko izbornog spiska… nema nepodopštine iz širokog repertoara elektoralnih nepočinstava koja u ovoj najnovijoj izbornoj epizodi nije bila aktivirana. U svojim nedozvoljenim potezima vlast je ovoga puta prevršila meru. Takvo izborno zaigravanje nije teško objasniti.
Zahvaljujući komandovanju nad opsežnim javnim resursima i nad medijima i uvek dobrodošlim javnim agencijama, vladajuća koalicija uspela je da desetkuje i politički maltene obesnaži svoje političke konkurente. Zahvaljujući jedinstvu vlasti – umesto njene podele, bez koje je demokratija nezamisliva – vlast je uzela pod svoje i instrumentalizovala faktički sve institucije, pa je tako stvoren politički ambijent u kome nema ni traga od kontrole vlasti – ona doista nekažnjeno može da čini šta joj je volja. Tako je i moglo da dođe do više nego nesrazmerno velikih izbornih manipulacija, do takvih malverzacija za koje bi čovek rekao da su nemoguće da se to čudo od podvala ne događa pred našim vlastitim očima. Tako se kod nas in vivo potvrdila stara istina da je neograničena vlast opaka, pogubna i destruktivna.
Veliki je rizik da u nastojanju da realizujemo neke krupnije nakane i osiguramo savezništvo i podršku i Zapada i Istoka, ostanemo bez pouzdana oslonca
Ne izgleda da je vlast svesna da je time samu sebe onemogućila u realizaciji nekih najkrupnijih političkih prioriteta. Takve izborne mahinacije nisu mogle da osetno, da se ne kaže bitno, ne umanje naše izglede za konačno ubrzavanje procesa približavanja EU, sa nadom da će konačno doći i do priključenja. Pribegavajući nedozvoljenim sredstvima vlast je povećala svoj izborni učinak, ali je na putu ka EU sebi načinila daleko veću štetu. Gotovo da je zaklala vola za kilo mesa. Pretpostavljajući da je opredeljenje za EU iskreno i nepokolebljivo, ovakvo izborno ponašanje je sa stanovišta same vlasti, u terminima njene vlastite partikularne računice, krajnje neracionalno: za mali tekući ćar žrtvovala je nešto mnogo vrednije. Dakako, postoji i alternativna teorija po kojoj vlast mnogo i ne žudi za EU, dok opredeljenje za priključenje samo imitira, a tim glumatanjem izbegava žig blama za bagatelisanje demokratskih vrednosti koje bi nam ulazak u EU obezbedio. U vezi sa ovim neka samo bude rečeno da ova druga varijanta implicira po vlast još nepovoljniju ocenu, pa metafora o klanju vola ostaje na snazi.
Štete od izbornih podvala – ili lopovluka, kako bi rekla M. Tepić – široko su rasute diljem celog društvenog sistema i u zbiru su mnogo veće nego što to na prvi pogled izgleda. Tzv. izborne nepravilnosti ne tiču se samo vlasti koja je u njima ogrezla, nego svih građana Srbije i svih socijalnih aktera, uključujući privredne organizacije. „Izborna krađa baca tešku senku na svakog njenog građana koji, ukoliko se nađe u inostranstvu, neće moći da prođe bez nelagode kad se obelodani da dolazi iz jedne zapuštene i štrokave zemlje sa kvarnom vlašću. Tom psihičkom trošku dodaje se i finansijski trošak u meri u kojoj će stranci zazirati od poslovnih i drugih odnosa sa ljudima iz tako neuređene zemlje. Kod privrednih organizacija ova poslednja smetnja još je veća, a veći su i gubici koji iz nje proizlaze. Ovakve štete koje u opisanoj konstelaciji proizlaze iz narušenog ugleda zemlje u ekonomskom žargonu nazivaju se eksterne disekonomije.
Uz velike štete često idu i ne manje sramote. Na široko rasute informacije o nečuvenim krađama vlast je reagovala na način koji se, uz sva neprijatna iskustva koja građanstvo ima sa njom, mora okarakterisati kao neočekivan. Njena reakcija sastoji se u mnogokratno ponovljenoj tvrdnji da izbornih krađa nije bilo i da su decembarski izbori iz 2023. najčistiji i najkorektniji u proteklom razdoblju koje, šokiran tom izjavom, nisam uspeo da zapamtim. Verovatno se mislilo na vreme od ranih devedesetih godina minulog stoleća do najnovijih „istorijskih“ izbora iz prošlog decembra. O tempora, o mores! Šta vlast misli o svojim građanima ako očekuje da će prihvatiti ovakvu smicalicu, to što i mi koji smo po inteligenciji nešto ispod proseka doživljavamo kao uvredu razuma?!
Uz sve pomenuto ostaje još jedan biser, možda pogodan kao poenta kojom bi zgodno mogao da bude dovršen ovaj tekst. Uvređena i povređena opozicija ove zemlje formirala je grupu koja je otišla u Brisel i potužila se nekolicini političkih organa EU. Ta akcija urodila je plodom i, uz ostalo, 7/8 od nekih 500 članova Evropskog parlamenta glasalo je za rezoluciju kojom se „izborne nepravilnosti“ osuđuju i u kojoj su one sistematski i verodostojno pobrojane i okarakterisane. Usput rečeno, i ta rezolucija je svojevrstan dokaz istinitosti konstatacija o tome da je vlast decembarske izbore, varirajući tvrdnju M. Tepić, prosto pokrala. Te „nepravilnosti“ toliko su krupne da su jasno mogle da se vide čak iz Brisela. Ali, pravi biser u toj hrpi nepočinstava jeste opet reakcija vlasti. Iz raznih ešalona vlasti, a posebno iz njenog vrha, grmnule su teške optužbe na račun opozicije zato što je, navodno, načinila štetu državi i srpskom narodu jer je izdejstvovala jednu za taj narod neprijateljsku reakciju. Povodom ovoga morali su i ateisti par puta da se prekrste, i to i desnom i levom rukom.
Šta vlast misli o svojim građanima ako očekuje da će prihvatiti ovakvu smicalicu, to što i mi koji smo po inteligenciji nešto ispod proseka doživljavamo kao uvredu razuma?!
Ulazak u EU – u to nas uverava i sama vlast – strateški je prioritet ove zemlje. Kako za zemlju može da proizađe šteta ako se grupa naših građana obrati EU koja je za nas – sudeći po opredeljenju da joj se priključimo – pozitivna, poželjna i više nego vredna organizacija. Vlast bi tu opozicionu grupu morala da pohvali kad je već sa tom organizacijom do koje toliko držimo uspostavila još jednu uspešnu vezu. Kako može da bude štetno širenje veza sa organizacijom do koje nam je toliko stalo? Eto još jedne kontradikcije u koju se vlast uplela. To je još jedan dokaz da nešto krupno u našoj spoljnoj politici nije postavljeno na racionalnu osnovu. A ako se prihvati ona alternativna varijanta po kojoj naša vlast simulira evropsku orijentaciju, a za članstvom u EU baš i ne žudi, onda bi to bio još jedan dokaz bespuća na kome se našla naša spoljna politika.
