Srpska opozicija je uspela režimu da otme temu litijuma i Rio Tinta, sa neizvesnim ishodom, ali prilično ubedljivom argumentacijom. Osmelivši se u aktivističkom zanosu, prihvatila se još krupnijeg problema, pitanja svih pitanja, Kosova i Metohije. Kao i u slučaju litijuma vlast joj je išla naruku: povlačila je trapave, nekonzistentne poteze, posle kojih rešenje nije bilo ni na vidiku.
Ali dva krupna problema ipak nisu u istom nivou važnosti. Lako je za litijum reći „nećeš kopati i nećemo dozvoliti rudarenje“ i tako izraziti suprotan stav od onoga što, makar uvijeno, govori vlast. Kosovo je sasvim druga priča i nije jednostavno formirati stav suprotan zvaničnom.
Srbija ambivalentna, Kosovo neagilno
Mučniji, dugotrajniji, istorijsko-sudbonosni problem, traje bar četiri decenije, a poslednje dve se uglavnom površno opisuje, priželjkuje se rešenje koje će odnegde doći samo po sebi i zadovoljiti želje svih u Srbiji. Većina najuticajnijih zemalja sveta priznala je samostalnost Kosova, a serija raznih sporazuma i dogovora počev od Briselskog pre 11 godina, utemeljuje realnost po kojoj se radi o dve nezavisne i suverene države od kojih se očekuje da uspostave što bolje, korektnije, miroljubive odnose, saradnju i toleranciju. Srbija se prema tim dogovorima ponaša ambivalentno, prihvata ih pa osporava, a ni kosovska vlast nije naročito agilna u njihovom ostvarivanju. Nije ni moguće drugačije: zajednicu srpskih opština Srbi sa Kosova i beogradska vlast zamišljaju kao deo teritorije Srbije sa izvršnom vlašću, a kosovska vlast ovo rešenje vidi kao odvajanje dela svoje teritorije i prihvata ograničenu samoupravu u nekoliko oblasti.
Lako je za litijum reći „nećeš kopati i nećemo dozvoliti rudarenje“ i tako izraziti suprotan stav od onoga što, makar uvijeno, govori vlast. Kosovo je sasvim druga priča i nije jednostavno formirati stav suprotan zvaničnom
Na toj opasno neodgovornoj klackalici, najgore prolaze oni koji su na Kosovu u manjini i o kojima vlast iz neposrednog okruženja ne želi da brine, a vlast koju ta manjina priznaje i od nje sve očekuje nema ingerencije i ne može da pomogne, sem novčano.
Opozicione stranke u Srbiji su dugo izbegavale izjašnjavanje o kosovskom problemu, ono nije bilo dovoljno politički konjunkturno, teško se mogla naći formula u kojoj je neko opozicija Vučiću, a suštinski izgovara njegove fraze. Međutim, i to se dogodilo. Na sastanku predstavnika opozicionih stranaka Srbije i predstavnika organizacija Srba sa Kosova, koje su se suprotstavile Srpskoj listi, najvažniji zaključci su „ne prihvatamo nezavisnost Kosova“ i „Ustav Srbije je crvena linija“. I šta sad? Ono što se naslućivalo iz pojedinih izjava, konačno je postalo otvoreni većinski stav. Po čemu se on razlikuje od pristupa vlasti? Ni ona neće da prizna nezavisnost Kosova, sve naglašenije se u njenim medijima koristi sintagma „južna pokrajina“, na Ustav se i vlast poziva.
Pogubni poeni
Već godinama traje nadgornjavanje između vlasti i opozicije ko može bolje da ostvari nacionalne interese, odavno je uočeno da dobar deo onih koji nisu na vlasti želi da skine Vučića sa trona „obilazeći ga zdesna“, a u epicentru te rasprave je, razume se, Kosovo. Tu ne smeju da se gube poeni. Da li je samo neinventivnost i nedostatak želje da se dublje zaroni u problem dovelo skoro celokupnu opoziciju u položaj da odbijajući metode vlasti prihvati suštinu njene politike prema Kosovu?
Srbima na Kosovu još nije jasno da svi brinu za njihov opstanak tamo ne zato što je to ljudski i prirodno da ljudi mogu da žive gde žele i gde su živeli od rođenja, već zato što treba da budu čuvari vatre, odnosno teritorije
Sadašnji Ustav Srbije u kome je na početku ispisano da je „Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije“, usvojen je oktobra 2006. godine. Tada nije na vlasti bio SNS, već uglavnom oni koji su danas opozicija, uz SPS kao konstantu. Nastankom Srpske napredne stranke i njenim dolaskom na vlast stvoren je nagoveštaj da će ona ići linijom realnosti i doprineti trajnom rešenju problema, što je opoziciji dalo šlagvort da je optužuje za izdaju i predaju. Populistička konsolidacija sadašnjih vladalaca, međutim, dovela je i opoziciju u situaciju da odreaguje populistički i konačno demaskira ne samo svoj stav prema Kosovu, već time i osnovu ideološke matrice na kojoj je zasnovana. Nacionalizam je pobedio. Sada je samo pitanje ko više „neće dati Kosovo“ i kakve će posledice takve politike biti.
Srbima na Kosovu jeste teško, oni su u žrvnju između Prištine i Beograda. I kada se ima razumevanja za gorčinu sa kojom novinarka Tanja Lazarević, koja živi na Kosovu, podseća da nisu samo Srbi sa Kosova većinski glasali za Vučića i SNS već i sto puta više glasača u Srbiji, to ne menja činjenicu da su oni dovedeni u situaciju da imaju samo dva moguća rešenja: da se integrišu u ustavnopravni sistem Kosova ili da se isele, čemu su doprinele vlasti i u Prištini i u Bogradu. Ali Srbi na Kosovu pristaju na iluziju da će se okolnosti promeniti i da će oni biti ili suvereni na svom prostoru ili se potpuno reintegrisati u državu Srbiju. Takvu im iluziju sada podgrevaju i opozicionari. U razgovoru srpskih i kosovskih opozicionara nije se čuo nijedan konstruktivan predlog za rešenje problema. Samo zaklinjanje na nepriznavanje i izrazi saosećanja.
Značaj Ustava
Pozivanje na Ustav je već postalo opšta dosetka u nedostatku inventivnijeg i smelijeg rešenja. Ustav SFRJ nije spasao Jugoslaviju, Ustav Republike Srbije i Crne Gore nije sačuvao tu državu, kako će Ustav Srbije obezbediti teritorijalni integritet uključujući Kosovo koje već 25 godina nije u njenom sastavu. Nekoliko organizacija Srba sa Kosova stvorilo je alternativu Srpskoj listi koja je eksponent Vučićeve vlasti, opozicija u Srbiji je odavno alternativa režimu, ali nije stvorena održiva alternativa potpunom zataškavanju odgovornosti Srbije za sve što se dešavalo krajem osamdesetih i tokom devedesetih, što je dovelo do odvajanja Kosova i Metohije od Srbije. Nema suočavanja sa prošlošću, u potpunosti izostaje spremnost da se prizna krivica, politika koja je poražena promoviše se i danas. Pa zašto je Milošević svrgnut i poslat u Hag? I on nije hteo da da Kosovo! Hoće li i on da bude rehabilitovan kao Draža Mihailović?
Predstavnici opozicionih stranaka ne kažu kako to oni neće priznati Kosovo. Hoće li naterati ili umoliti Albance da se vrate u Srbiju ili će po predlozima koji su se već čuli, sa vojskom i policijom krenuti na Kosovo
Predstavnici opozicionih stranaka ne kažu kako to oni neće priznati Kosovo. Hoće li naterati ili umoliti Albance da se vrate u Srbiju ili će po predlozima koji su se već čuli, sa vojskom i policijom krenuti na Kosovo. Je l’ zato niko ne komentariše tridesetmetarske parole po celoj Srbiji sa natpisom „Kad se vojska na Kosovo vrati“. Ko će od lidera opozicije krenuti putem Milice zavetnice? Da li ih u pridruživanju vlasti sprečava upravo to što bi oni žešće branili opstanak Srba na Kosovu? Ili će kao Marko Jakšić iz organizacije „Otadžbina“ podržati ideju zamrznutog konflikta, što je takođe suštinski Vučićeva politika.
Srbima na Kosovu još nije jasno da svi brinu za njihov opstanak tamo ne zato što je to ljudski i prirodno da ljudi mogu da žive gde žele i gde su živeli od rođenja, već zato što treba da budu čuvari vatre, odnosno teritorije. I oni su naseli na priču o mogućoj geostrateškoj situaciji koja će ih vratiti u maticu zajedno sa prostorom na kome žive. Da li će to biti tako što će se već postojeći ratni sukobi proširiti i do Balkana pa će uz zaštitu Rusije i Kine srpska stvar pobediti ili će se „otpriznavanju“ Kosova pridružiti i Evropa i Amerika, svejedno je jer je užasavajuće i nerealno. Vučić je proteklih dana izjavio: „Kurti sanja da obuče uniformu i bude novi Zelenski“. Nije rekao da li on sanja da obuče uniformu i bude novi Putin. Opozicionarima i na Kosovu i u Srbiji ostaje pitanje hoće li se postrojiti pred njim i tako dovršiti nagovešteni konsenzus? Mrtva tačka, i to zamrznuta.
