Kako se opisuje jeziv hronični bol? Razarajući, bez kraja. Agonija? Utrnulost? Premrlost? Kamen? Pakao.
Nema reči kojima se može opisati kidanje srca i raspad duše roditelja kojima je zlo rata ubilo decu. Ali, njihove suze su reči koje moraju biti napisane, da se sećamo tragedije, podsećamo užasa i da nam udaraju šamare svaki put kada krv proključa.
Kičma – tako se zove deo Prištine u čijem se podrumskom ćošku gradske biblioteke „Hivzi Suljejmani“ nalazi svedočanstvo grozomornog i monstruoznog dečjeg stradanja. Kada se otvore masivna suterenska vrata kičma puca pod teretom 1.133 imena oduzetih života mališana, ispisanih po abecednom redu.
Tokom rata na Kosovu, od početka 1998. do kraja 2000. ubijeno je 1.024 dece. Na zidu suza i vapaja, pored još 109 imena stoji narandžasta tačkica. I dvadeset pet godina kasnije, vode se kao nestali.
„Bilo jednom, ne ponovilo se“, kroz mrkli mrak naredne sobe kao žar peku reči napisane na albanskom jeziku. Hod kroz tamu ili očaj je drugi korak izložbe Fonda za humanitarno pravo Kosovo, koju pet godina otvorenom drže sene roditelja.
Ovde je oko 500 fotografija. Nismo uspeli da sakupimo više. Puno je porodica ostalo i bez fotografija. Deca su stradala, kuće su spaljene, bežali su, mnogi nisu sačuvali nijednu sliku. Neka deca su bila toliko mala da roditelji nisu ni stigli da ih fotografišu
Tiho, gotovo neprimetno, majke i očevi, promiču, kao da lebde, kroz prostorije koje slikaju dubinu bola i u tišini se suočavaju sa danom kada im je život stao. Sa trenutkom nakon koga se živi u prošlosti i od prošlosti, od zraka sećanja.
Običnom posetiocu bi u prve dve prostorije mozak zastao u šoku. U trećoj bi se grlo osušilo i suzilo od odvratne crne ruke nasilja koja nemilosrdno steže.
Ta staklena prostorija se lomi pred težinom predmeta. Dukserice, bluzice, suknjice, pantalone, patike, klikeri, crteži, sveske, bicikl, predmeti koji pripadaju ubijenim mališanima, poređani u staklenim vitrinama, okačeni na staklenim zidovima, transparentnim i čistim kao deca. Krhko i treptavo, kao da će svakog trenutka pući i raspršiti se na hiljadu komada. Baš kao što su njihovi životi pucali.
Na poslednjem zidu, ambisne tuge i naše savesti, čekaju njihove oči.
„Ovde je oko 500 fotografija. Nismo uspeli da sakupimo više. Puno je porodica ostalo i bez fotografija. Deca su stradala, kuće su spaljene, bežali su, mnogi nisu sačuvali nijednu sliku. Neka deca su bila toliko mala da roditelji nisu ni stigli da ih fotografišu“, presekao je teskobnu tišinu još težim rečima Bekim Bljakaj, izvršni direktor Fonda za humanitarno pravo Kosovo. Decenije rada je uložio u grebanje po dnu Pandorine kutije da bi se ovaka kolekcija sakupila i opstala.
„A, ovo je Nikolin prsluk. Voleo je da igra folklor i stalno ga je nosio na nastupima“, rekao је uz poluosmeh koji je trebalo da zamaskira tugu. Pokazao je ka staklenom koridoru u centru prostorije.
Marija i Nikola
Porodica Petrović je živela u Gračanici. Prvog maja 1999. baka Smiljana je zajedno sa unucima Marijom i Nikolom krenula kući nakon kratkog boravka u Prokuplju.
„Nikola je žurio da stigne kući jer je 7. maja trebalo da napuni 17 godina i jako je želeo da rođendan proslavi sa drugovima. Pozvali su me u petak i najavili – sutra dolazimo. Subota, spremala sam ručak, pržim kobasice, 12 sati, upaljen radio… `Autobus Niš ekspresa rаketiran je u Lužanima na mostu`, javili su. Počela sam da kukam. Više nisam imala želje za životom“, tiho i polako je govorila majka Zorica.
Autobus kojim su putovali je pogođen projektilom NATO-a. Život je izgubilo 38 osoba, od kojih 11 dece.
„Sina Nikolu sam prepoznao po krstiću koji je nosio oko vrata, Mariju po lančetu sa slovom M. Sahranili smo ih 7. maja, na sinovljev rođendan. Marija bi 7. juna napunila 15“, gledao je otac Dragiša ka staklenim slikama na zidu.
Sećanja miluju.
„Sin je pohađao Srednju tehničku školu PTT u Prištini“, dodao je. „A Marija.. Marija je jako bila vezana za mene.“
Kako se nastavlja život?
„Mučno. Prvi maj je gorak praznik. Nedelju dana uoči godišnjice smo pod velikom tenzijom. Preživljavamo taj dan, kada bismo mogli da vratimo vreme, samo da su ostali kući“, još tiše je nastavila Zorica Petrović.
Njene oči su pričale nešto drugo – spolja je mermer, unutra vrisak.
„Mi smo i 25 godina posle toga živi“, uzdiše, okreće se po staklenoj sobi i nastavlja:
„Puno je dece poginulo. Za neku se čuje, ali za našu i za mnogu drugu se ne zna. Bekim je želeo da nas upozna, posećivao nas je. To nam puno znači jer je došlo vreme da se sve zaboravilo. A on se angažuje da se ne zaboravi.“
O tome šta im je u duši, jako im je teško da govore, objašnjava Dragiša Petrović:
„Ali nam je drago kada neko želi da nas sasluša. Bekim nas je pozvao na otvaranje izložbe. Pričali su na oba jezika da bismo mi sve razumeli i shvatili. Od tada stalno dolazimo ovde. Mnogo nam znači.“
Aljban i Ardiana
Nikola Petrović je bio član kulturno-umetničkog društva „Simonida“. Prelepa roze-bela suknjica njegove sestre izložena je tačno ispred dečjih fotografija. Marija ju je dobila od bake kada je bila mala, a majka Zorica ju je sačuvala kao uspomenu.
Pored su vitrine sa sveskama i đačkim knjižicama, među njima i Nikolina iz PTT škole.
„A ovo je Aljban Kukaj i njegovi crteži“, dodao je Bekim Bljakaj pokazujući kutak sa dečijim radovima. Oči se zalepe sa najgorču rođendansku scenu, a svest nokautira spoznaja da sunce može tužno da sija. Uokvireno žutim, sedmočlana porodica, šestoro odraslih i jedan dečak spreman da ugasi osam rođendanskih svećica na torti. Aljban je stradao pet meseci pre 14. rođendana.
„Sestra od strica nam je pokazala blok sa crtežima i baš nam se svidelo jer su crteži pozitivni: cveće, laste, proleće. Ovu sliku je pokazao majci i rekao – vidi, mama, ovim autobusom ću ići u Ljubljanu da posetim oca koji je tamo bio na privremenom radu. Nažalost, nikada nije uspeo da ode“, zastao je Bekim Bljakaj, uz veliki uzdah i nastavio:
„Bili smo veoma zauzeti spremanjem izložbe i nasumično smo izabrali datum otvaranja. Tek na otvaranju izložbe, kada je došla njegova sestra, shvatili smo da je 20 godina od njegovog ubistva. Izložbu smo otvorili 13. maja 2019. godine, a Aljban je ubijen 13. maja 1999. godine.“
Odmah pored je izložena i crvena Ardianina haljinica. Dobila ju je na poklon od tetke.
„Ardiana Kljinaku imala je samo šest meseci. Septembra 1998. su bili primorani da napuste svoje kuće. Srpske snage su granatirale poljanu. Preminula je od zadobijenih povreda“, zastao je.
Empatija
Efekat ove izložbe meri se pobedom humanosti.
„Nismo želeli izložbu koja izaziva negative emocije, već pozitivnu memoralizaciju koja može da utiče na empatiju. Na otvaranju sam prisustvovao momentu kada porodice žrtava različitih etničkih zajednica stupaju u kontakt i pokazuju saosećanje. U svoj tragediji, to je bilo fantastično“, objašnjava Bekim Bljakaj.
Bluzice, suknjice, pantalonice, patike, klikeri, crteži, sveske, bicikl, predmeti koji pripadaju ubijenim mališanima, poređani u staklenim vitrinama, okačeni na staklenim zidovima, transparentnim i čistim kao deca
Zorica i Dragiša Petrović su tada prvi put kročili u Prištinu, 20 godina posle rata.
„Videli smo na delu proces refleksije, početka pomirenja. Porodice često svrate, nekada uz izgovor `bili smo u prolazu…`. Razumeli smo da se ovde osećaju bolje, pronalaze mir. Izložbu vide kao svoju, što ona zapravo i jeste“, nastavlja Bljakaj.
Posećivale su je i grupe Srba i Albanaca, iz sela gde su bila užasna stradanja. Dolaze stari, dolaze đaci.
„Nikada niko nije pitao – koliko ima srpske, albanske ili romske dece? Kad se prođe kroz ova vrata, sve etničke, patriotske priče padaju u vodu. Svi se poklone ovoj deci. Pokazuju saosećanje prema žrtvama i njihovim porodicama.“
Knjiga utisaka na izlazu iz mračne sobe je niska suza.
„Porodice su vapile da ih neko sasluša, da prizna njihov bol. Žrtvama je jako važno da budu priznate. Ako ni to nemaju, to dodatno pojačava njihovu tugu. Danas za Novu godinu, Bajram, Uskrs šaljemo čestitke jedni drugima. Često me pitaju – kako se ogradiš? Ne ogradim se, to mi je motivacija“, opisuje Bekim Bljakaj.
Bekime, jesmo li ih izneverili?
„Plašim se da jesmo. Četvrt veka je prošlo od kada su deca ubijena i nestala, a društvo je maltene zaboravilo na njih. Sećanje na decu živi u porodicama, ali će jednoga dana i ono iščeznuti kada tih ljudi ne bude bilo. Porodice su razočarane i u društvo i u institucije.“
Svedočanstvo
Izložba „Bilo jednom, ne ponovilo se“ trebalo је da traje godinu dana. Porodice su insistirale da se ne zatvori, ilustruje Bekim Bljakaj:
„Rekli su, nema smisla, ove stvari nisu više naše, pripadaju izložbi. U vreme poplava danonoćno smo čuvali predmete. Tražili smo od ministarstva kulture i opštine trajno rešenje. Da im predamo izložbu, uz jedan uslov – da se ništa ne menja. Komunikacija je utihnula.“
Fond za humanitarno pravo je dokumentovao više od 13.500 žrtava rata, objedinivši njihove podatke u Kosovskoj knjizi pamćenja. Za sve ratne zločine na Kosovu osuđeno je oko 80 osoba.
„Ako nema pravde, važno je da bude istine“, zaključuje naš sagovornik i podvlači:
„Ne može biti pomirenja bez sećanja na sve žrtve. Ako ne priznamo i drugome njegovu žrtvu.“
Spomenici žrtvama su često selektivni, a uvek mali, gotovo nevidljivi. Ova izložba je postala spomenik, poziv na dijalog i lečenje. I pet godina sva buka dnevne politike i opasnih narativa, nemara i okretanja glave, ne mogu da priguše glas koji glasno svedoči iz podruma jedne gradske biblioteke.
