Deo ovde napisanog- stoji! Ali je porazna činjenica da baš oni za koje smo bili ubeđeni da su najbolji, i ravni Amerima, ispromašivaše se bezbroj puta. Zašto? Neuigranost, malo treninga ubacivanja trojki ili želja za sopstvenim dokazivanjem po svaku cenu -čak i kada su šanse za trojke -npr. zbog velike udaljenosti igrača od koša, unapred bile riskantne i malo moguće a uvek su dovodile do gubitka lopte i munjevitog kontranapada i bodova Amera? Tu je i poslovična -merena prema Amerima- sporost naših u kontranapadu. Ili im je to Pešić, stalno mljackajući žvaku koju je ovog puta čak i javno pokazivao -valjda da narod ne pomisli da su njegova „žvakanja“ nervni tikovi- utuvio u glavu? Ameri -brzinom munje krenu napred ka našem košu, a naši, kao da kreću u šetnju da samo, bez mogućeg pogotka, osmotre američki koš! Polako, skoro korak po korak! Tako se u poslednja dva minuta igre ostvari ono narodski, vulgarno rečeno -„prdeli uspešno plašeći protivnika sve vreme, pa se na kraju ipak -ukakili“. Za večite gubitnike -od Kosovskog boja, preko predaje Srbije komunistima a ne tako davno i predaje Srbije bez borbe esenesesovcima (SNS-u) i najzad, opet, definitivnog poklanjanje Kosova, zatim zlata i litijuma i još čega drugog tuđincima itd. – šta i očekivati- osim slavopojki koliko su se naši (neuspešno jer je samo krajnji ishod važan!) hrabro preznojavali, umarali i borili- sve uz čitanje između redova novinarskih slavopojki o divovskoj borbi bez pobede, u stilu davnog šaputanja naših starih kada im je pretila zla sudbina- ĆUTI, MOGLO JE DA BUDE I GORE! Ipak, dozvoljeno je pitanje, ima li u sportu ako ste vodili do poslednja dva minuta igre išta gore od poraza? Po meni, amateru i nestručnjaku, NEMA, pa pisali i režimski i nerežimski novinari i laprdali zvanični TV komentatori i već davno „opaljeni“ toboži stručnjak za sve i svašta Aleksandar Vučić šta im je volja i hvalili i slavili neostvareno? Da je bar čak figurativno, neki naš Obilić, izšaketao nekog američkog Murata na terenu! Onda bi za vek vekova imali još ponešto da slavimo! Kao davni, izgubljeni Boj na Kosovu. Ovako, po legendarnom Momi Kaporu i jednom njegovom citatu -prdnusmo (hrabdo) u čabar! A pošto, kako reče davno neki pametnjaković „nada umire poslednja“, imamo vremena, jeb..emo Amerima nanu na sledećoj olimpijadi. I Đoković je čekao predugo i dočekao. Zašto ne i košarkaši- naravno, ako pre toga Vučić ne ukine Srbiju kao samostalnu državu. Pa i to nije toliko strašno- možemo mi da nastupamo i kao kolonizovana država i pod zastavom Kine, Nemačke, Turske itd. (sa poslednjima bar imamo, kažu noviji dokazi, skoro 400-godišnje iskustvo!) A ako Vučić i tada bude jahao Srbiju, ili neki vilajet pod bar jednom šljivom koji bude preostao od nekadašnje Srbije, valjda će se ispuniti najzad i njegova želja, ako prestane da bude „državni baksuz br. 1“ -da ipak i kao malecni ostvarimo i više od tokijskih 10 medalja. Naravno- malo morgen ali, ne napisah li da nada umire poslednja čak i posle eventualnog odlaska sa vlasti AV?
Da veruju i da se bore. Košarkaši su nam pokazali kako da se borimo: da ne odustajemo, da budemo složni, da verujemo jedni drugima, da budemo nesebično, neustrašivi, solidarni …
Nije sramota izgubiti od SAD, mada su sudije bile naklonjene amerima.
Svu sreću im želim našim momcima za treće mesto.
Deo ovde napisanog- stoji! Ali je porazna činjenica da baš oni za koje smo bili ubeđeni da su najbolji, i ravni Amerima, ispromašivaše se bezbroj puta. Zašto? Neuigranost, malo treninga ubacivanja trojki ili želja za sopstvenim dokazivanjem po svaku cenu -čak i kada su šanse za trojke -npr. zbog velike udaljenosti igrača od koša, unapred bile riskantne i malo moguće a uvek su dovodile do gubitka lopte i munjevitog kontranapada i bodova Amera? Tu je i poslovična -merena prema Amerima- sporost naših u kontranapadu. Ili im je to Pešić, stalno mljackajući žvaku koju je ovog puta čak i javno pokazivao -valjda da narod ne pomisli da su njegova „žvakanja“ nervni tikovi- utuvio u glavu? Ameri -brzinom munje krenu napred ka našem košu, a naši, kao da kreću u šetnju da samo, bez mogućeg pogotka, osmotre američki koš! Polako, skoro korak po korak! Tako se u poslednja dva minuta igre ostvari ono narodski, vulgarno rečeno -„prdeli uspešno plašeći protivnika sve vreme, pa se na kraju ipak -ukakili“. Za večite gubitnike -od Kosovskog boja, preko predaje Srbije komunistima a ne tako davno i predaje Srbije bez borbe esenesesovcima (SNS-u) i najzad, opet, definitivnog poklanjanje Kosova, zatim zlata i litijuma i još čega drugog tuđincima itd. – šta i očekivati- osim slavopojki koliko su se naši (neuspešno jer je samo krajnji ishod važan!) hrabro preznojavali, umarali i borili- sve uz čitanje između redova novinarskih slavopojki o divovskoj borbi bez pobede, u stilu davnog šaputanja naših starih kada im je pretila zla sudbina- ĆUTI, MOGLO JE DA BUDE I GORE! Ipak, dozvoljeno je pitanje, ima li u sportu ako ste vodili do poslednja dva minuta igre išta gore od poraza? Po meni, amateru i nestručnjaku, NEMA, pa pisali i režimski i nerežimski novinari i laprdali zvanični TV komentatori i već davno „opaljeni“ toboži stručnjak za sve i svašta Aleksandar Vučić šta im je volja i hvalili i slavili neostvareno? Da je bar čak figurativno, neki naš Obilić, izšaketao nekog američkog Murata na terenu! Onda bi za vek vekova imali još ponešto da slavimo! Kao davni, izgubljeni Boj na Kosovu. Ovako, po legendarnom Momi Kaporu i jednom njegovom citatu -prdnusmo (hrabdo) u čabar! A pošto, kako reče davno neki pametnjaković „nada umire poslednja“, imamo vremena, jeb..emo Amerima nanu na sledećoj olimpijadi. I Đoković je čekao predugo i dočekao. Zašto ne i košarkaši- naravno, ako pre toga Vučić ne ukine Srbiju kao samostalnu državu. Pa i to nije toliko strašno- možemo mi da nastupamo i kao kolonizovana država i pod zastavom Kine, Nemačke, Turske itd. (sa poslednjima bar imamo, kažu noviji dokazi, skoro 400-godišnje iskustvo!) A ako Vučić i tada bude jahao Srbiju, ili neki vilajet pod bar jednom šljivom koji bude preostao od nekadašnje Srbije, valjda će se ispuniti najzad i njegova želja, ako prestane da bude „državni baksuz br. 1“ -da ipak i kao malecni ostvarimo i više od tokijskih 10 medalja. Naravno- malo morgen ali, ne napisah li da nada umire poslednja čak i posle eventualnog odlaska sa vlasti AV?
Bravo. Odličan tekst. Ovo zaista može postati Srbija, samo je potrebno da ljudi u to veruju.
Da veruju i da se bore. Košarkaši su nam pokazali kako da se borimo: da ne odustajemo, da budemo složni, da verujemo jedni drugima, da budemo nesebično, neustrašivi, solidarni …