Rok za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora koji bi se održali u poslednjem iole razumnom trenutku pre leta, u nedelju 29. juna, ističe u danu izlaska ovog Radara i sva je prilika, sudeći prema izjavama predstavnika vlasti i njenih medijskih zastupnika, da će proći bez ispunjavanja tog zahteva studenata državnih univerziteta u blokadi.
Reklo bi se da je izazivačima to jasno: u nastupu u poslednjem Utisku nedelje objasnili su da nikakav konkretan datum nisu ni pominjali, tražeći hitno raspuštanje Skupštine. Da li su se time oslobodili preranog zaključka o neuspehu postavljenog zahteva i potrebe da već u petak pojačaju pritisak, ili stvorili uslove za akciju sa faktorom iznenađenja? Teško je unapred reći; tajanstvenost se već pokazala kao prednost koju rado koriste.
Briselsko finale
Od vidljivih poteza s ciljem dobijanja prevremenih parlamentarnih izbora, do trenutka odlaska u štampu ovog broja, videli smo javni poziv svim akterima društva na jedinstvo u borbi za izbore. U njemu su, između ostalog, uz zahvalnost svojim profesorima, istakli da, ukoliko je akademska zajednica mogla da stane uz njih i jasno ih podrži, veruju „da to mogu i druge društvene grupe“. Uprkos ogromnom javnom divljenju kojim su zasuti, niko nije potrčao da pozitivno odgovori na taj poziv, niti je nova tura pominjanja generalnog štrajka kao poželjnog vida pritiska na vlast delovala iole zasnovanije u realnosti nego do sada.
Sve drugo bilo je manje-više uobičajeno za stanje na koje smo se već navikli – osim protesta i pešačenja po Srbiji, finiširana je trka ka Briselu, protekla uz skupljanje pažnje i naklonost običnih građana i njihovih političkih predstavnika tokom cele trase puta, sve kao priprema za trodnevne razgovore sa predstavnicima različitih evropskih institucija.
Studenti su politička sila koja preti da sruši pred sobom sve dosadašnje političke aktere, kaže Dušan Milenković
Stigavši do cilja posle pređenih skoro 2.000 kilometara tokom 18 dana, ultramaratonci su dobili specijalni, precizno tempirani „pozdrav“ ultramanjinskog dela kolega iz Beograda – plenuma studenata Filozofskog fakulteta, koji su se, baš u vreme svečanog dočeka na platou pored zgrade Službe Evropske unije za spoljne poslove, oglasili izražavanjem zabrinutosti „zbog pokušaja da se EU nametne kao posrednik u rešavanju političke krize u Srbiji“. Koliko god se tom saopštenju obradovali „studenti koji žele da uče“, ceo slučaj, ipak, ne deluje kao dovoljan za zaključak o debaklu, odnosno raspadu studenata u blokadi: plenum Filozofskog fakulteta već je imao intervencije koje su svrstane u ideju o pluralizmu mišljenja i nisu ugrozile jedinstvo oko zajedničkog cilja.
Na putu ka njemu, kako tvrde na svojim nalozima na društvenim mrežama, imaju spremna tri koraka unapred, ali naznake o tome šta oni sadrže, široj javnosti i dalje ne saopštavaju. I to ne samo kad je reč o načinu na koji nameravaju da izvrše pritisak kako bi njihov sedmi zahtev – o prevremenim izborima – koji sada vide kao način za ispunjavanje prethodnih šest, bio prihvaćen od strane aktuelne vlasti. Jedino što su bili spremni da kažu jeste da će to biti „radikalizacija“, ali na miran način.
Blokade ostaju
„Trampa“ koju su neki očekivali, odnosno ponuda da odustanu od blokada u zamenu za raspisivanje izbora, nije predviđena – i dalje važi stav da odustajanja od blokada nema do ispunjenja zahteva podnetih nakon pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra prošle godine. Taj stav nije promenjen ni nakon sastanka sa dekanima i rektorom Univerziteta u Beogradu i saopštenja rektorata u kome se, pored izražavanja podrške studentskim zahtevima, kaže i da „visoko obrazovanje ne sme biti tačka na kojoj se lomi odgovornost drugih institucija“ i pozivaju svi akteri da učestvuju u obezbeđivanju uslova za završetak školske godine i upis nove generacije studenata.
Na drugoj strani, dok se cela njegova saradnička mreža trudi da ubedi javnost da nikakvi parlamentarni izbori nisu ni potrebni, sam Aleksandar Vučić pokušao je da na bačenu rukavicu odgovori nonšalantno, rekavši da studenti u blokadi „neće dugo čekati“ na raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Nije, međutim, precizirao kada bi to moglo da se dogodi: „Neka se pripremaju. Kad će da budu – onda kada nenadležna institucija to bude potpisala“, poručio je preko RTS-a iz Moskve, dva dana nakon što su studenti ispostavili svoj zahtev.
Čak i ako za to vreme nije dobio rezultate istraživanja javnog mnjenja koje bi mu ukazalo na potencijalne efekte eventualnog odbijanja studentskog zahteva, svakako mu je jasno da bi takvom odlukom pokazao da se plaši provere izborne volje, kojoj je tako rado u prošlosti pribegavao. Pre nego što je rejting očigledno počeo da mu se kruni.
„Ukoliko Vučić pobegne od izbora, to će pojačati percepciju njegove slabosti ili nemoći u javnosti i biti odskočna daska za studente za mobilizaciju građana sa ciljem stvaranja dodatnog pritiska na režim kroz, očekivao bih, nove kreativne akcije i metode borbe“, kaže za Radar Dušan Milenković, politički konsultant.
Ništa od podataka kojim trenutno raspolažemo za politikologa Vuju Ilića nije dovoljno za siguran zaključak da li će traženih izbora biti ili ne. Ako ih bude, ocenjuje, verovatniji su na jesen, jer je vlasti u interesu prvo da, uz koncentraciju cele mašinerije na malom prostoru, osvoji dobar rezultat u Kosjeriću i Zaječaru, gde su za 8. jun zakazani lokalni izbori. Izbore tokom leta, koji se poslednjih dana pominju, podseća, nikad nismo imali pa ih ne smatra verovatnim. Eventualni drugi deo izbornog „dvokoraka“ zato bi mogao pasti na jesen.
Opozicija
Studentsko insistiranje da izbori budu što pre, prema njegovom mišljenju, verovatno je povezano sa položajem Univerziteta koji je pod pritiskom i može biti ugrožen, što „studenti razumeju u nekoj meri“. A nije baš ni teško razumeti i bez citiranog rektorskog saopštenja sa sastanka sa studentima – ne samo da su profesorima uskraćene plate, već se preti isključenjem struje, fakultetima stižu kazne, preti se dekanima…
Napetost je velika i ni najmanje je ne ublažava odnos studenata prema opoziciji od koje očekuju podršku, ali i dalje uz nejasan stav prema učešću njenih predstavnika na listi koju prave – početni princip „ne za opoziciju“ evoluirao je „samo“ do otvaranja mogućnosti da budu prihvaćeni članovi stranaka, ali ne i funkcioneri. Stranke su na tu ponudu reagovale različito – od neupitne podrške i ponude sopstvenih resursa (DS), preko podrške uz isticanje potrebe za razgovorima, do insistiranja na promeni izbornih uslova kao neophodnom prvom koraku, ali i pominjanja mogućnosti zasebne liste (Novi DSS govorio je o listi desnice).
Otvara se prostor za bliže odnose studenata sa drugim akterima, makar u pogledu koordinacije učešća na izborima, kaže Vujo Ilić
„Iako je na istoj strani kao studenti, i parlamentarna i vanparlamentarna opozicija ima sličan problem sa dva loša izbora kakav ima i režim, koji nije na strani studenata. Ukoliko ‘prepuste’ izbore studentskoj listi, rizikuju gašenje, tj. za većinu njih će gašenje biti izvesno. Ukoliko izađu na izbore, a pogotovu ako budu u više kolona, rizikuju odbacivanje, posledično izuzetno loš izborni rezultat, i konačno trajnu političku marginu. Studenti su, jednostavno, politička sila koja preti da sruši pred sobom sve dosadašnje političke aktere“, kaže Milenković.
I nije, pritom, reč „samo“ o sudbini opozicije – koliko god očigledna bila društvena promena koju su studenti omogućili svojim akcijama, nema garancije da će se ona, u postojećim uslovima, materijalizovati na izborima. Za povećanje verovatnoće potreban je svaki glas nezadovoljnih. Način za animiranje svih potencijala mogao bi biti formiranje najšireg mogućeg društvenog fronta, o kome se priča, ali se i dalje ne vidi jasno.
Nasuprot nekim upozorenjima da bi studenti svojim stalnim ograđivanjem od opozicije i uvredljivim i neselektivnim ocenama da je ona „uprljana“, mnogo izvesnije mogli uništiti opoziciju nego vlast, Ilić u ovom trenutku vidi nešto otvoreniji prostor za opoziciju u poređenju sa martom, kad su se studenti okrenuli ka zborovima, protiv reprezentativne demokratije. Ogromno je nepoverenje u stranke uopšte, a opozicija je u javnoj sferi marginalizovana i nalazi se verovatno u najlošijoj poziciji od 2000, kaže: „Sada se otvara prostor za njeno delovanje i repozicioniranje. Važno da uhvate momenat, svaki pogrešan potez, i najmanji, može da ih košta.“
Predizbori
I dalje, međutim, nema komunikacione discipline, sinhronizacije poruka, previše je šuma, nema reakcije na fokus na demokratskoj mobilizaciji, a nije zalečena ni podela koja cepa opoziciju na pola, nastala neslaganjem oko učešća na nepoštenim izborima 2024. – tako, ukratko, zvuči njegova dijagnoza stanja na opozicionoj sceni. Prognozu ishoda dodatno komplikuje nedostatak jasne informacije o tome u kom pravcu se kreće studentsko razumevanje situacije, ali Ilić kaže da sve ukazuje da se otvara prostor za bliže odnose sa drugim akterima, makar u pogledu koordinacije učešća na izborima.
Pozitivan momenat u procesu koji je u toku ovaj sagovornik Radara vidi u tome što studenti, zapravo, ulaze u predizbore, jer će se unutar plenuma glasati o kandidatima za listu – što je, kaže, inkluzivan proces, iako isključuje građane koji nisu studenti. „Mogao bi to da bude kvalitetan proces, a može da ode u pravcu da se ne oseti dobro šta je to za šta bi građani glasali“, kaže Ilić, koji veruje studentima zbog metoda rada. Ocenjuje ga kao superiorniji od metoda centralizovanih i hijerarhizovanih organizacija.
Da li bi se taj spor model kolektivnog odlučivanja mogao pokazati kao problem u izbornoj kampanji? Ilić misli da je moguće rešenje u radnim grupama sposobnim za brže donošenje odluka koje plenumi verifikuju. „Moraće da se više centralizuju i hijerarhizuju, ali su već razvili svest o negativnim praksama“, veruje.
Prema dostupnim informacijama, o načinu pravljenja izborne liste još uvek se razgovara, ali neke ideje o kandidatima verovatno postoje. Da li i sada važi stav da imena valja čuvati u tajnosti do poslednjeg trenutka, kako bi se skratio period njihove satanizacije? Ilić misli da je situacija drugačija, jer je i način na koji će se praviti lista drugačiji. „Lista će biti veoma heterogena. Ne moramo da znamo ko će biti nosilac liste i prvi na njoj, ali pojedinci mogu da se predstavljaju i profilišu“, ocenjuje.
Veći problem, prema njegovom mišljenju, jeste kako će sa Univerziteta, na kom političko delovanje nije dozvoljeno, da uđu u kampanju, pa je važnije pitanje – kada sa tim listama izaći sa fakulteta.
Nema sumnje da studenti imaju kapacitet za bolju kontrolu izbora nego do sada, čime bi donekle mogli da umanje drastičnu neravnopravnost izbornih uslova. Analitičar Cvijetin Milivojević čak je govorio o mogućnosti da ceo proces tokom samog izbornog dana bude prekinut, nakon otkrivanja mahinacija koje naprednjaci redovno primenjuju i usavršavaju. Ilić, s druge strane, misli da bi do „zaglavljivanja izbornog procesa“ pre moglo doći ako ishod ne bude odgovarao vlasti – po modelu viđenom 2022. u Velikom Trnovcu, gde se glasalo pet puta, dok nije dobijen rezultat po meri SNS.
I sve je to samo deo mape minskog polja preko koga će pobunjena Srbija morati da pređe da bi se izbavila iz okova koji sve više stežu. Kad, ako ne sad, pitaju studenti sa čela kolone.
