Kada je nakon najprljavijih izbora koje je civilizacija videla, Aleksandar Vućić „zamolio“ Vladu da sagleda sve preporuke ODIHR i OEBS za buduće izbore, da bi „celom svetu pokazali šta je istina oko održavanja izbora“, zvučalo je kao još jedno šegačenje za domaću i prenemaganje za spoljnu upotrebu. Pa i više od toga jer je propraćeno tvrdnjom da su „izbori bili čisti kao suza“, ali da je ON ipak procenio da „mogu još da se unaprede“ pa da postanu kao sterilisana suza, pod uslovom da se niko ne dotakne njegove uloge u izbornom procesu. Ili, da pojednostavimo, razmisli o zamerki koja je stigla baš od svih međunarodnih posmatrača, pa i onih koji su privatno Vučićevi fanovi, da je „dominantna prisutnost predsednika u kampanji uprkos činjenici da on nije bio kandidat na izborima obezbedila njegovoj stranci neopravdanu prednost“.
Zašto je to tabu tema, shvatili smo tek u toku aktuelne kampanje za lokalne izbore: kada se prvi put u istoriji rodi takav natčovek, onda opšteprihvaćeni međunarodni zakoni i demokratska pravila postanu ograničavajući faktor za takvu izuzetnost. A za one koji to još uvek nisu uspeli da shvate, usledilo je objašnjenje na mitingu u Čačku (šteta što se događaj nije odigrao na Olimpu), gde je Vučić obelodanio da više nije samo „prvi u istoriji“ već je u međuvremenu postao i onaj sa kojim se istorija završava . Konkretno, da nijedan predsednik Srbije u budućnosti „neće ponoviti ono što je on izgovarao u Njujorku“, a „posebno ne njima u lice“, jer su predstavnici Generalne skupštine UN izgleda Gorgona meduze a ne obični i smenjivi političari.
„Nikada se to više neće dogoditi, to mogu unapred da vam kažem. Ja sam to mogao da uradim i mogao da budem hrabar zato što je iza mene bila Srbija, zato što sam znao da hoćete Srbiju koja ima obraz, a ne Srbiju koja se povlači pred onima koji hoće da je skrše“, proročki je uzviknuo na predizbornom skupu, tumačeći svoj uspeh u pokušaju da spreči neobavezujući tekst u kome se traži da prestanemo sa veličanjem zločinaca.
Sa čitankom bi već mogao da bude problem ukoliko se neka od navijačkih pesmica tipa „Aco, Srbine“ ne doradi sa još kojim stihom i uvrsti u epski ciklus
Uspeh za koji je znao da dolazi i pre nego što je otišao u Njujork, jer je uoči odlučujuće bitke, gostujući na RTS-u, izjavio: „Ja sam se pomirio sa svojom političkom sudbinom. Ja sam izabrani predsednik male, slobodarske zemlje. Nikada mi neće oprostiti što sam ih o jadu zabavio. Srbiju nikada nisu i neće pregaziti. Za mene ima budućnosti u čitankama i istorijskim udžbenicima.“
I dobro je što se „pomirio sa sudbinom“ da ide u udžbenike istorije, jer se tamo stizalo i za manje – Kaligula samo zato što je svog konja postavio za senatora. Sa čitankom bi već mogao da bude problem ukoliko se neka od navijačkih pesmica tipa „Aco, Srbine“ ne doradi sa još kojim stihom i uvrsti u epski ciklus. Ali, ako istinski veruje u svoju nadljudsku prirodu i svetu ulogu koju je i patrijarh blagosiljao, postavlja se pitanje zašto poseže za ovozemaljskim dopinzima namenjenim samo slabićima.
I to obilato imajući u vidu da se od početka godine na televizijama pojavio oko 100 puta, 24 puta samo u aprilu, a da je svaki njegov intervju prenosilo između 20 i 30 kanala. Pritom je redovno zloupotrebljavao funkciju predsednika jer je nastupao tako predstavljen i kada je diskreditovao opoziciju („Ujediniće se i mnogi kriminalni interesi na lokalnom nivou. Imate dve liste u Novom Sadu, iza kojih stoji čisti kriminalni biznis lobi“ ili „Njima je Rokfeler davao pare i nemaju objašnjenja što je to radio. Dobro je da ljudi vide njihove antisrpske stavove, da ih nije briga za rezoluciju i za Kosovo i Metohiju“) i to u cilju predizborne kampanje a ne lečenja sopstvene predsedničke frustracije.
Ako imamo u vidu da je ODIHR u tački 5 tražio da se obezbedi „jasno razdvajanje između zvaničnih funkcija i aktivnosti kampanje nosilaca funkcije“, a da vlast „spreči zloupotrebu položaja i državnih resursa“, pitanje je koju im poruku Vučić šalje kada pošalje 12 autobusa da sa posla pokupe radnike državne firme Sloboda za potrebe predizbornog mitinga u Čačku i obezbede aplauz za još jedan stadion koji će im dati „ako budu dobri“, ali ne od svoje predsedničke plate. Takođe, koju poruku šalje Ustavnom sudu u trenutku dok razmatra prijavu opozicije da „aktivno učešće predsednika u izbornom procesu i kampanji, kao i promovisanje određene političke stranke predstavlja kršenje“ ustavne obaveze po kojoj je predsednik u obavezi da „izražava nacionalno jedinstvo“?
Verovatno nikakvu bitnu za te udžbenike istorije osim one krajnje prizemne – volim da se ja slikam i da samo meni tapšu. I ta samopromocija se nije dovodila u pitanje nikada, pa čak ni 2017. kada je izričito rekao da su to poslednji izbori na kojima će dozvoliti da izborna lista nosi njegovo ime. Da njegova sujeta to ne bi mogla da podnese postalo je jasno kada mu je na RTS-u novinar uputio pitanje zašto se kao predsednik svih građana stavlja na stranu jedne stranačke liste (interesantno je jedino da je pre sedam godina na RTS-u neko smeo nešto i da ga pita), a on uzvratio: „Vi mislite da treba da me se stide?… I hvala im što me se ne stide. Ako me se stide, ne moraju da stave moje ime uopšte“. Zahvalio im je i tako što ih je prošle godine javno upitao: „Razmislite samo da se sklonim sa liste, koliko bi ljudi za vas glasalo?“
Na nedavnoj sednici Saveta bezbednosti UN Vučić je zaboravio da svetska pozornica nije kao domaća pravljena samo za njega i da nije upriličena da bi pričao šta hoće i koliko hoće
Naravno, ostao je na listama, baš kao što je ostao i glavni govornik na svakom mitingu iako se od aprila izvinjavao što ne može da pomogne SNS-u u izbornoj kampanji zbog „državnih obaveza“. Stigao je u Novi Sad pre bitke na Ist Riveru, da bi u navijačkoj atmosferi postao, naravno prvi u istoriji, predsednik koji skače po bini i sam sebi aplaudira jer je on „Real Madrid u odnosu na sve druge koji se takmiče“, ali je nekako našao vreme da tu koreografiju izvede i u Valjevu, Lazarevcu, Čačku…
Nažalost, premnogo nastupa u fudbalskoj atmosferi ga je dovelo do potpune krize kriterijuma, tako da je delu građana kojima uporno odbija da bude predsednik, a jeste i istorija to tako knjiži, ostavio u nasleđe prizore sa kojima nije baš lako živeti bez stida. Na nedavnoj sednici Saveta bezbednosti UN Vučić je zaboravio da svetska pozornica nije kao domaća pravljena samo za njega i da nije upriličena da bi pričao šta hoće i koliko hoće, što je rezultiralo ponižavajućom scenom – predsedavajuća sednici Vanesa Frejzer je bila prinuđena da udara rukom o sto da bi ga ućutkala.
Ovaj baš neprijatan i retko viđen trenutak ipak nije pomogao Vučiću da shvati da međunarodna zajednica ne gleda njegov božanski lik kroz iste naočare kroz koje on sebe gleda, pa je tokom sednice UN na kojoj je usvojena Rezolucija o Srebrenici, dobio ne samo opomenu predsednika Generalne skupštine, već je i obezbeđenje došlo da interveniše jer se umotao u zastavu. Pritom je bio svestan da radi nešto što je nedozvoljeno jer je na početku sednice predsedavajućem rekao da zna da ne sme da razvije zastavu i da ju je doneo da bi mu je poklonio na kraju sednice, ali se izgleda tokom glasanja predomislio. Obezbeđenje ga nije iznelo na način na koji je to radilo ovdašnje obezbeđenje sa njegovim ideološkim ocem Vojislavom Šešeljom i bar nas je na taj način kao naciju poštedelo većeg međunarodnog blama, ali ćemo svoj domaći morati da nastavimo da živimo. Ne samo da su mediji pozvali građane da se „kao predsednik“ oblače u zastavu, već je i novoustoličena ministarka Milica Đurđević Stamenkovski najavila da će deca u školi ubuduće nositi uniforme u boji trobojke.
A kako bi tek bilo da je učestvovao u kampanji?
