Vest o atentatu na slovačkog premijera i velikog prijatelja SNS-a Roberta Fica, objavljena je u 15 časova i 15 minuta. I dok su političari širom sveta radili ono što se u takvim prilikama radi – pomno pratili situaciju, čekali saopštenje lekara i pružali podršku porodici, naša vladajuća garnitura je zasela za računare i počela bez ikakve kontrole da izbacuje saopštenja o monstruoznim pretnjama i nadolazećem atentatu na Aleksandra Vučića, kao da je ranjavanje Fica „jednog od malobrojnih slobodnih i slobodarskih lidera u Evropi i velikog prijatelja Srbije“ (A. Vučić), bila samo predgrupa za pravi događaj koji sledi.
Do 20 časova, dakle pre nego što je završena petočasovna operacija slovačkog premijera, na sajtu SNS-a su se već izređali mnogobrojni branitelji Vučićevog života, mada je u tom trenutku bio u Ruskom domu a ne u operacionoj sali. Prva je reagovala Sandra Božić, preventivno a možda čak i malo vidovnjački jer ju je napad panike zbog ugroženosti Vučićevog života i napad besa zbog ubilačke opozicije, obuzeo čak i pre nego što smo saznali da je Fico ranjen. Šta god da je od toga (a možda je i imala vest pre medija) prva se istakla rečima: „Poruke koje pozivaju na ubistvo predsednika Srbije Aleksandra Vučića, oduvek su bile jedna od glavnih smernica za obračunavanje s političkim neistomišljenicima opozicije.
Do 20 časova, dakle pre nego što je završena petočasovna operacija slovačkog premijera, na sajtu SNS-a su se već izređali mnogobrojni branitelji Vučićevog života, mada je u tom trenutku bio u Ruskom domu a ne u operacionoj sali
Pitanje je da li zlo koje opozicija gaji prema Vučiću lično ima granice, a sada možemo da vidimo i plodove tog semena zla koje je opozicija posejala u društvu“. Sledili su je neizostavni Nebojša Bakarec („Ubilačkih ludaka u Srbiji ima mnogo, i hvale se da su pripadnici opozicione elite“), Jelena Žarić Kovačević („Nije prvi put da mrzitelji Srbije upute pretnje predsedniku države zapravo koristeći priliku za jeftine poene“), Branislav Malović („Horda bolesnika koju je na čistinu isterao atentat na slovačkog premijera“), ali i Zoran Tomić, član predsedništva SNS koji je građanima najslikovitije objasnio kako u umovima naprednjaka dolazi do transfera realnosti.
Iz njegovog ugla to izgleda ovako: „Svaku priliku, svaki tragičan događaj mrzitelji i bedni lešinari koriste da pokažu koliko su dobri u toj veštini mržnje i pretnji, koju mašinski mozak obožava. Nema šanse da propuste priliku da ne zaprete Vučiću, da ga ne napadnu i pokušaju da zaplaše misleći da će time nešto postići. Dok se pristojan svet gnuša današnje tragedije u Slovačkoj, taj akt osuđuje, tako mrzitelji odmah sve dovode u vezu sa svojim bolesnim fantazijama i željom da nekom ludaku daju ideju da i na Vučiću treba izvršiti takav čin“. Iz ugla realnosti to izgleda malo drugačije – pristojan svet se uvek gnuša atentata, a u slučaju atentata na Roberta Fica lešinarili su samo naprednjaci uz malu pomoć prijatelja iz Pokreta socijalista Aleksandra Vulina koji je otišao toliko daleko da je atentat na slovačkog premijera okarakterisao kao posledicu podrške koju je pružao Srbiji i njegovom odbijanju da prizna Kosovo. „Jeste li vi svesni koliko je taj čovek to podržao i kakva je atmosfera stvorena, koja je na kraju rezultirala ovim incidentom“, objasnio je aktuelni potpredsednik vlade i time samo potvrdio da oni koji sumnjaju da su razlozi za atentat možda bile Ficove izjave tipa da su nezavisni novinari samo „Soroševe bande svinja koje bi trebalo krčkati u ključaloj vodi“, bedni amateri koji i Slovačkoj i Srbiji žele zlo.
Ako se svim ovim zvaničnim saopštenjima dodaju i munjevite izjave državnog vrha, pa i samog premijera Miloša Vučevića da je „skandalozno ali i očekivano što nema nikakve osude ovako monstruoznih pretnji od strane njegovih političkih protivnika, koji time samo pokazuju svoje pravo lice“, ali i da je „predsednik Vučić pokazao i dokazao da ga nikakve pretnje i pritisci ne mogu uplašiti i uzdrmati“, onda se već nameće pitanje – a kakav se to atentat sprema i da li je ozbiljniji od onih prethodnih stotinak koje građani nisu primetili ali su ipak ušli u epsku poeziju i postali deo programa SNS-a?
U slučaju atentata na Roberta Fica lešinarili su samo naprednjaci uz malu pomoć Aleksandra Vulina koji je otišao toliko daleko da je atentat na slovačkog premijera okarakterisao kao posledicu podrške koju je pružao Srbiji i njegovom odbijanju da prizna Kosovo
Pa, činjenice kažu da se ne sprema, jer je policija u munjevitoj akciji lišila potencijalnog atentatora slobode. Nije nas obavestila da li je našla oružje, planove, organizovanu grupu kojom je komandovao, ali jeste da je Draganu Mijatoviću iz Sombora, koji je na društvenoj mreži Iks, posle napada u Handlovu, napisao da je „to bila proba za atentat na predsednika Srbije“, određeno policijsko zadržavanje od 48 sati. U svakom slučaju više nego što je određeno autoru poruke upućene Radomiru Lazoviću na istoj mreži „tebe nećemo braniti dabogda završio kao Oliver Ivanović pa da proslavimo“, Miroslavu Aleksiću „budi svestan da nemaš Slavka da ti kaže ‘pazi, metak’“ ili Mariniki Tepić na Fejsbuku „da se smiri ili će biti ubijena“…
Nažalost, zloupotreba atentata na slovačkog premijera se ne završava na ovom, već se lešinarenje pripisano opoziciji nastavlja i od strane predsednika Srbije. Vidno potresen zbog sudbine svog prijatelja podelio je sledeću priču sa građanima: „On je jedan veliki lider nesalomive volje koji se retko pronalaze. To što oni pričaju je glupost da je on ovakav i onakav, on je čovek koji ima svoj mozak. Ja ne mogu da se poredim sa njim, ali danas su se mnogi začudili u Crnoj Gori odakle Vučiću hrabrost, da sve ono onako kaže i o velikim silama, došao je u NATO zemlju da sve to kaže o njima, da kaže o domaćinu, da kaže o nekom drugom, trećem, petom iako sam ja naravno vodio računa kako i na koji način da govorim. Ali sam se čvrsto držao stavova Republike Srbije“.
Draganu Mijatoviću iz Sombora, koji je na društvenoj mreži Iks, posle napada u Handlovu, napisao da je „to bila proba za atentat na predsednika Srbije“, određeno je policijsko zadržavanje od 48 sati
Pa, ako ćemo da sitničarimo, malo više deluje kao hvalospev o samom sebi nego o Ficu, ali je Vučić malo popravio situaciju najavom da će čim okonča taj momenat samodivljenja da skokne po Orbana i da zajedno sa njim ode u posetu svom slovačkom prijatelju. I to, naravno, nije imalo nikakve veze sa pokušajem da taj tragični događaj iskoristi za lični marketing i promociju svog prijateljstva sa evropskim autokratama, već se radilo samo o toploj prijateljskoj brizi.
Šteta što ga je u tome sprečila porodica Fica koja je procenila da mu je u ovom trenutku potrebnija lekarska nega nego topla Vučićeva reč. I to reč koja bi se dala unovčiti na predstojećim lokalnim izborima.
