Možda se ovo neće dopasti režimskim parohijanima, ali bliska sudbina Srbije mnogo više zavisi od američkih, nego od dolazećih, unapred lažiranih lokalnih izbora. Zato postavljenje Marka Đurića, Vučićevog dvorskog ljubimca, za šefa srpske diplomatije na prvi pogled izgleda kao sasvim razumno rešenje.
Jednostavno, predsednik je ubeđen da je Đurićev paket akcija u američkom političkom establišmentu znatno veći od onog kojim raspolaže on sam, te da bi to moglo da ojača i njegove pozicije i Vašingtonu pošalje poruku o drugačijim vetrovima iz Beograda. I to bez obzira da li će Džozef Bajden ostati u Beloj kući ili će se u Ovalni kabinet vratiti Donald Tramp. Jer, Vučić nije zaboravio da je Ričard Grenel, bivši Trampov izaslanik za dijalog Beograda i Prištine, više nego srdačno dočekao Đurića u decembru 2020, kada je ovaj stupio na dužnost ambasadora Srbije u SAD. Baš kao što je zapamtio i da je Bajden Đurića u aprilu 2022. počastio prijemom u Beloj kući.
Vučić, dakle, računa da je Đurićevo imenovanje za njega win-win situacija. Problem, doduše, donekle može da bude činjenica da je Đurić tokom boravka u Vašingtonu bolje konekcije uspostavio sa Trampovim nego sa Bajdenovim ljudima – osluškujući, možda i istraživanja javnog mnjenja, koja nešto veće šanse daju bivšem američkom predsedniku.
E sad, pitanje je da li je postavljenje nekadašnjeg direktora vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, dovoljno jak signal kome će Vašington bezrezervno poverovati? Čak i ako se uzme u obzir da je Đurić bio voljni glasnik Vučićeve dogovorene predaje Kosova, kada ga je ROSU, u prvom velikom upadu u Severnu Mitrovicu uhapsila, a potom ga uz ponižavajući tretman vucarala do Prištine. Ispostaviće se da se ova „žrtva“, kao i poltronsko skandiranje „Aco, Srbine”, Đuriću i te kako isplatilo.
Strah od regionalnog proksi-konflikta Srbiju će držati ako ne uz Rusiju, a ono blizu nje. Isto to držaće je i blizu Amerikancima
Ali, ako novi premijer Miloš Vučević u ekspozeu najavi da će tim koji vodi biti vlada kontinuiteta, da će strateško partnerstvo sa Kinom kao prijateljskom zemljom biti krunisano sporazumom o slobodnoj trgovini, da se Srbija neće odreći ni prijateljstva sa Rusijom, onda se to sa one strane Atlantika može razumeti kao poruka da spoljnopolitičkih zaokreta neće biti.
Strah od regionalnog proksi-konflikta Srbiju će držati ako ne uz Rusiju, a ono blizu nje. Bez obzira na to što je Moskva znatno slabija nego pre napada na Ukrajinu. Isto to držaće je i blizu Amerikancima. Pitanje je samo kako će Vašington razumeti to što se u Vladi ponovo pomaljaju ljudi sa crne liste SAD – Aleksandar Vulin i Nenad Popović? Bolji scenario za Vučića je da je Vulin deo nekog šireg paket aranžmana u kome bi Ameri, zbog činjenice da je Srbija kooperativna po pitanju Kosova, zažmurili na činjenicu da je bivši direktor BIA obavljao „fine“ poslove u Jovanjici i muljao sa oružjem. Onaj lošiji, značio bi da Amerikanci naklonost ovog FSB-ovog oficira nižeg ranga Kremlju i njegovu ideju o „srpskom svetu“ iščitavaju kao Vučićev projekat. Po ugledu na Rusiju, razume se. A Vulin, sa svojim poslovno-kartelskim navikama dođe kao idealan malj za razbijanje takvih nauma.
Vidljivo je, takođe, da „prijatelji“ iz Evropske unije sve češće postaju samo „partneri“, koji iz godine u godinu, kako je to poručio Vučević, evropski put Srbije opterećuju novim zahtevima. Može biti da je u pitanju ljutnja što je Makron nedavno u Vučićevu Luj Viton torbu strpao svašta – od rafala do Ohridskog sporazuma koji postaje deo Poglavlja 35, ali najveći investitori u Srbiji su sigurno notirali ovo nadmeno razmetanje.
Kako bilo, utisak je da se srpska spoljna politika i dalje oslanja na četiri noge, a takav hod ume da bude i neprijatan i ponižavajući. Zato bi Vučiću valjda trebalo da bude jasno da više ne mogu zajedno i Đurić i Vulin, i Ohridski aneks i Kosovo, i Bocan Harčenko i Hil, i Huavej i Epl, i rafali i migovi, i Šmit i Dodik…
