Da li je otvaranje deonice auto-puta Pakovraće – Požega bez ispunjenih bezbednosnih normi zapravo najava skorog raspisivanja parlamentarnih izbora ili samo pokušaj obnavljanja narušenog graditeljskog imidža Aleksandra Vučića, u cilju zaustavljanja pada i po mogućstvu oporavka njegovog rejtinga?
Ili je gaženje stava inženjera bilo „samo“ vaspitno „lomljenje kičme“ stručnjacima, kako ni druge njihove kolege ne bi svojim zanovetanjima ugrozile smandrljavanje visokokoruptivnog projekta Ekspo 2027?
Obest uznemirenog vođe
A možda je puštanje saobraćaja pre vremena posledica obesti uznemirenog vođe, koji traži način da ohrabri sebe time što pokazuje da i dalje može da postupa bez ikakvog obzira prema opštem interesu, čak i po cenu ugrožavanja života? I to, da priča bude morbidnija, baš na dan kada je, pre godinu dana, otvorena Železnička stanica u Novom Sadu, da bi, nepunih četiri meseca kasnije, ubila 16 ljudi, osakatila jednu mladu majku i izazvala pobunu sa kojom Vučićeva vlast ne može da izađe na kraj već osam meseci.
Izgleda da je vest o otvaranju rizičnog puta doprla i do konzumenata provladinih medija, pa su se emisari vlasti rastrčali da im „objasne“ da ničeg nenormalnog nema u tome što je vlada odlučila da zaobiđe činjenicu da tehnički uslovi za otvaranje deonice puta nisu ispunjeni. Ni u tome što je, po prinicipu primenjenom u „slučaju aflatoksin“, donošenjem uredbe 21. juna, promenila pravila i odlučila da oko tunela ugroženog klizištem, umesto automatskog praćenja predviđenog pravilnicima, postavi ekipe vatrogasaca, policije i hitne pomoći, sa zadatkom da dežuraju 24 sata. Ako je za utehu – pogrebnici nisu predviđeni.
Igranje životima ljudi
Koliko god to igranje životima ljudi bilo teško shvatljivo, velikog iznenađenja ne bi trebalo da bude, jer se, suštinski, cela priča uklapa u poznati obrazac. Odavno je jasno da se Vučić obraća samo svom biračkom telu, držeći ga u uverenju da je zemlja zaista na putu napretka za šta je zaslužan jedino on, uprkos svim unutrašnjim i spoljnim neprijateljima koji mu rade o glavi. Kao što je jasno i da nema toga što nije spreman da uradi ili izgovori kako bi sačuvao „svoje“ glasove, a time i vlast.
Čini se, međutim, da je sada i sam svestan da ni tom delu populacije više nema šta da ponudi osim recikliranja starih priča – čak ni stabilnost koja dobar deo građana, uplašenih od svake mogućnosti promene, drži uz njega.
Naprotiv – situacija je toliko eksplozivna da sada deluje da je svaki dan završen bez žrtava zapravo dobar dan. Incidenti se dešavaju neprekidno, pa smo, osim redovnog uletanja automobilima u masu, u ponedeljak svedočili i paljenju zvučnika tokom protesta na beogradskom Južnom bulevaru, kada je nekoliko građana poliveno zapaljivom tečnošću, ali, srećom, niko nije stradao.
I sve to samo nekoliko dana nakon pokušaja samospaljivanja auto-prevoznika Milomira Jaćimovića, izmučenog odmazdom vlasti zbog toga što je svojim autobusima besplatno prevozio studente. Tu, ionako zastrašujuću situaciju, posle agresivnog odnosa policije prema nesrećnom čoveku i njegovom maloletnom sinu, još strašnijom učinio je sam Vučić, izricanjem optužbi da su „oni“ (njegovi večni neimenovani neprijatelji) nagovarali Joksimovića na samoubistvo. I čak mu (auto-prevozniku!) dostavili benzin potreban za taj čin, sve kako bi „ponovio slučaj Jana Palaha“ i „podigli revoluciju koja im je propala“?!
Obesmišljavanje represije
Problem za sve očiglednije uznemirenog vođu je, međutim, što njegove uporne tvrdnje o „propaloj revoluciji“ svakodnevno dobijaju demantije koje je nemoguće sakriti. A tu leži i objašnjenje za neprekidno variranje intenziteta represije prema pobunjenicima, naročito uočljivo u odnosu prema blokadama ulica kojim građani i studenti pokušavaju da se izbore za oslobađanje uhapšenih i raspisivanje izbora.
Jer, na jednoj strani, Vučić mora da zadovolji naprednjačko biračko telo koje očekuje suzbijanje protesta, ali, istovremeno, mora i da vodi računa o opasnosti da se represivnim merama dodatno ne razgori bes pobunjenika – što se ove sedmice najdrastičnije desilo u Užicu, još jednom od gradova koje je, čini se, posle Novog Sada, Niša, Čačka i drugih, nepovratno izgubio.
Vučić mora da zadovolji naprednjačko biračko telo koje očekuje suzbijanje protesta, ali i da pazi da represivnim merama dodatno ne razgori bes pobunjenika
Možda će, nakon odlaska ovog Radara u štampu, Užičani platiti veću cenu za svoju borbu od onih šestoro sugrađana uhapšenih u nedelju uveče, ali vredi pomenuti kakav je u tom gradu efekat imala represija: Ere su policiju najpre „pobedile“ snagom (probili kordon i blokirali magistralu ka Crnoj Gori), a sledećeg dana domišljatošću, ostvarivši svoj naum iza leđa nikad brojnijih policijskih kordona.
I u Užicu, kao prethodno u Beogradu i drugim gradovima, pokazalo se da u suzbijanju otpora vlasti ne pomažu ni privođenja i hapšenja, obesmišljena masovnošću i prečestom neosnovanošću. Ljudi se sada prepuštaju hapšenjima sa osmehom, a zabeležen je čak i masovni samoinicijativni odlazak u policijsku stanicu u Inđiji, „da se policija ne bi mučila“. Čak su i nemački mediji primetili da represija u Srbiji ima paradoksalni efekat na pristalice protestnog pokreta – hapšenje se sada smatra čašću.
Problem sa kojim se vlast suočava zato deluje prilično nerešivo: čak i kad se čini da im intenzitet drastično pada, disperzivne blokade se nastavljaju, dobrim delom upravo zahvaljujući potezima i izjavama samog Vučića i ljudi iz njegovog okruženja, koje nepogrešivo izazivaju požar.
Čak i ako onemogućavanje kretanja nervira deo građana, možda i simpatizera studenata, činjenica je da građanska neposlušnost započeta nakon studentskog „zelenog svetla“ datog na kraju vidovdanskog protesta, iscrpljuje policiju i vodi ka njenom kolapsu. I pride pokazuje Vučićevu nemoć da preuzme kontrolu nad događajima u zemlji, izlaže ga kontinuiranom podsmehu, čini ga nervoznim i sklonim pogrešnim potezima i dodatno kruni njegov rejting.
Bez dobrog rešenja za naprednjake
U takvim okolnostima, pa još uz neočekivano vimbldonsko „pumpanje“ najpopularnijeg Srbina Novaka Đokovića, dalje odlaganje izbora ne deluje kao najpametnija odluka za vlast, jer nema racionalnih razloga za uverenje da bi se odnos snaga mogao promeniti u njenu korist. Baš kao što, s druge strane, ni prihvatanje studentskog izazova da raspiše izbore ne deluje ka poželjna opcija, posle onoliko puta ponovljene tvrdnje da glasanja neće biti do kraja 2026.
Zato ne samo da je logično, već je i prilično očigledno da se uveliko razmišlja o različitim mogućnostima izlaska iz krize koje ne podrazumevaju status kvo do decembra 2026. Iako lajtmotiv odnosa prema „blokaderima“, sadržan u ni na čemu zasnovanoj tezi o „obojenoj revoluciji“ i „teroristima“, nije odbačen, primetne su epizode promenjenog pristupa: čak i na TV Informer, čija agresivna propaganda i pozivi na represiju prema demonstrantima počinju da izazivaju kontraefekat, mogli su se čuti pozivi na spuštanje tenzija i reteriranje režima. Opet se odašilju pozivi na dijalog (Marina Raguš, poslanica SNS i potpredsednica Skupštine, recimo), a u javni prostor vraća se i pojam prelazne vlade (vlastima bliski sudija Vladan Petrov).
Ne samo da je logično, već je i prilično očigledno da vlast uveliko razmišlja o različitim mogućnostima izlaska iz krize
Poruke nisu jednoznačne čak ni bez novih zbunjujućih faktora kakav je, recimo, pojava navodnih „studenata 3.0“, čiji nalog na društvenim mrežama dosta liči na trolovski. U sve iščašenijoj srpskoj realnosti, međutim, to nije dovoljno za odbacivanje mogućnosti da je zaista reč o novom „akteru“ sa političkom ulogom, poput one koju je „pročitao“ demokrata Zoran Lutovac – da ih je „Vučić osnovao kako bi izbore raspisao na njihov zahtev, a ne na zahtev blokadera“.
Uklapa se to i u standardni naprednjački metod pravljenja izbornih lista sa imenima sličnim imenima pravih opozicionih lista, sve sa ciljem zbunjivanja birača. Sami „studenti 3.0“ ponudili su dovoljno razloga za takva tumačenja, jer im je raspisivanje izbora na spisku zahteva koje su podneli početkom prošle sedmice (uz prekid blokada na fakultetima i povratak na predavanja, hapšenje građana koji su učestvovali u nasilju 28. juna, hapšenje Aide Ćorović i oslobađanje našeg naroda od Kurtijevog terora). Već su „ponudili“ i svoju listu na kojoj su, kako su naveli na svom Instagram nalogu, Čedomir Antić, Vojislav Šešelj, Branislav Lečić, Vladislav Volarević, Dragan Stojković Piksi i Marko Kešelj.
Sprema li Vučić izbore
I bez čudnih objava čudnog Instagram naloga (zapretili su bili odlaskom na tri fakulteta u ponedeljak u cilju njihovog „oslobađanja“ ali se nisu pojavili, a objavu u kojoj su naveli da odustaju nakon apela ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića brzo su povukli) nema, ipak, dovoljno argumenata za procenu da se Vučić stvarno sprema za brzo raspisivanje izbora. Pre će biti da radi isto što i do sada – sprema uslove za više različitih poteza (pominju se i rekonstrukcija vlade, povratak Ane Brnabić ili Miloša Vučevića na mesto premijera) i meri šta mu se više isplati.
A šta radi druga strana, osim što smišlja i planira nove ulične akcije koje uznemiravaju vlast, ali u zemlji u kojoj raspoloženje javnosti nema mnogo veze sa političkom konstelacijom snaga, ne vode direktno do cilja? Šta ako zaista bude skorih izbora i to traženih?
Šta ako zaista bude skorih izbora i to traženih radi druga strana, osim što priprema ulične akcije koje uznemiravaju vlast
Uz sve rezerve, zasnovane, prvenstveno, na činjenici da su studenti do sada umeli uspešno da sakriju svoje planove i namere, teško je ne primetiti da do javnosti nije doprla nikakva informacija koja ide u prilog nedavnim procenama o otvaranju prostora za stvaranje širokog društvenog fronta. Iz opozicije stižu ponavljanja spremnosti da se podrže studenti, obično uz isticanje potrebe da se pokrenu razgovori o koordinisanju delovanja, ali ne i potvrde da se bilo šta od toga desilo.
A posla je mnogo – od postizanja dogovora i pravljenja planova, do rada sa građanima na terenu, neophodnog za prevazilaženje informativne blokade i organizovanja kontrole izbora koja bi mogla da spreči bar deo očekivanih izbornih neregularnosti.
Nedavne lekcije iz Kosjerića i Zaječara pokazale su da koordinisan rad studenata, opozicije, nevladinog sektora i građana može značajno da pojača šanse u borbi protiv vlasti spremne na sve vrste zloupotreba. Verovanje da je i konačan uspeh, izostao u ta dva grada, moguć u situaciji opštih izbora, kada vlast ne bude mogla da koncentriše sve snage na mali prostor, zaista deluje logično. Ali ne podrazumeva da će se išta desiti samo od sebe.
