Sudeći po naslovima provladinih medija i izjavi pomoćnika direktora policije Vladana Radosavljevića, ubistvo dve muve jednim udarcem bilo je uspešno: subotnji skup protiv blokada, posvećen podršci Srbima na Kosovu, tvrdi državni zvaničnik, bio je najmasovniji do sada, a na 183 lokacije, zvanično na poziv Centra za društvenu stabilnost, okupilo se oko 167.800 građana. Prema istom izvoru, na 24 „neprijavljena okupljanja“ bilo je prisutno 2.300 građana („blokadera“), pa je Kurir izračunao da je „čak 73 puta više građana protiv blokada nego u blokadi“, odnosno da „podaci nedvosmisleno pokazuju koga narod zaista podržava“.
Dan posle skupova, lokalni izbori na Kosovu omogućili su Aleksandru Vučiću trijumfalno proglašenje pobede. U devet od deset srpskih opština u prvom krugu lokalnih izbora ubedljivu većinu osvojila je njemu verna Srpska lista – nakon što je, doduše, na njegov nagovor, u novembru 2022. pozvala Srbe da napuste institucije, ostavivši sunarodnike na vetrometini.
Tako je čitava masovna „kosovobraniteljska“ subotnja predstava dobila idiličan epilog, važno poglavlje u nenapisanom Vučićevom bestseleru „Kako sam pobedio obojenu revoluciju“. I „sačuvao Kosovo“, pride.
Raspirivanje straha
Samo onaj ko baš ništa ne zna o tome kako je (nekadašnja) crveno-crna koalicija, odnosno savez socijalista i stranke u kojoj je Vučić, upotrebljavala Kosovo za potrebe unutrašnje političke borbe, mogao se iznenaditi odlukom o povezivanju skupova posvećenih borbi protiv „blokadera“ sa podrškom kosovskim Srbima. Tim povezivanjem protivnici aktuelne vlasti više nego jasno su proglašeni i neprijateljima ljudi koji – dobrim delom zahvaljujući upravo njenoj politici – žive u izuzetno teškim uslovima.
Čak i površno sećanje, međutim, pokazuje kako je za poslednjih trideset i nešto godina, „kosovska karta“ gubila na značaju u unutrašnjopolitičkim igrama: nekadašnji rezervoar glasova teško proverljive veličine na koji su računale stranke socijalističko-radikalske porodice, odavno više nije glavna tema oko koje se vodi borba za vlast. Ali jeste problem koji ne nestaje. I tema na koju Vučićeva vlast, bez obzira na poraznu situaciju na terenu, i dalje ima neku vrstu tapije koju konkurenti ne uspevaju da joj oduzmu: skandiranje „Aco, Srbine“, uostalom, promovisano je na Kosovu, a „tradicija“ takvog pozdravljanja predsednikovog glasa u telefonskoj slušalici poštovana je i nakon saopštavanja rezultata nedeljnih izbora.
Pričom o Albancima više nije moguće uspešno proizvoditi strah, dok je za Hrvate lako inskonstruisati da su u savezu s nekim i da nam zajedno rade o glavi, kaže Dragan Popović
Vučićeva udarna medijska poluga, tabloid Informer, nije, međutim, u ponedeljak na naslovnoj strani slavio kosovsku pobedu, već je na više od polovine prostora štampano nešto što je vlasti očigledno bitnije: „Srbija će počistiti blokadere, nemaju šanse, na njihovom skupu 1. novembra desiće se veliko ništa“, predsednikov je citat koji je izabran kao najvažniji.
Očigledno gubljenje snage „kosovske karte“, primećuje Dragan Popović, istoričar i predsednik Centra za praktičnu politiku, ne dešava se voljom onih koji je zloupotrebljavaju, nego promenom istorijskih okolnosti: ta karta ne može više da bude tako uspešna nakon procesa osamostaljivanja koji je daleko odmakao tokom poslednjih 15 godina. I zato nam se Albanci više ne nude kao mitski neprijatelji, već su primat preuzeli – Hrvati.
„Pričom o Albancima više nije moguće uspešno proizvoditi strah, dok je za Hrvate lako inskonstruisati da su u savezu s nekim i da nam zajedno rade o glavi“, kaže Popović. Dodaje i da su, s druge strane, ljudi oguglali na kosovsku temu, poruke im ne deluju ubedljivo. Što sve ne znači da očekuje odustajanje od godinama dobitne karte: „Uvek je to potencijal za raspirivanje straha, a to jeste ono što je ključno – ubediti ljude da nam preti opasnost“, kaže.
Svaka autoritarna vlast proizvodi neprijatelje, to je uobičajen metod delovanja i nije nikakva ovdašnja specifičnost, podseća istoričar. A svetska istorija potvrđuje da taj metod „radi“ kod velikog broja ljudi.
Prema oceni Popovića, nacionalizam je sad važniji nego pre nekoliko godina. Jedan razlog je, kaže, svetsko okruženje, gde je nacionalizam u porastu, a drugi je kriza, što je uvek momenat kad vlast vadi nacionalizam kao oruđe za plašenje ljudi. Obrazac je jasan: insistira se na uspostavljanju jednakosti između vlasti, države i nacije, pa ako neko napada vlast, to znači da napada i državu i naciju. „Suština nacionalizma je stvaranje privida da je nacija ugrožena i da zato svi moraju da se sviju pod jedan barjak“, kaže Popović.
U poslednje vreme postizanje tog cilja obezbeđuje se različitim sredstvima: problem Kosova samo je jedno od njih, ali je sve više u senci priča o velikom ratu koji predstoji ili svetskoj zaveri protiv Srbije u kojoj važnu ulogu imaju Hrvatska, nedefinisani Zapad i još bezličniji „oni“, pri čemu su izvršioci „njihovih“ za Srbiju pogubnih planova „blokaderi zgubidani“… Od svega toga, naravno, brani nas „bratska Rusija“, pa se sve više gubi razlika između patriotizma i rusofilije (putinofilije).
Studenti uskaču na teren
Od vidovdanskog protesta naovamo, studenti su se prilično trudili da zaigraju na „patriotskom“ delu terena i vlasti oduzmu već pominjanu „tapiju“, ali nije baš jasno sa kolikim uspehom. Ako je suditi po ocenama da je ceo pokret u aktuelnoj fazi desno obojen – možda donekle i jesu, ali pod uslovom da se zažmuri na slabu posećenost subotnjeg skupa podrške kosovskim Srbima. Ako je, međutim, suditi po broju ljudi koji su izrazili nezadovoljstvo zbog vidovdanskih govornika i govora, ali i drugih akcija i korišćenih simbola, ceo učinak mogao bi da bude ugrožavajući za pokret čija je originalna ideja – borba protiv korupcije – uspela da 15. marta objedini rekordni broj ljudi ikad viđen na protestu u Srbiji.
Uvek je drugačija upotreba nacionalizma kad se radi s pozicije vlasti i pozicije opozicije, kaže Popović: „Kad vlast upotrebljava nacionalizam, sve dobija institucionalizovanu formu. Sada imamo dominantnu nacionalističku ideologiju, koja ima svoje pojavne oblike u spomenicima, naročito onim koji insistiraju na vezi sa Nemanjićima, u novim mitovima, kao što je bitka na Košarama, udžbenicima…“
Biće da ima i dnevnopolitičkih razloga za demontažu i stavljanje pod kontrolu Filozofskog fakulteta, jedne od važnih tačaka otpora na prilično pobunjenom jugu Srbije
Kada se, prošle nedelje, pojavila vest o planiranom osnivanju Fakulteta srpskih studija u Nišu, među prvim reakcijama bila je cinična opaska o školovanju za „diplomirane Srbe“. I nema sumnje da je ideja o formiranju novog fakulteta, izdvajanjem tri departmana „neposlušnog“ Filozofskog fakulteta – za istoriju, srbistiku i za ruski jezik i književnost – bar delom deo strateškog igranja vlasti na kartu nacionalizma.
U konkretnom slučaju, ipak, biće da ima i drugih, dnevnopolitičkih razloga za demontažu i stavljanje pod kontrolu Filozofskog fakulteta, jedne od važnih tačaka otpora na prilično pobunjenom jugu Srbije – sedište novog Fakulteta trebalo bi, prema planu, da bude upravo u zgradi Filozofskog, koji se protiv takve ideje već pobunio.
Za dostizanje zvanično proklamovanih ciljeva osnivanja nove visokoškolske ustanove, definisane kao „identitetska institucija od državnog i nacionalnog značaja“, koja će doprineti „očuvanju srpskog kulturnog i identitetskog prostora, posebno u vreme intenzivnih procesa globalizacije i demografskih izazova“, uostalom, potrebno je vreme. A njega, u teškoj krizi sa kojom se vlast nosi već godinu dana, baš i nema.
Zato je dobri, stari model zastrašivanja nakon koga sledi pojava spasioca, uvek tu. Čak i kad je strah realan i opravdan – kao što je onaj od nestašice benzina i gasa – priča o predsednikovim ličnim kontaktima kao neočekivanoj sili koja rešava stvar mnogima će doneti utehu. Pa makar i privremenu – novi dan ionako donosi novo zamajavanje.
