Šta je smisao ogoljenog nasilja nad građanima, sve uz otvoreno izbegavanje policije da uznemiri batinaše na delu, tokom izbora u tri nevelike opštine, Mionici, Negotinu i Sečnju?
Da li je takvom “nadgradnjom” uobičajenih metoda izbornih manipulacija – sada takođe gotovo sasvim otvorenih – naprednjačka vlast “samo” pokušala da osigura pobedu, nasušno potrebnu posle evidentne uzdrmanosti usled pobune započete pre više od godinu dana?
Teško, jer poraz nije ni bio naročito izgledan u proverenim bastionima vlasti – u sve tri opštine, na poslednjim lokalnim izborima, 2021. i 2022. godine, stranke vlasti osvojile su više od 70 posto glasova (u Sečnju čak preko 85 posto) a na parlamentarnim 2023, više od 65 posto, odnosno preko deset procentnih poena više od republičkog proseka.
Organizacija potpuno skandaloznog izbornog dana bila je, zapravo, poruka građanima – odustanite od borbe i od svake nade, jer smo spremni da svoju vlast, svoje privilegije, kriminalne poslove i slobodu, branimo svim sredstvima.
Da li je razlog za divljanje batinaških hordi – zbog koga su posmatračka misija Crta i Lokalni front povukli posmatrače iz Mionice, a atmosfera opisivana kao “ratno stanje” – bio potreba vlasti da prikrije eroziju popularnosti? Odnosno, da predupredi zaključak da pad rejtinga u tvrdim bastionima znači i višestruko veći pad u drugim mestima?
Moguće, ali previše glupo – jer, upravo je posezanjem za otvorenim nasiljem u izvedbi grupa u crnom, sa maskama i kapuljačama, vlast poslala poruku da je uzdrmana i da nema više na koga da računa sem na lica iz kriminalnog miljea.
A nije baš ni uspelo: prema preliminarnim podacima koje je izneo Aleksandar Vučić, naprednjaci pobedu jesu osvojili, ali je gubitak u odnosu na prethodno glasanje očigledan. Prema tom izvoru, lista vlasti je u Negotinu osvojila 69,3 odsto glasova (Ujedinjeni 26,7 posto), u Sečnju 60,9 odsto (još 4,7 posto pripalo je socijalistima, a 30,4 posto opozicionoj listi) a u Mionici 52,6 posto (Ujedinjeni za Mionicu dobili su 38,5 odsto).
Postoji još jedno potencijalno tumačenje: da je organizacija potpuno skandaloznog izbornog dana bila, zapravo, poruka građanima – odustanite od borbe i od svake nade, jer smo spremni da svoju vlast, svoje privilegije, kriminalne poslove i slobodu, branimo svim sredstvima. Odnosno – ako ni štangla u glavu narodnog poslanika Bogdana Radovanovića i zastrašivanje devojaka iz posmatračke misije nisu bile dovoljan nauk, sledeći put sledi streljanje, gaženje tenkovima, šta god bude zgodno spram zatečene situacije?
Kontraargument za takvo tumačenje najteže je naći, imajući u vidu radikalsku prošlost vrha vlasti i težinu korupcionaških afera koje su do sada otkrivene. Miran odlazak s vlastine ne deluje baš kao logičan izbor za takvu bratiju, koja silom i dalje raspolaže, bez obzira na slabljenje rejtinga.
Prognozu onoga što bi nas, posle najnovijih scena izbornog nasilja, moglo čekati, još gorom čini jedna od skorijih demonstracija bahatosti i izostanka makar minimalne odgovornosti za javni interes – u izvođenju ministra kulture i bivšeg ministra pravde, Nikole Selakovića, a u odnosu na Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK) sa kojim vrh vlasti očigledno namerava da se obračuna.
Plan vlasti je jasan: potpuna kontrola svega u državi, uz odgovarajuću brutalnu odmazdu za svaku neposlušnost. Radikalan plan traži radikalan odgovor: potpunu mobilizaciju i udruživanje
Činjenicu da se nije odazvao pozivu na saslušanje u svojstvu osumnjičenog u slučaju “Generalštab”, Selaković je, na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, bez trunke stida “opravdao” tvrdnjom uličarskog nivoa – da je “imao pametnijeg posla” – uz mnoštvo uvreda pride.
Takav prezir očigledno nedostojnog ministra nije, međutim, najgore što se desilo TOK-u, koji i dalje nije izdao nalog za njegovo privođenje, za šta su se po Zakonu stekli uslovi: sva je prilika da će tužilaštvo koje pomalo pokušava da se bavi svojim poslom, vlast uspeti da ućutka promenom njegovog statusa.
Plan vlasti je jasan: potpuna kontrola svega u državi, uz odgovarajuću brutalnu odmazdu za svaku neposlušnost.
Jasno je, s druge strane, da radikalan plan traži radikalan odgovor: potpunu mobilizaciju i udruživanje, odnosno koordinisanje svih raspoloživih antirežimskih, demokratskih snaga.
Nejasno je samo šta tu kome nije jasno i zašto se to i dalje ne dešava.
