Posle studentskog zahteva za vanredne izbore pojavio se ne mali broj tekstova dokazanih oponenata Vučićevom režimu u kojima se izražava dvoumljenje da li je taj zahtev svrsishodan; štaviše, neki izražavaju otvoreni pesimizam u pogledu delotvornosti toga zahteva, tretirajući ga avanturistički eksperimenat koji razjedinjuje antivučićevski opozicioni front i koji ima malo izgleda na uspeh, te će zbog toga naići talas sveopšteg razočarenja građana koje će Srbiju ponovo dovesti u stanje apatije i aktivističkog mrtvila. Time se, nezavisno od namera tih autora, unosi defetistička dimenzija u uzavreli studentsko-građanski aktivizam.
Nasuprot tim stavovima, ja mislim da je to u postojećoj situaciji najbolji mogući potez. Jer se njime Vučić dovodi u najneugodniju poziciju u dosadašnjem periodu njegove vladavine. S jedne strane, on više ne može biti siguran da bi dosadašnjim različitim tehnikama vezanim za izbornu krađu mogao nadomestiti ogroman pad rejtinga vladajuće koalicije. Nezavisno od ovih ili onih istraživanja javnog mnjenja, sve je jasnije da na mitinge promocije novoosnovanog Pokreta za narod i državu dolazi daleko veći broj građana koji se autobusima dovode iz čitave Srbije nego građana iz mesta u kom se ti mitinzi održavaju. Miting u Nišu je najočitiji dokaz ove tvrdnje: iako je u Niš stigao ogroman broj autobusa, na njemu je u toku njegovog govora bilo oko 20 000 ljudi, iz čega se može izvući pouzdan zaključak da je njegov govor slušao zanemarljiv broj Nišlija. I ta situacija će se manje-više ponavljati na narednim Vučićevim mitinzima u drugim mestima koje je najavio. Isto tako, u Lapovu su dovitljivi penzioneri otišli autobusom u Niš, primili visoke dnevnice i sav taj novac poklonili su studentima. Vest o ovom događaju, upravo zbog njegove krajnje neobičnosti, brzo će se širiti, a ona će biti potvrda ne samo da se i sela bude, već i činjenice koju režim uporno nastoji da zataška da onima koje dopremaju autobusima daje prilično visoke dnevnice.
Vanrednih izbora će biti
S druge strane, Vučić je svestan da će njegove pristalice, ako dugo bude odlagao raspisivanje izbora, čekajući da se desi nešto što će mu omogućiti da smiri uzavrelu društvenu scenu, to protumačiti kao izraz slabosti i straha, čime će još više smanjiti ionako nizak rejting njegovog novoosnovnog pokreta. Tako da mi se čini da greše oni koji smatraju da vanrednih izbora neće biti u dogledno vreme. Pogotovo ako se ima u vidu da studenti nastavljaju proteste i u relativno manjim gradovima, kakav je bio onaj u Čačku čiji je centralni trg bio krcat, najavljujući novi u Šapcu.
Da vlast teži da po svaku cenu spreči formiranje studentske liste pokazuje i poslednja lažna izjava Ane Brnabić da je videla ime rektora BU na studentskoj listi, posle čega je advokat Vladimir Đukanović izjavio da pomenutog treba uhapsiti pošto je taj čin protivzakonit. No rektor Đokić je na takve optužbe odgovorio na dostojanstven i pravno utemeljen način: da će ukoliko se nađe na studenskoj listi to shvatiti kao izraz poverenja i ukazanu čast, dodajući pri tome da to ne bi bio protivzakonit čin ukoliko se lista formira van univerzitetskog okvira. Studenti van fakultetskih okvira imaju građanski status, te imaju kao i ostale građanske grupacije neotuđivo pravo da učestvuju u političkom životu. Oni sami sebe neće da stavljaju na izbornu listu ne zato što na to nemaju pravo, već zato što hoće da demonstriraju ono što su od početka govorili: da se ne bore za vlast.
Vrh vlasti shvata da se sve više širi broj tužilaca i sudija koji, shvatajući da je dalja sudbina ovoga režima neizvesna, teže da obavljaju svoj posao u skladu sa zakonom, a ne u skladu sa političkim nalozima. Otuda panične reakcije Vučića da će biti odstranjeni oni tužioci i sudije koji ne kažnjavaju teroriste, bandite i huligane. Ali i izjave predsednika SNS-a Vučevića da je naše pravosuđe potpuno razoreno. Ovome treba dodati i činjenicu da su Vučević i Vučić javno podržali poziv članova SNS-a da se blokira sud u Novom Sadu sve dok se ne puste iz pritvora aktivisti te stranke koji su osumnjičeni da su bejzbol palicama pretukli grupu studenata među kojima je bila studentkinja kojom su smrskali vilicu. To je bio onaj događaj zbog kojeg je Vučević dao ostavku na mesto premijera navodno iz moralnih razloga, a sada te iste aktiviste, zajedno sa Vučićem, naziva junacima.
Studenti van fakultetskih okvira imaju građanski status, te imaju kao i ostale građanske grupacije neotuđivo pravo da učestvuju u političkom životu. Oni sami sebe neće da stavljaju na izbornu listu ne zato što na to nemaju pravo, već zato što hoće da demonstriraju ono što su od početka govorili: da se ne bore za vlast
Ako se sve ovo ima u vidu, jasno je da je reč o grčevitom nastojanju režima da najgrubljim mogućim javnim pritiscima na pravosuđe obezbede uslove za kontinuirani kurs antilegalnih, montiranih, čisto političkih procesa nalik onim staljinističkim kojima bi se proizvodili politički zatvorenici, u nadi da će na taj način posejati strah među pobunjene građane i tako ih odvratiti od njihovog odvažnog uključivanja u proces građanske neposlušnosti.
Zamke koje postavlja vlast
Mnogi komentatori studentskog zahteva se pitaju imaju li studenti, a onda i njihovi predstavnici na izbornoj listi, politički program u vezi strateškim pitanjima kakva su odnos prema Kosovu, EU i Rusiji. To je pogrešan pristup uslovljen neshvatanjem onoga što je ujedinilo inače ideološki heterogene studente, ogroman deo univerzitetskih akademske zajednice, pobunjeno građanstvo i različite segmente društva.
Režim nastoji da najgrubljim mogućim javnim pritiscima na pravosuđe obezbedi uslove za kontinuirani kurs antilegalnih, montiranih, čisto političkih procesa nalik onim staljinističkim kojima bi se proizvodili politički zatvorenici, u nadi da će na taj način posejati strah među pobunjene građane
Insistiranje na obelodanjivanju i bavljenju takvim pitanjima razorilo bi široki konsenzus koji je stvoren u akademskoj zajednici i u društvu ne na osnovu ideoloških, već u načelu gledano na osnovu ideološki neutralnih zahteva u centru kojih je onaj o reanimiranju potpuno uništene pravne države čije je jezgro striktna podela vlasti zagarantovana ne deklarativnim principima već odgovarajućim pravnim mehanizmima. Naravno, uspostavljanje pravne države, tj. vladavine prava u unutrašnjoj je vezi sa individualnim i medijskim slobodama. Bez toga nije moguće uspostaviti ni REM kao telo koje bi, nezavisno od svake vlasti, kontrolisalo zakonitost rada ne samo javnog servisa već i ostalih elektronskih medija koji se kod nas pogrešno nazivaju privatnim, jer niko ne može biti privatni vlasnik frekvencije kao javnog dobra, već samo njen korisnik (zakupac) na određeno vreme, i to samo ukoliko predlogom profila programa zadovoljava zakonom propisane kriterijume profesionalnog novinarstva i novinarski kodeks. Nezamislivo je i strogo kažnjivo da se na bilo kojem elektronskom mediju recimo pojavi kritički komentar o pojedinoj javnoj ličnosti a da se njoj pri tom ne omogući da ona odgovori na taj atak (naravno, na javnom servisu je zabranjena kategorija novinarskog komentara kao takva).
Dakle, u eventualnoj predizbornoj kampanji bi bilo potpuno kontraproduktvno izjašnjavanje o Kosovu i EU, jer bi vlastima upravo to odgovaralo, naročito kad je reč o Kosovu. Na eventualne provokacije vlasti treba jednostavno odgovarati da nisu studenti ni ličnosti na njihovoj listi saučestvovali u politici koja je Srbe na Kosovu dovela u tragičnu, beznadežnu situaciju, već upravo Vučić. Na njegove teatralne i zamajavajuće teze da je zahvaljujući njemu Kosovo ostalo deo Srbije, treba ga upitati, ako je tako, zašto onda ne uvede tamo vanredno stanje ili taj deo ne proglasi okupiranom zonom. Ali, što bi rekao naš nekadašnji autokratski vladar, to će on da uradi „malo morgen“.
Na eventualne provokacije vlasti treba jednostavno odgovarati da nisu studenti ni ličnosti na njihovoj listi saučestvovali u politici koja je Srbe na Kosovu dovela u tragičnu, beznadežnu situaciju, već upravo Vučić
Kad je reč o EU, najbitnije je da se u Srbiji izgradi autentični parlamentarni sistem kakav postoji odavno u evropskim državama, naravno do određene mere prilagođen našim specifičnostima. To je naš primarni zadatak i preduslov za ozbiljno, a ne lakrdijaško razmatranje i problema Kosova i problema vezanog za EU.
Izazovi za opoziciju
Što se tiče Rusije, studenti su na posredan način dali odgovor na to pitanje: oni su za sistem liberalne demokratije u kojem ima mesta i za tradicionalistički nastrojene partije, za levicu i desnicu, za sve stranke koje poštuju pravila igre parlamentarizma, a ne za autokratizam preobučen u fasadno ruho parlamentarizma. Svoj patriotizam studenti su belodano iskazali osuđujući NATO agresiju na Srbiju, odajući poštu poginulima tokom NATO bombardovanja, proslavljajući dostojanstveno Sretenjski ustav kao zvezdani trenutak ustavno-pravne tradicije Srbije, protestujući protiv prodaje Generalštaba, tj. tretirajući ga kao kulturno dobro, ponosnim nošenjem zastava Srbije, pevanjem himne i patriotskih pesama (Vostani Serbie, Tamo daleko, Ovo je Srbija i slično). A ponajviše svojom neutaživom željom da ostanu u svojoj otadžbini i daju doprinos njenom razvoju u svakom pogledu i njenom moralnom uspravljanju.
Oni su za sistem liberalne demokratije u kojem ima mesta i za tradicionalistički nastrojene partije, za levicu i desnicu, za sve stranke koje poštuju pravila igre parlamentarizma, a ne za autokratizam preobučen u fasadno ruho parlamentarizma
Naravno, u kontekstu rasprave o studentskom zahtevu za vanredne izbore ne mali broj analitičara postavlja važno pitanje: kakav će odnos opozicionih stranaka biti prema tom zahtevu. Ranije sam u svojim tekstovima zastupao stanovište da bi najbolje bilo da sve opozicione stranke nastupe objedinjeno u zajedničkoj predizbornoj koaliciji kao zasebna kolona u odnosu na studentsku izbornu listu, pri čemu bi trebalo sklopiti dogovor o međusobnom nenapadanju. U sadašnjim prilikama je to nemoguće ostvariti, pošto je deo opozicionih stranaka već najavio da neće izaći na pomenute izbore, ali da će dati bezrezervnu logističku i infrastrukturnu podršku studentskoj listi i da će pozvati svoje pristalice da glasaju za nju.
Drugi deo stranaka još se nije definitivno izjasnio, osim rukovodstva koalicije Nada koje je dalo negativan odgovor. Naravno, opozicione stranke imaju neprikosnoveno pravo da se postavljaju ovako ili onako prema studentskom zahtevu za vanredne izbore (to je njihova unutrašnja stvar). Ipak čini se da pred preostalim strankama postoje samo tri mogućnosti: da izađu na eventualne izbore u predizbornoj koaliciji što bi im obezbedio da pređu cenzus; druga je da načine neku kompromisnu formulu sa studentima: treća je da bojkotuju vanredne izbore, uz obrazloženje da je Vučićevu koaliciju nemoguće pobediti bez bitnog poboljšanja izbornih uslova.
Čekanje na poboljšanje izbornih uslova kao čekanje Godoa
No, po mom mišljenju bar, ova treća varijanta ih vodi ka iščeznuću sa političke scene, i u slučaju da Vučić, organizovanjem krađe širokih razmera, pobedi studentsku izbornu listu. Jer u tom slučaju bi nastao daleko masovniji unutrašnji otpor izbornoj krađi nego u slučaju prethodne izborne krađe. Ogromna većina građana je danas i ovde daleko spremnija i odlučnija da se bori protiv izborne krađe nego ranije. U takvoj situaciji, ogromna većina građana bi eventualno obrazloženje opozicionih stranaka da su bili u pravu kada su tvrdili da se Vučićeva koalicija ne može pobediti pod postojećim izbornim uslovima shvatila kao njihov izgovor motivisan pre svega sujetom da ne učestvuju u borbi protiv očigledne izborne krađe. Takvim ponašanjem ostatak opozicije, prema kojem sam ja lično gajio poštovanje, samo bi sam sebe marginalizovao na političkoj sceni. Jer građani su u velikoj meri postali svesni činjenice da je čekanje da postojeća vlast bitno poboljša izborne uslove isto što i čekati Godoa.
Suma sumarum: proces samooslobađanja i samoosvešćivanja građana se može usporavati ovim ili onim taktičkim manevrima vlasti, ali on je nezaustavljiv i nepovrativ. Ovde bih parafrizirao misao velikog Viktora Igoa da nema te vojske koja može pobediti Ideju kojoj je došlo vreme. U Srbiji je za ideju uspostavljanja vladavine prava vreme sazrelo, i nema te sile i represije koja može zaustaviti njenu realizaciju u praksi. Kraj ove vlasti, pre ili nešto kasnije, neminovan je.
autor je počasni predsednik Međunarodne škole Felix Romuliana
