Sam Aleksandar Šapić pozvao se na sreću, bajanje i hipnozu kao faktore na osnovu kojih je ponovo izabran za gradonačelnika Beograda – iako su, za dve godine, koliko je, suštinski, bio na čelu glavnog grada, stranke vlasti zbirno izgubile nešto više od 70.000 glasova.
Time je, naravno, pokušao da bude duhovit i „dotuče“ kritičare koji su govorili o njegovim aferama, „saznanjima“ da je nepopularan čak i u stranci kojoj pripada, činjenici da je, praktično, bio povučen iz završnice predizborne kampanje, informaciji da je, tri dana posle izbora, pokrenut postupak protiv bivšeg šefa njegovog kabineta, osumnjičenog za davanje mita u raskidu ugovora sa firmom Kentkart…
Moguća su i drugačija objašnjenja odluke da se upravljanje Beogradom ponovo poveri bivšem vaterpolo šampionu koji je šampionski potopio gradski budžet. Recimo, Ivan Stanojević, docent na Fakultetu političkih nauka, na pitanje šta je poruka izbora Šapića, kaže da, kao i u najvećem broju slučajeva, postoje, zapravo – dve poruke. Jedna je namenjena biračkom telu vlasti, kome se kaže – ne brinite, stanje je redovno, i dalje je u toku „zlatno doba“. Druga je upućena opoziciji i opozicionom biračkom telu i kaže – preživeli smo i sada nećete dobiti ništa, nema ustupaka, nema promena.
Kišobran nacionalnih tema i lokalnih problema
Za deo javnosti eskalacija Šapićeve isključivosti („Grad neće dati saglasnost za festival Mirdita, dobar dan“) i njegovo komično prenaglašeno pozivanje na naciju (posle priče o „srpskom gradonačelniku“ dobili smo i obećanje izgradnje „novog srpskog mosta“) predstavlja najavu ulaska u fazu mrklog mraka. Stanojević tu retoriku ipak smešta u okvire šire strategije koja podrazumeva forsiranje nacionalnih tema i zanemarivanje lokalnih, jer su u njima naprednjaci suvereni i mogu da „zatrpavaju“ probleme poput nepostojanja pijaće vode, kanalizacije i slično.
Teško je reći koliki je doprinos beogradskom izbornom ishodu dala ta strategija, a koliko je otpalo na pritiske, manipulacije ili pakovanje izborne liste koja je uključila i socijaliste, radikale i zavetnike. O raspadu Srbije protiv nasilja i delimičnom bojkotu izbora, da ne govorimo.
Izborom Šapića vlast svom biračkom telu poručuje da je sve u redu, a opoziciji kaže – preživeli smo i sada nećete dobiti ništa, nema ustupaka, nema promena
Ivan Stanojević
Koliko god je vlast izgubila glasova u odnosu na prethodne izbore, opozicija je prošla gore. Umesto „tesnih“ 56 odbornika, koliko su, posle svih brojanja, naprednjaci sa partnerima imali u decembru, na raspolaganju sada imaju čak 64 od ukupno 110 mandata.
Mogućnost prevremenih izbora
Uprkos takvom rasporedu snaga, iz redova Stranke slobode i pravde stižu procene da mandat nove gradske uprave neće trajati četiri godine. „Izbori će biti pre nego što se svi nadaju. Na nama je da se izborimo za fer i poštene uslove, ne bi li Beograđani dobili vlast kakvu zaslužuju“, rekla je Mila Popović, funkcionerka „bojkotaškog“ SSP na konferenciji za novinare održanoj baš u vreme izbora gradonačelnika.
Ostalo je, međutim, nejasno koja bi to sila mogla da izazove prevremene izbore u situaciji opozicionog debakla, u kome niti su bojkotaši uspeli ozbiljnije da umanje izlaznost, niti su učesnici izbora uspeli u nameri da počnu „razvlašćivanje odozdo“. Nema, čak, mnogo razloga za opozicioni optimizam ni u Starom gradu, jedinoj beogradskoj opštini u kojoj postoji matematička mogućnost odlaska naprednjaka u opoziciju.
„Ne bih se vodio tvrdnjama iz SSP. Njihov lider je prošle godine bez dogovora sa koalicijom išao kod Vučića da traži ponovljene beogradske izbore, pa onda na njih nije izašao“, odgovara Stanojević i objašnjava da među predvidivim i očekivanim događajima nema ničeg što bi moglo izazvati prevremene izbore. Naprotiv – kreće projekat EXPO u kome vlast planira da potroši tri puta više novca nego Pariz na Olimpijske igre i oni od toga neće odstupati. Nažalost, dodaje, u Srbiji su mogući neočekivani događaji koji mogu izazvati veliko nezadovoljstvo, kao što se desilo posle masakra u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju prošle godine.
I šta sad? Kako bi opozicija mogla da se izbavi iz ćorsokaka, povrati poverenje građana i uradi šta joj je posao?
Nije to ćorsokak, kaže Stanojević, ćorsokak je slepa ulica u koju je neko slučajno zalutao. „Naša opozicija i demokratija u celini su u Srbiji žrtve ubistva sa predumišljajem. I bukvalno i figurativno. Ubijen je Oliver Ivanović, novinaru Milanu Jovanoviću su zapalili kuću i pucali kroz vrata da ne može da izađe. Mnogi su pokazatelji da više ne živimo u demokratskom političkom sistemu.“
Kreće projekat EXPO u kome vlast planira da potroši tri puta više novca nego Pariz na Olimpijske igre i ona od toga neće odstupati
Pitanje je, kaže, kako izaći iz situacije u kojoj neko hoće da vas ubije. „Za to je potrebno nekoliko stvari. Pre svega, ukrupnjavanje – opozicioni akteri moraju da se dogovore makar o jasnim programskim kolonama, ukoliko jedna kolona nije moguća. Potom, potrebno je obezbediti širu podršku, što podrazumeva javnost, akademsku zajednicu, strukovna udruženja, kao i povećanje zainteresovanosti mladih za politiku. Sve su to teški zadaci u našem kontekstu.“
Opozicija, kaže dalje, treba da radi na povećanju kredibilnosti i demokratičnosti. „Tačno je da je bez pristupa medijima teško raditi na kredibilnosti, ali je važno da u kontaktima s javnošću bude konzistentna i drži se moralnih i vrednosnih načela. Rad na demokratičnosti je neophodan, kako se ne bi propuštao potencijal onih koji žele da se uključe, ali ne mogu da dođu do izražaja zbog ljudi iz užeg stranačkog jezgra. Za to su neophodne transparentne stranačke i koalicione procedure i insistiranje na njihovom sprovođenju.“
U društvu nabujalog antipartizma i uverenja da je politika siguran način za bogaćenje, ne govori se mnogo o problemu na koji Stanojević skreće pažnju: potrebno je, kaže, da stranke mogu da prikupljaju novac koji nije milostinja vlasti, kroz donacije građana i privrede. A to će biti moguće tek kada se ispune prethodno pomenuti uslovi.
Opozicija u začaranom krugu
„Kod nas postoji pogrešno uverenje da je politika opozicionim političarima posao i da oni lagodno žive od toga. Istina je da ljudi koji su u opoziciji imaju minimalne ili nikakve naknade za angažman, potpuno ponižavajuće u odnosu na ono što doživljavaju od predstavnika vlasti i režimskih tabloidnih medija. Povrh toga, vlast neograničeno koristi resurse celog državnog aparata i javnog sektora“, kaže Stanojević i kao ilustraciju navodi činjenicu da poslanici, kao najistaknutiji predstavnici u Narodnoj skupštini, imaju platu od 115.678 dinara, što je za 19 posto više od republičkog proseka. U svim ostalim lokalnim skupštinama naknade su neuporedivo manje – nekoliko hiljada po sednici, koje se održavaju tri-četiri puta godišnje. S druge strane, poslanik u Velikoj Britaniji ima platu od skoro osam hiljada funti, što je tri puta više od britanskog proseka, a pored toga ima budžet da zaposli četiri savetnika koji će mu pomagati u skupštinskom radu.
Dolazimo tako do začaranog kruga u kome se vrtimo dok nastavljamo da tonemo: strankama je potrebna profesionalizacija i ljudi koji bi se svakodnevno bavili unutarstranačkom organizacijom, predlozima politika, komunikacijom itd, što je neophodno da bi se stvorio kredibilitet. Za sve to je potreban novac, a do njega je teško doći bez kredibiliteta.
U Srbiji je čin ulaska u politiku na strani opozicije velika žrtva u svakom smislu – trpe životi, porodice i poslovi, podseća Stanojević. I upozorava da političkih promena neophodnih za poboljšanje situacije neće biti ukoliko opozicija ne dobije pomoć – u novcu i ljudstvu. „Građani treba da razumeju da nije pitanje samo šta opozicija može da uradi za nas, nego i šta mi možemo da uradimo za opoziciju“, njegova je poruka, izrečena u verovatno najnezgodnijem momentu. Ali bi valjalo o njoj razmisliti, ako ne želimo da odustanemo od svake nade. I ako se ne oslanjamo na hipnozu i bajanje. Ili vlašku magiju.
