Deluje da je izborni haos potpun, ali do 2. juna ima vremena i za novu dramu, poput one prošlonedeljne, kada su i koalicija Biramo i pokret Kreni-promeni najavili mogućnost neizlaska na izbore zbog odbacivanja njihovih izbornih lista, prvenstveno u Beogradu. Jer, naprednjacima odgovara izazivanje pometnje u opozicionim redovima – čak i ako se, posle cepanja koalicije Srbija protiv nasilja, učinilo da je otklonjena pretnja od gubitka vlasti, odnosno, usaglašavanja forme (izborni rezultat) sa suštinom (raspoloženje birača, koji su, pre svega u Beogradu, očigledno željni promena). A ni kapacitet opozicije da napravi problem nije za potcenjivanje.
Epilog prošlonedeljne drame, koja je iznedrila vesti o dogovoru vlasti i opozicije koji je vlast prekršila, ali i informacije o selidbi opozicionih kandidata u izborne svrhe i izmenama zakona koje se odnose samo na birače ali ne i na kandidate, naizgled je pozitivan: prigovori na opozicione liste naprasno su povučeni, pa će na izborima učestvovati svi koji su to najavili.
Istovremeno, međutim, vlast je dobila priliku da govori o „opozicionim fantomima“ i obesmišljava nalaze o decembarskoj izbornoj prevari, koji su doveli do internacionalizacije postizborne krize i (varljivog) osećanja da je Srbija napokon dobila političku alternativu, prepoznatu kako na unutrašnjem planu, tako i posmatrano spolja.
Stranke koje su se odlučile da ignorišu izbore (SSP, Srce, Zajedno, koalicija Nada) dobile su nešto kao poen time što su njihovi doskorašnji partneri, koji učestvuju na izborima, posegli za pretnjom bojkotom, priznajući, tako, snagu tog političkog sredstva. Nedovoljno, ipak, za pokrivanje paradoksalne činjenice da se njihovo „ne“ izborima bez izbornih uslova odnosi prvenstveno na Beograd, gde su naprednjaci najslabiji, ali ne i na brojne druge gradove.
Zatočenici naprednjačkog raja
Izborni borci protiv naprednjačke vlasti, izgubili su, s druge strane, još malo ionako prekratkog vremena namenjenog kampanji i dobili novu temu za pravdanje, objašnjavanje i zaplitanje u nedoslednosti, umesto nuđenja rešenja za probleme koji tište birače.
Najviše su, međutim, izgubili građani, koji su dodatno udaljeni od osećaja da na bilo šta mogu da utiču i da će se neko zaista boriti za njihove interese, ako im glasom to pravo i obavezu delegiraju.
Osim u Beogradu, gde promena vlasti više ne deluje naročito verovatno, iako se u decembru pokazalo da SNS i SPS nemaju većinsku podršku građana, stepen beznađa zatočenika naprednjačkog raja možda se najbolje vidi u zatrovanom Užicu. U gradu pogođenom možda i najvećom ekološkom katastrofom koju smo imali, desili su se masovni protesti, ali je jasno da i dalje većina stanovnika otupelo prihvata trovanje kancerogenim materijama kome su izloženi.
Gradonačelnica iz redova SNS, inače lekarka, doduše, jeste zabrinuta za sebe – snimljena je s maskom dok građanima objašnjava da su bezbedni, za razliku od ostatka tima, koji je nezaštićen od dima zataškavao činjenično stanje i sopstvenu odgovornost za katastrofu. Nonšalantnost sa kojom su gradske vlasti dozvolile da se, osim užičke dece, truju i članovi hora Kolibri, dovedeni da pevaju na gradskom Trgu usred oblaka kancerogenog dima, govori, međutim, da nisu naročito zabrinuti za svoju političku sudbinu: možda i zato što stranke članice dosadašnje koalicije Srbija protiv nasilja tamo nastupaju u čak tri kolone, propuštajući tako da građanima pošalju jasnu poruku o postojanju alternative.
Na decembarskim izborima, koalicija Srbija protiv nasilja (bar jedna članica) kandidovala se u 49 od 66 samouprava (74 posto). Koalicija Biram borbu (bar jedna članica) sada se kandidovala u 69 od 90 samouprava (77 posto, što je više nego u decembru)
S ciljem da sistematizuju izborni nered, trojica politikologa, Boban Stojanović, Aleksandar Ivković i Boris Kaličanin, podatke iz svih izbornih jedinica uneli su u jednu tabelu, zahvaljujući čemu je moguće videti razne izborne zanimljivosti. Recimo – ako se izuzme Beograd, pojedinačno gledano, kako je primetio Stojanović, u najviše opština na izborima učestvuje NPS Miroslava Aleksića (41), u samo jednoj manje, 40, bore se demokrate, a sledeće na listi su dve stranke „bojkotaši“: Nova DSS (26) i POKS (22). Na 21 listi prisutno je Novo lice Srbije, Zeleno-levi front na 17, a još jedan „bojkotaš“, Stranka slobode i pravde, na 16 lista. Narodna je prisutna na 16 lista, PSG na 14, Dveri na 10, SRCE na 10, DJB na 8 i SDS na 7 lista.
Pisali smo već o Beogradu, Novom Sadu u kome je napravljena najveća opoziciona koalicija, Valjevu, gde je koaliciona izborna lista opozicije nešto malo kraća, Nišu, u kome se naprednjaci ne osećaju dobro… A gde opozicije nema?
Opozicija bez infrastrukture
Nijedna od stranaka koalicije Biram borbu ne izlazi u 21 od 90 lokalnih samouprava i to u jednoj u Beogradu (Sopot), šest u centralnoj Srbiji i 14 u Vojvodini, kaže za Radar Aleksandar Ivković, inače urednik vesti European Western Balkans. U centralnoj Srbiji, prema njegovim rečima, opozicione liste imaju prilično dobru pokrivenost (23 od 29), s tim što u dve od šest opština u kojima, zbog njihovog etničkog sastava, nemaju listu – Tutin i Preševo – listu nema čak ni SNS. I to su jedine dve opštine u kojima to važi za naprednjake i u decembru i u junu.
U još dve opštine u centralnoj Srbiji Biram borbu nema predstavnika, opet verovatno zbog etničkog sastava (Bujanovac i Bosilegrad). Isti je slučaj i u nekim vojvođanskim opštinama, gde je, procenjuje Ivković, glavni razlog zašto nema opozicionih stranaka gotovo sigurno to što su dominantno naseljene mađarskim stanovništvom, koje ima sopstvene predstavnike (Mali Iđoš, Ada, Čoka).
Vojvodina je, prema njegovoj oceni, pokazatelj da opozicija i dalje nema razvijenu infrastrukturu u brojnim opštinama – zamalo da se desi da čitav Zapadnobački okrug ostane bez opozicionih stranaka, da bi se, u poslednjem trenutku, proglasila lista u Somboru. „U ovom turnusu je jug bolje pokriven od severa – to je, između ostalog, i zato što su brojne siromašne opštine u kojima nema opozicione infrastrukture već držale izbore u decembru“, kaže.
Ivković uočava još nešto: „Iako se u Beogradu koalicija Biram borbu pre svega identifikuje sa Zeleno-levim frontom, za pokrivenost opština na nivou Srbije najodgovorniji su Narodni pokret Srbije i Demokratska stranka, pa čak i Novo lice Srbije Miloša Parandilovića koje je jedini predstavnik koalicije u nekim opštinama (Jagodina, Sjenica, Čajetina). Čini mi se da će NPS i Miroslav Aleksić biti najveći opozicioni dobitnici ovih izbora, u smislu osvojenih mandata.“
A gde je opozicija izašla u više kolona? Ivković navodi Zrenjanin, Kikindu i Užice i kaže da tu nema neke ideološke logike. „I u Zrenjaninu i u Kikindi imamo po dve koalicije, i u oba grada imamo miks liberalnih i konzervativnijih partija unutar iste koalicije. A u Užicu imamo čak tri koalicije iz Biram borbu, plus koaliciju desnih stranaka. To su već lokalne specifičnosti za koje su potrebni analitičari koji poznaju lokalnu situaciju. Jedino u Nišu imamo dosta logičnu podelu na dve kolone, liberalniju i konzervativniju“, kaže.
Na kraju, jedno zanimljivo poređenje dva izborna ciklusa: na decembarskim izborima, koalicija Srbija protiv nasilja (bar jedna članica) kandidovala se u 49 od 66 samouprava (74 posto). Na junskim izborima, koalicija Biram borbu (bar jedna članica) kandidovala se u 69 od 90 samouprava (77 posto, što je više nego u decembru). „Sveukupno, ovaj blok opozicije pokriva tri četvrtine Srbije, a ako se izuzmu opštine u kojima su dominantne stranke nacionalnih manjina, to je bliže četiri petine“, primećuje Ivković. S obzirom na stanje u opoziciji, to možda i nije toliko loše koliko se moglo očekivati. I to bi, posle 12 godina vladavine SNS, trebalo da zvuči utešno.
