Dalja borba je neophodna, Srbija će inače postati Severna Koreja. Ovu rečenicu je posle junskih izbora izgovorio zamenik predsednika Stranke slobode i pravde Borko Stefanović. Ali, pre njega, i Sanda Rašković Ivić kao predsednica Demokratske stranke Srbije, i to 30. aprila 2016. godine, na jednom od protesta povodom rušenja u Savamali koje se odvilo u noći između 24. i 25. aprila. U potonjim mesecima, na ulicama Beograda će se okupljati i po 25.000 ljudi. Pridružiće im se i šetnje u Novom Sadu, za uslove pokrajinske prestonice prilično masovne, čiji je povod bila smena direktora Radio-televizije Vojvodine Slobodana Arežine. Kako je novo rukovodstvo onemogućilo sprovođenje odluke suda koja je Arežinu dva puta vraćala na posao, bivši direktor programa konačno je podneo ostavku u decembru 2018. godine. Četiri meseca pre toga, prodati su prvi stanovi u Beogradu na vodi, a „novo lice prestonice“ u međuvremenu se proširilo do beogradskog Sajma.
„Kompletni idioti“ koji „bespravne objekte nisu rušili danju“, kako je rekao tadašnji premijer Aleksandar Vučić, bili su dovoljno promućurni da sa bagerima i palicama ponesu i fantomke kako bi sakrili svoj identitet. Nalogodavci su i dalje nepoznati, iako je Vučić i njih posredno imenovao kao „najviše organe gradske vlasti“. Samim tim, nisu snosili ni krivičnu ni političku odgovornost. Na RTS-u o rušenju ni minut, ali ni u rukovodstvu javnog servisa nije bilo promena. Od pobrojanih zahteva demonstranata ostalo je mrtvo slovo na papiru, prvi od mnogo puta.
Kako meriti uspeh protesta
Međutim, prema rečima Vuja Ilića, naučnog saradnika na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, uspeh protesta može se oceniti samo u odnosu na očekivanja.
„Ako uspeh definišemo kao smenu vlasti, svi protesti osim Petog oktobra su neuspešni. Ako uspeh podrazumeva uticaj na određene politike, rezultati su retki, ali postoje – na primer, nije bilo ponovnog policijskog časa posle protesta 2020, a projekat ’Jadar’ odložen je nakon protesta 2021. godine. Ekološki protesti protiv MHE takođe su bili uspešni, jer su se međunarodni investitori zbog njih povukli. Međutim, protesti imaju i druge funkcije: uticaj na javno mnjenje stavljanjem određenih tema u prvi plan, i tako je od 2016. do danas, kao i mobilizacija građana i uveravanje da nisu sami u svom medijskom mehuru, što podstiče dalje organizovanje. Ti efekti su uočljivi kod svih protesta, čak i ’Protesta protiv diktature’ 2017, koji su možda bili najslabije artikulisani, ali su uticali na političku socijalizaciju velikog broja mladih“, kaže Ilić za Radar.
Više od polovine stanovnika Srbije smatra da promene u društvu može da pokrene učešćem na izborima, dok četvrtina ispitanih i dalje veruje da je odgovor u demonstracijama
Vujo Ilić
Organizatori demonstracija iz 2016. hteli su i da se ograde od tradicionalne opozicije, čije su slabosti postale očigledne: devastirana organizaciona infrastruktura, kadrovsko-ideološka sklerotičnost, međusobne zađevice… Nisu građanske inicijative po Srbiji tih godina nicale slučajno.
„Izgleda da se krećemo u ciklusima. Lokalni pokreti zauzeli su prostor na političkoj sceni koji je nastao usled ’slobodnog pada’ opozicionih stranaka u prvim godinama konsolidacije SNS-a na vlasti. Međutim, s vremenom se dobar deo tih pokreta usmerio na izbornu utakmicu, u istom periodu kada su se i opozicione stranke prilagodile novim pravilima igre i započele međusobnu koordinaciju. Vrhunac opozicionog delovanja i sinergije s nepartijskim akterima dostignut je 2023, nakon čega je usledio još jedan pad legitimnosti opozicionih partija zbog sukoba oko učešća na junskim izborima. To je otvorilo prostor za nove aktere, koje već imamo priliku da vidimo na delu, od lokalnih skupština do aktuelnog talasa ekoloških protesta“, objašnjava naš sagovornik.
Protiv diktature
Možda nije severnokorejska, ali reč „diktatura“ je u javni diskurs konačno ušla 3. aprila 2017, ili dan nakon održavanja predsedničkih izbora na kojima je pobedio Vučić. Izborna kampanja predstavljala je nacrt po kojem će SNS nastaviti da oblikuje predstavničku demokratiju u Srbiji – funkcionerska kampanja, zloupotreba javnih resursa, zastrašivanje birača, neravnomerna medijska zastupljenost, nesređeni birački spisak… doveli su do pokretanja protesta „Protiv diktature“, koji su tokom narednih mesec dana najviše ljudi okupili 8. aprila: u Beogradu nešto više od 20.000, u Novom Sadu upola manje, a u Nišu, Čačku, Kragujevcu po nekoliko hiljada.
Kao što je sve nepravilnosti u izveštajima zabeležilo budno oko domaćih i međunarodnih posmatrača, tako je i pet zahteva listom ostalo neispunjeno: smena rukovodstva RTS-a i članova REM-a i RIK-a, revizija biračkog spiska i ponavljanje predsedničkih izbora. Vučić je javnost prvi put eksplicitno plašio obojenim revolucijama – tada je upozorio na „makedonski scenario“, premda su u susednoj zemlji u decembru 2016. izbori bili regularni, jedino što je vlast zapravo bila smenjena – a krešendo je izveo pompeznom inauguracijom 31. maja, koju su obezbeđivali i članovi grupe Veljka Belivuka. Isti oni koji su, tvrdi njihov lider, uhapšen 2022, rušili u Savamali.
S druge strane, protesti „Protiv diktature“ gubili su zamajac. Delom zbog izostanka lidera – što će Teofil Pančić okarakterisati i kao njihovu najveću slabost i kao najveću vrlinu – a delom i zbog podela u organizacionim strukturama. Opozicione partije u njima ponovo nisu učestvovale, bar zvanično – znalo se da su pojedini organizatori, mahom studenti, održavali kontakte s vođama opozicije koji bi tu i tamo pokušali da utiču na tok samih demonstracija. Režimsko oblikovanje javnog mnjenja je u isto vreme dobijalo na snazi, pa smo tada prvi put mogli da čujemo da je na ulicama bilo nekoliko hiljada ljudi, iako su fotografije i snimci pokazivali i do deset puta više okupljenih. Ne i gledaocima RTS-a.
Jedan od pet miliona
Sledeći talas demonstracija usledio je u novembru 2018, nakon što su članovi Levice Srbije, na čelu s njenim tadašnjim predsednikom Stefanovićem, brutalno napadnuti u Kruševcu. Protesti „1 od 5 miliona“ dobili su naziv zahvaljujući Vučićevoj izjavi da „neće ispuniti zahteve ni da ih se pet miliona skupi“, trajali su do 2020. godine i za to vreme su prerasli u sopstvenu parodiju. Od do tada najmasovnijih okupljanja u više stotina gradova u Srbiji i dijaspori – u Beogradu je u jednom trenutku protestovalo 50.000 građana – sveli su se na omanju povorku koja je marširala kroz grad. Akumuliranim društveno-političkim i socijalno-ekonomskim problemima pridodat je novi: drastičan porast nasilja, koji se ogledao i u napadu na novinara Milana Jovanovića, seksualnim uznemiravanjima Milutina Jeličića Jutke, predsednika opštine Brus, i nerazjašnjenom ubistvu Olivera Ivanovića.
Za promenu, RTS jeste izveštavao o protestima, ali tek kada su 16. marta 2019. lideri opozicione koalicije Savez za Srbiju upali u Aberdarevu i zahtevali da se uključe u program. To je ujedno i prvi put da su pripadnici žandarmerije intervenisali, a vlasti su verglale o „pokušajima nasilne smene vlasti“.
Ove demonstracije su danas zanimljive po još tri osnova – SZS je u februaru 2019. potpisao Sporazum s narodom u kojem se obavezao na bojkot rada Narodne skupštine, praktično otete od strane tadašnje predsednice Maje Gojković i poslanika vladajuće koalicije koji su od reči do reči sricali kilometarske amandmane, ali i sledeće izbore, ako se medijski i izborni uslovi ne poprave. Vlast je prvi put organizovala i kontramitinge, u okviru kampanje „Budućnost Srbije“, na kojima su se vijorili baneri „1 od 300 miliona“ – jasna aluzija na dobre odnose Beograda i Kremlja koja je trebalo da pokaže da režimskih pristalica ipak ima više. Slično će biti i s mitingom „Srbija nade“ 2023, pa i obeležavanjem godišnjice Oluje u Loznici, epicentru projekta „Jadar“ prošle nedelje.
Dugi prsti bezbednosnih službi
I bi Srbija budućnosti – i to 7. jula 2020, kada se više hiljada demonstranata pod maskama okupilo ispred Narodne skupštine, iz revolta zbog najavljenog ponovnog uvođenja policijskog časa usred pandemije. Ni mesec dana nakon parlamentarnih izbora koje je najveći deo opozicije bojkotovao, a koji su se, pak, održali bez sprovođenja epidemioloških mera, uz prorežimske bakljade na ulicama i krovovima opustelog grada. Broj zaraženih i preminulih je rastao, uporedo sa besom građana. Najnasilnije demonstracije do sada počele su upadom nekolicine demonstranata u hol Narodne skupštine, a tokom narednih pet dana ličile su na omanji građanski rat. Pet policijskih vozila je spaljeno, mnogi demonstranti su prebijeni i uhapšeni, a policija je reagovala bez mnogo prezanja.
Istraživački novinari su utvrdili obrazac: čim se pojave masovniji protesti, pojave se i ljudi u crnom i sa crnim kačketima kako bi nasilnim akcijama diskreditovali proteste, ali i opravdali intervencije policije
Predrag Petrović
U Beogradu i Novom Sadu je zbog policijske brutalnosti podneto 35 krivičnih prijava protiv sedamdeset pripadnika MUP-a. Situacija se smirivala, demonstracije su postajale masovnije, ali i manje fokusirane. Vlasti su ispunile jedini zahtev u poslednjih osam godina i nisu uvele policijski čas.
„Istraživački novinari su utvrdili obrazac da se, čim se pojave neki masovniji protesti, pojave i ljudi u crnom i sa crnim kačketima kako bi nasilnim akcijama diskreditovali proteste, ali i opravdali intervencije policije. To je bilo naročito očigledno 2020. godine. Naravno, dijapazon poluga koje vlasti koriste je mnogo širi, zato joj je i uspostavljanje kontrole nad državnim institucijama, a naročito policijom i službama bezbednosti, bilo prioritet. Prikupljaju informacije o opoziciji i drugim svojim kritičarima, unose razdor u grupe, zastrašuju, privode i hapse, i sve smo to imali prilike da vidimo poslednjih godina. Slučaj Zavetnika i stopiranja objedinjavanja jedne desničarske liste pred parlamentarne izbore u decembru pokazuje i kako podmeću ’kukavičja jaja’ s ciljem razbijanja opozicionog političkog delovanja. Ali ima i suptilnijih primera, recimo, postavljanje pojedinaca u opoziciju kako bi podsticali tamošnje sujete. Ta razjedinjenost neminovno se prenese i na demonstracije“, predočava za Radar Predrag Petrović, direktor istraživanja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Tačke, zapete i masovna ubistva
Na koncu, velike demonstracije održane su i potkraj 2021, zbog izmena Zakona o eksproprijaciji i Zakona o referendumu kojima je brak Rio Tinta i države Srbije trebalo da bude krunisan. Makar na tren, zaista se činilo da će blokada međunarodnih saobraćajnica staviti tačku na rudarenje litijuma, kako je rekla tadašnja premijerka Ana Brnabić, ali od juna 2024. jasno je da to nije bio slučaj.
Sledeće su ujedno bile i najtragičnije – protesti „Srbija protiv nasilja“ bili su isprovocirani društveno-političkom klimom koja je omogućila masovna ubistva u Duboni, Malom Orašju i OŠ „Vladislav Ribnikar“ u maju 2023, ali zahtevi su ponovo bili neispunjeni, osim što je ministar prosvete Branko Ružić podneo ostavku i što je formiran Anketni odbor za utvrđivanje činjenica koje su dovele do majskih tragedija. Čiji je rad, doduše nezvanično, nedugo potom zamrznut. Sve to vreme, narativ o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima jačao je i dobijao nove, maštovite formulacije.
Pridodamo li navedenom i demonstracije zbog izbornih nepravilnosti u decembru 2023, cinik bi rekao: što se više protestuje i što je spisak zahteva duži, to je šansa za promene manja. Međutim, Ilić navodi da prema nedavnom istraživanju građani Srbije imaju „racionalan stav“ o dometima protesta: više od pola ispitanika smatra da promene u društvu može da pokrene učešćem na izborima, dok četvrtina ispitanih i dalje veruje da je odgovor u demonstracijama.
S obzirom na broj problema i njihovu nerešivost, ni od jednog vida borbe ne treba odustati.