Impozantan je spisak poraza koje je Aleksandar Vučić zabeležio poslednjih meseci, ali i dalje ne odustaje od zaoštravanja krize započete u novembru. Potezima koje povlači, iz dana u dan povećava bezbednosne rizike života u Srbiji, ali ne samo njenom pobunjenom delu, već i sopstvenim pristalicama, koje koristi kao mamac za provociranje nasilja. Ugrožava, pritom, čak i samog sebe, jer bi mu se eskalacija nasilja mogla vratiti kao bumerang.
Ako je vladar racionalan, racionalno je i pitanje ima li u svemu što gledamo bar naznake aduta na osnovu koga bi se mogao nadati da će zaista „odsvirati kraj“ pobune, doduše u produženom roku, koji je sada zacrtan za polovinu aprila? Ili i dalje gledamo nemoćno koprcanje koje može voditi opasnom haosu, ali i pripremi za razvlašćenje, po mogućstvu mirno, recimo kroz dogovor o prelaznoj vladi?
Vreme curi, a izgleda da ponestaje i zemlje: čovek za koga se tvrdi da ima podršku preko 50 posto birača, posle Novog Sada, više ne sme da uđe ni u Niš. Utvrdili smo to u petak na dosta šokantan način, ali sa tragikomičnom završnicom, u kojoj predsednik, iz drumskog motela nadomak grada, „preti“ skorim dolaskom u Niš gde će „razjuriti batinaše“. Jedan dan od nedelje, verovatno, nakon što „prošeta 15 minuta po Novom Sadu“.
Topovsko meso
Glavne zvezde niške večeri trebalo je, zapravo, da budu Vučićevi najbliži saučesnici Ana Brnabić, Miloš Vučević i Darko Glišić, ali su na vreme shvatili da nisu dobrodošli. Iako su jake snage policije napravile širok bezbednosni pojas oko lokacije na kojoj je trebalo da se održi naprednjački skup, trojka je odustala od razgovora sa kolegama s lokala, na koje su besni građani ispalili kanonadu jaja, uglavnom uspešno, uprkos velikoj razdaljini. Lekcija je primljena s razumevanjem, pa je odmah otkazan planirani skup u Aleksincu.
Istovremeno, partijsko članstvo saznalo je da je vrh SNS-a sklon da svoje ljude upotrebi kao topovsko meso i potom ga ostavi na cedilu: čim je odlučeno da skupa u Nišu neće biti, policija se povukla i naprednjake ostavila na meti razjarenim građanima.
To otkrovenje ipak nije bilo dovoljan razlog za masovno i potpuno odbijanje partijskih zadataka, kakav je, recimo, stajanje pored stranačkih štandova. Samo u nedelju u Beogradu je zbog te vrste aktivizma otvoreno nekoliko višečasovnih zona visoke opasnosti. Policijske snage („štandarmerija“, reče neko) i prateći kapuljaši uzalud su pokušavali da rasteraju samookupljene građane, rešene da pištaljkama i jajima rasteraju naprednjačke aktiviste. Bes je bio jači, naprednjaci su bili ti koji su se prvi povukli.
Socijalisti testiraju teren, da bi, kad budu potpuno sigurni da je Vučić „bivši“, još jednom promenili stranu, veruje Cvijetin Milivojević
Nije to teško ni razumeti posle otkrića o celokupnoj organizaciji koja je pratila napad nepoznatim zvučnim sredstvom na mirne građane u komemorativnoj ćutnji tokom velikog protesta 15. marta, po svemu sudeći, s namerom izazivanja stampeda i nereda s neizbežnim krvoprolićem. A nije se čak ni na tome završio skandal koji mnogi nazivaju državnim terorizmom: usledila je otvorena zloupotreba pravosuđa i zdravstva, da bi, potom, monstruoznost mnogih umova koji su među nama, bila potvrđena i naprednjačkom kolonom praćenom trubačima, koja je u petak, u danu smrti Vukašina Crnčevića, 16. žrtve pada nadstrešnice u Novom Sadu, ometala protestnu ćutnju građana.
Sociolog Dario Hajrić ponudio je na mreži X objašnjenje za guranje SNS pešadije na ulične štandove: prvi razlog, prema njegovom mišljenju, jeste provociranje incidenata, a drugi isterivanje „svojih“ na čistac, kako ne bi mogli da se sakriju iza navodne neutralnosti i tako zadrže otvorene opcije.
Biće da je vrhovni mozak ustanovio da ima razloga za takvo preventivno delovanje protiv bežanja s tonućeg broda, ali i za neutralisanje pokušaja napipavanja tragova savesti u redovima vlasti, na kome sve više radi „druga strana“. Recimo, kroz govor Biljane Đorđević, kopredsednice Zeleno-levog fronta na sednici Skupštine, tokom koga je kolege pitala da li su spremni da budu odgovorni za zločine protiv sopstvenog naroda. I nastavila: „Mislite li da ćete moći mirno da spavate ako neka parapolicija, kriminalna organizacija, tuče narod u vaše ime a vi ćutite? Mislite li da nema članova vaših porodica na ulicama? Mislite li da su bezbedni ljudi koje volite? Mislite li da to ne može da se dogodi vama? Postoji li neka crvena linija posle koje kažete ja više u ovome neću da učestvujem?“
Opozicione karte
Ako je savest diskutabilna, oportunizam svakako nije, i to u razmerama daleko širim od članstva SNS. Nastupi socijaliste Branka Ružića (u jednom je čak rekao da nikada više ne bi glasao za Vučića), ocena njegovog kolege Novice Tončeva da je najbolje rešenje da Vučić bude premijer, što podrazumeva njegovu ostavku na funkciju predsednika, ali i način na koji je lider stranke Ivica Dačić „demantovao“ navode o upotrebi „zvučnog topa“ protiv mirnih demonstranata nekima deluju kao priprema evakuacije SPS-a. I Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, veruje da socijalisti testiraju teren, da bi, kad budu potpuno sigurni da je Vučić „bivši“, još jednom promenili stranu.
Na stolu je sada i skoro zajednički opozicioni predlog prelazne vlade narodnog poverenja, sa dva glavna cilja (potpuno ispunjenje svih studentskih zahteva i stvaranje uslova za fer i slobodne izbore), rokom trajanja oročenim na devet meseci i idejom da njeni članovi moraju biti eksperti sa slobodom da kreiraju svoje timove.
„Ključno je da celokupna opoziciona javnost, društveno-politički akteri, akademska zajednica, čvrsto stanu iza kandidata za ministre“, navodi se, između ostalog, u predlogu iza koga su stali Stranka slobode i pravde, Srbija centar, ZLF, PSG, Narodni pokret Srbije i koalicija NADA, ali ne i Demokratska stranka i Ekološki ustanak.
Sve više se šuška o mogućnosti da i studenti naprave novi korak, u vidu neke vrste podrške prelaznoj ekspertskoj vladi
Lider DS-a Srđan Milivojević objasnio je da ta stranka bojkotuje rad parlamenta i insistira na ispunjavanju studentskih uslova, pa zato i ne učestvuje u pokrenutoj inicijativi: „Ako studenti budu podržali formiranje prelazne vlade, onda možemo da pričamo o tome“, rekao je Milivojević, a slično je i objašnjenje Aleksandra Jovanovića Ćute, koji se zalaže za prelaznu, ali isključivo ekspertsku vladu, bez predstavnika SNS-a.
U inflaciji događaja, izostala je temeljna analiza iznesenog predloga, a reakcije su se uglavnom svele na ocene o tome da li je umesno iznositi bilo kakav predlog političkih koraka pre nego što studentski zahtevi budu ispunjeni. Bilo je pohvalnih reči analitičara, ali i ocena da se predlogom prelazne vlade „naprednjacima pruža ruka spasa“ i izneveravaju studenti. Često je bilo očigledno da predlog nije ni pročitan, pre nego što je kritikovan.
Istican je i problem tajminga, ali ne u vezi sa ispunjenjem studentskih zahteva: „Dok opozicija traži prelaznu vladu kao milost režima, od toga nema ništa. Potrebna je situacija u kojoj predstavnici režima traže milost od naroda i za tu milost su spremni da ponude prelaznu vladu, slično kao što je bilo posle 5. oktobra“, rekao je podgoričkim Vijestima Ivan Stanojević, docent na FPN-u.
Prema mišljenju Cvijetina Milivojevića, legitiman je potez opozicije „koja sada oseća da postoji otvoren put da vodi svoju borbu i pritom ne zagađuje izvorni studentski proces“. Da bi se nešto iz toga moglo izroditi, ističe, neophodno je da se ne ugase studentsko-građanski protesti, a kao opasnost koja preti uspehu pobune vidi slabo učešće drugih društvenih grupa u započetoj borbi. Ocenjuje, ipak, da zborovi, na čije su organizovanje studenti pozvali kako bi deo posla prebacili na građane i skinuli deo tereta sa sebe, „rade posao“.
Faktor studenti
Sve više se šuška o mogućnosti da i studenti naprave novi korak, u vidu neke vrste podrške prelaznoj ekspertskoj vladi. „Ideja o prelaznoj vladi sazreva i među studentima“, rekao je, recimo, analitičar Dragoljub Anđelković za N1, a studentkinja FPN-a Elena Stefanović je u tekstu za Radar pisala o potrebi da „oni koji su završili fakultete, izgradili akademske karijere i stekli ekspertizu udruže znanja i iznedre jedan program koji bi predstavljao osnov funkcionisanja prelazne vlade“, pri čemu bi oni predložili i kandidate, o kojima bi se moglo odlučivati na studentskim plenumima, kako bi se stekao legitimitet koji su studenti potvrdili masovnim protestima na koje se odazvao veliki broj građana“.
Dok se to ne desi, ako se uopšte desi, na sceni su predlozi opozicije i Proglasa, studenti koji se ograđuju od politike, medijski saučesnici vlasti koji otvoreno pozivaju na uvođenje vanrednog stanja, Vučić koji priprema novo presvlačenje uz pomoć „Pokreta za narod i državu“, sve uz primenu recepta po kome je već pravio izborne liste sa uglednim ličnostima, spremnim da se posle glasanja povuku u korist proverenih stranačkih kadrova…
Višegodišnje građenja kulta Vučićeve ličnosti i otvoreno pokazivanje da on odlučuje o svemu, moglo bi, međutim, stići na naplatu – nema sada senke iza koje bi se predimenzionirana figura mogla sakriti, pa pokušaj zamazivanja očiju novim Pokretom deluje prilično uzaludno.
Besmislenija od toga mogla bi biti samo ideja da bi se, izborom Vučićeve „ekspertske vlade“, sa premijerom u liku nekog Srbina uspešnog u inostranstvu, mogla umiriti pobunjena javnost, željna pravde i normalnosti. Vreme za odluku se približava, jer 18. aprila ističe rok za formiranje vlade, a ni junski izbori ne deluju kao rešenje nevolja vlasti. Možda bi, u datim okolnostima, izbori bili ono što joj najviše odgovara, ali pod uslovom da na njih istera i bar neki deo opozicije. S obzirom na jačinu „studentskog faktora“, to sada ne deluje verovatno: fokus je na njihovim zahtevima, nebitni su i vlada i izbori.
Nema sada senke iza koje bi se predimenzionirana figura svemogućeg mogla sakriti, pa Vučićev pokušaj zamazivanja očiju novim Pokretom deluje prilično uzaludno
Biće, zato, da se nastavlja rolerkoster briga i nade na kome se vozimo već nedeljama. I dalje ćemo strepeti od vanrednog stanja ili nasilnih pokušaja gašenja protesta i dobijati vesti koje govore o radu na takvom ishodu, ali i odgovarajuće potvrde izvesnosti bumerang efekta takvih poduhvata.
Gledaćemo, s druge strane, nove pokušaje da se dođe do nekog oblika prelazne vlade, za koju Vučić više ne tvrdi da je moguća samo preko njega mrtvog, nego „ako ga ljudi iz SNS ne budu slušali“. Slušaćemo i priče o pripadnicima vladajućih struktura koji su pobegli i onima za koje nije bilo mesta u avionu… Milivojević pominje još jedan, provereno uspešan recept – američko oktroisanje rešenja kao u Severnoj Makedoniji, gde se, tri meseca pred izbore, osniva tehnička vlada čiji je zadatak samo sprovođenje izbora.
Nema i dalje argumenata koji bi mogli govoriti da je bilo koja od tih opcija najizglednija, jer sve što gledamo i dalje govori da se i sam Vučić bori između želje da doda maksimalni gas na permanentno povećanje represije i straha od posledica koje bi time mogao izazvati. Po sebe, naravno.
Šta god nas bude iznenađivalo u ubrzanom vremenu koje dolazi, citiraćemo opet Milivojevića, koji je siguran da je u toku „nezaustavljiv proces vraćanja na ustavna podešavanja“. I nije uopšte usamljen u takvom stavu. Nisu nevažne ni procene da je, posle dejstvovanja po mirnim građanima 15. marta, Vučić na odličnom putu da izgubi podršku Brisela. A važno je i strpljenje.
