Kada čovek makar i letimično pročita spisak filmskih ostvarenja našeg sagovornika – Tito i ja, Variola vera, Nacionalna klasa, Majstori, majstori, Tajvanska kanasta, Turneja, Specijalno vaspitanje – ustanoviće da se je reč o stvaraocu koga interesuju teme odnosa pojedinca i društva, postojećih hijerarhija, slabosti u dominantnim narativima koje uglavnom uzimamo zdravo za gotovo. Da te teme obrađuje na umetnički visokom nivou. Primetiće i da srpski reditelj i pisac Goran Marković stvarnost koju predstavlja ne prilagođava žanrovima, već upravo suprotno – da nju kroz njih prelama prema zahtevima same teme, ali i da je sveprisutan opor, crnohumorni komentar. Otuda je još veća šteta što Doktor D, njegov projekat koji je Filmski centar Srbije prvobitno podržao, pa tu podršku uskratio, verovatno nikada nećemo gledati. Markoviću je uskraćena i nacionalna penzija, jer, kako otprilike reče tadašnja ministarka kulture Maja Gojković, „ne može neko ko pljuje predsednika da dobije nacionalnu penziju“. Verovatno mu nije pomoglo ni to što je član Političkog saveta Pokreta slobodnih građana.
Novi roman Gorana Markovića, Zavod (Laguna), u osnovi je ljubavna priča, kao i njegov prethodni roman, Beogradski trio. Likovi su istorijske ličnosti – Vladislav Ribnikar, Stana Đurić i Hugo Klajn – a kroz njihove sudbine čitaoci prate Beograd pre i posle Drugog svetskog rata. Da li su se piscu u toku pisanja nametale neke paralele s aktuelnim trenutkom – recimo, i u 2024. se priča o okupaciji, doduše stranačkoj, kriminalnoj, investitorskoj, geopolitičkoj?…
„Da, odavno sam shvatio kako smo mi u stvari pod okupacijom. Jedno vreme sam izučavao dokumenta o nemačkoj okupaciji Beograda 1941-44. i našao mnogo zajedničkog u postupcima ondašnjih okupacionih snaga i sadašnjih vlasti. Tu se, pre svega, radi o organizaciji života na okupiranoj teritoriji i ulozi Specijalne policije. Sve je bilo (a i sada je) podređeno kontroli nad ljudima i strogom kažnjavanju svakog ko pokazuje i najmanji znak otpora. Poslednja hapšenja ekoloških aktivista neodoljivo podsećaju na progon članova pokreta otpora“, kaže Marković za Radar.
Međuratni Beograd, kako ga opisujete, bio je obeležen povratkom školovanih ljudi iz inostranstva, razvojem i rastom, poletom. Danas Srbiju masovno napuštaju svi obrazovni profili, grad se prekraja po meri investitora. Kako stojimo s optimizmom – nedavno ste se preselili u Italiju? Čemu možemo da se nadamo ako i kada se vlast promeni?
Nisam se preselio, samo sam se malo sklonio. Suviše sam star da bih počinjao neki novi život, ali takođe više nemam nerava da trpim razna šikaniranja od strane vlasti. Jednostavno, uželeo sam se malo mirnog života. Mislim da svako od nas ima prava da živi u svetu u kome ga sa svih kanala televizije neće terorisati jedna jedina spodoba, ne bih da joj spominjem ime, jer svi znamo o kome je reč. Jednom sam na nekom festivalu u Francuskoj upoznao jednog albanskog reditelja koji je prvi put izašao iz Enver Hodžine Tirane. Međutim, govorio je dobro srpski. Upitao sam kako je naučio naš jezik, a on mi je rekao kako je njegova televizijska antena hvatala Televiziju Titograd i da je on, da bi shvatio šta se događa izvan koncentracionog logora u kome živeo, naučio srpski.
Lično nameravam da se vežem lancem za stari Savski most kada dođe do pokušaja rušenja tog simbola Beograda. To će biti moj doprinos najezdi Huna i Avara, ma kako on bio slabašan i simboličan. Dugujem to mojim precima koji su rođeni u ovom gradu i voleli ga, gradili ga i brani li ga
Jednom ste rekli da Srbija danas izgleda onako kako smo mi ranije zamišljali Italiju – ogrezlu u kriminal, korupciju i niske strasti. Kako mi sami sebe danas vidimo, s obzirom na, čini se, letargiju koja ipak deluje dominantno u odnosu na revolt?
Ja naše državno uređenje vidim kao krimokratiju, a društveno kao pornić. Da bi kriminalna organizacija koja vlada opstala ona mora da utera strah u kosti narodu raznim izmišljenim opasnostima, atentatima na vođu, zaverama i sličnim izmišljotinama. Poslednji dokaz za to je Vulinova izjava da je ujedinjenje Nemaca u stvari osveta za izgubljeni Drugi svetski rat??? To govori omiljeni režimski ministar i dvorska pudlica Mire Marković! A milje u kome se takve stvari obelodanjuju mora zadovoljavati niske strast svojstvene pornografskim sadržajima. Nad svim tim bdi madam iz kupleraja koji se zove REM.
Da bi kriminalna organizacija koja vlada opstala, ona mora da utera strah u kosti narodu raznim izmišljenim opasnostima, atentatima na vođu, zaverama i sličnim izmišljotinama. Poslednji dokaz za to je Vulinova izjava da je ujedinjenje Nemaca u stvari osveta za izgubljeni Drugi svetski rat
Ako SNS procentualno ima više članova nego onomad KPJ, može li se o njoj govoriti kao o stranci ili interesnoj grupaciji? I, ako se o vladajućoj stranci mora govoriti kao o interesnoj grupaciji, kako uopšte možemo govoriti o politici u Srbiji?
To je verovatno tačno, s obzirom da danas ima mnogo više gladnih nego u vreme socijalizma. Danas se svako ko ne zna šta bi sa sobom, a neće da beži odavde, učlanjuje u tu stranku. Dobija od nje posao za koji nije kvalifikovan, niti zainteresovan, ili makar sendvič i paštetu sa likom vođe. Režim manipuliše gladnima.
Prošle godine protesti „Srbija protiv nasilja“, na prelazu u 2024. zbog neregularnosti na izborima, a sada su u jeku i protesti protiv rudarenja litijuma. Ozbiljnih razloga za nezadovoljstvo je mnogo. Šta to nedostaje da do promena dođe – ako ne vlasti, onda makar njenih odluka? Više ljudi, pritisak međunarodne zajednice, nešto treće?
Ne znam. Masa je nepredvidiva. Milošević je pao kada su svi već izgubili nadu da će se to dogoditi. Gnev ljudi je alhemijski proces za koji nema recepta. Ja sam pre samog pada Miloševića snimio za B92 (pogledajte na šta sada liči ta televizija, nekadašnja oaza slobode) dva dokumentarca, Poludeli ljudi i Nevažni junaci. Prvi se bavio ponašanjem pobunjene mase, a drugi pojedinačnim revoltom. Oba su insistirala na iracionalnosti pobunjenog čoveka. Ako konsultujemo Kamija i njegovog Pobunjenog čoveka, onda je po sredi osećanje apsurda. Čovek suočen sa apsurdom života spreman je da nešto učini da dokaže suprotno.
Danas ima mnogo više gladnih nego u vreme socijalizma. Danas se svako ko ne zna šta bi sa sobom, a neće da beži odavde, učlanjuje u SNS. Dobija od nje posao za koji nije niti kvalifikovan, niti zainteresovan, ili makar sendvič i paštetu sa likom vođe. Režim manipuliše sa gladnima
Negativna kampanja prilično ide od ruke i režimskim medijima i samim nosiocima vlasti – nekad je to Vulin, nekad Ana Brnabić, nekad neko treći… međutim, sad se čini da moraju da hvale nebranjivo – rudarenje litijuma. Od čega zavisi njihov eventualni uspeh?
Situacija je apsurdna, malo pre sam to pomenuo. Jedan čovek i banda oko njega žele da prodaju poslednje što je ostalo na tržištu – naš svet. Vodu, vazduh, zemlju, čak i njenu utrobu – sve to je na prodaju. I sami znaju da je to težak i riskantan posao, zato su se svi upeli da isteraju tu nemoguću trgovinu do kraja. Ali ne bih rekao da je u pitanju samo novac i veliki plen koji očekuju. U igri je nešto mnogo više: njihova vlast, opstanak. Pokvarenjaci iz krupnog svetskog kapitala, koji gledaju samo svoj interes, ucenili su ga preko svojih slugeranja političara. Ili isteraj litijum, ili nema više zatvaranja očiju pred onim šta činiš. Padaš ako ne obaviš posao!
Jer, mnogi veruju da je baš projekat Jadar tačka pucanja na kojoj će režim ili pasti ili drastično oslabiti. Doduše, isto se mislilo i posle majskih tragedija prošle godine. Hoće li do realizacije projekta ipak doći, šta mislite?
Sve zavisi od nas. Lično nameravam da se vežem lancem za stari Savski most kada dođe do pokušaja rušenja tog simbola Beograda. To će biti moj doprinos najezdi Huna i Avara, ma kako on bio slabašan i simboličan. Dugujem to mojim precima koji su rođeni u ovom gradu i voleli ga, gradili ga i brani li ga.
Masa je nepredvidiva. Milošević je pao kada su svi već izgubili nadu da će se to dogoditi. Gnev ljudi je alhemijski proces za koji nema recepta
Nakon Šolca, Srbiju je posetio i Makron. Da li Evropa dozvoljava vladajućem režimu da radi šta hoće u zamenu za litijum, kupovinu rafala, predaju Kosova?… i hoće li za prosečnog srpskog birača ikada više biti garant demokratije, ako sada druguje s autokratom?
Mi u Srbiji, osim u kratkom periodu posle 5. oktobra, zapravo nikada nismo osetili ukus demokratije. Od Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra Karađorđevića nismo imali ni dana slobode. Ne znamo kako to izgleda, kako se u slobodi živi i misli. Na primer, ja sam veliki deo života snimao sve same alegorije, metafore i slične sadržaje koji su indirektno govorili istinu. Nije se smelo, uvek je postojao neko ko bdi nad opasnošću iznošenja prave istine. Tako je bilo i sa mojim zabranjenim projektom Doktor D. koji je jedna poštena i kompetentna komisija Filmskog centra Srbije predložila za realizaciju, a onda je ćutke to poništeno. Jedino što su se nekada na zabrane trošile reči, obrazloženja, mlaćenje prazne slame. Sada je sve to obavljeno bez ijednog slova, u stilu države u kojoj živimo.
Premeštanje kancelarije u Podrinje, pravljenje palačinki za vojnike, kuvanje džema… kako tumačite ovaj predsednikov performans? Ana Brnabić reče – odlazak u narod?
To bi morao da protumači neko ko je stručan. Nedavno sam upitao jednog poznatog neuropsihijatra zašto njegova struka ne kaže nešto o čudnom ponašanju vođe. On mi je odgovorio da se dijagnoza ne može dati gledanjem Pinka ili čitanjem Informera, pacijent mora pristati na pregled. A to je, kao što izgleda, prilično nemoguće.
Mi u Srbiji, osim u kratkom periodu posle 5. oktobra, zapravo nikada nismo osetili ukus demokratije. Od Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra Karađorđevića nismo imali ni dana slobode. Ne znamo kako to izgleda, kako se u slobodi živi i misli
I, dok je Vučić išao u narod, Aljbin Kurti je otišao u – severnu Kosovsku Mitrovicu. Da vam je neko rekao da će to da se desi pre incidenta u Banjskoj, da li biste poverovali? I hoće li formiranje ZSO umesto preduslova normalizacije odnosa Beograda i Prištine da postane – zaključak tog procesa?
Evropa je puna bivših teritorija iz kojih su stanovnici, puni osećanja i uspomena, silom proterani. Evo, Trst je nekada bio Austrougarska. Ima tu i mnogo Slovenaca, Srba takođe. Jedna od najlepših srpskih pravoslavnih crkava je u tom gradu. Odatle je krenuo Dositej u svoju prosvetiteljsku misiju. Ali, ispričaću vam jednu kratku pričicu. Ove godine, prvog školskog dana, prošao sam pored moje osnovne škole, nekada se ona zvala „Braće Ribar“ a danas ponovo „Kralja Petra Prvog“. U dvorištu su bili sve sam đaci prvaci, pomalo zbunjeni i impresionirani činjenicom što su krenuli u školu. Odjednom, iz nekog kutka sećanja sinuo mi je moj prvi školski dan. Učitelj nas je postrojio u dvorištu i rekao da marširamo vičući složno: „Trst je naš! Pela – džukela!“ Pela je verovatno bio neki italijanski političar koji se zalagao da taj grad ostane u Italiji i bio nam je isto tako neshvatljiv kao i sam pojam Trsta.
Nakon zajedničkog ulaska u Narodnu skupštinu, pa raskola povodom lokalnih i ponovljenih beogradskih izbora, opozicija je najavila zajednički rad po pitanju litijuma. Ali hoće li imati kome da se obrati, budući da je niža junska izlaznost, između ostalog, pokazala da je razočaranje birača veliko?
Još se sećam nastupa Lukašenka u našoj Skupštini kada je dalekovido rekao kako kod njih uopšte nema opozicije. To je budućnost našeg parlamenta. Uz cinično opažanje zapada da sve mora da se reši na izborima. Kojim i kakvim izborima? Na buvljoj pijaci punoj secikesa i džeparoša? Ostavite nas, molim vas, sa tim glupostima.
Odjednom, iz nekog kutka sećanja sinuo mi je moj prvi školski dan. Učitelj nas je postrojio u dvorištu i rekao da marširamo vičući složno: „Trst je naš! Pela – džukela!“ Pela je verovatno bio neki italijanski političar koji se zalagao da taj grad ostane u Italiji i bio nam je isto tako neshvatljiv kao i sam pojam Trsta
Koje su vaše najveće zamerke opozicionim partijama i liderima? Jer, prilika za gol je bilo mnogo…
Jedino što je VAR u njihovim rukama i uvek mogu da kažu kako je bio ofsajd. Što reče Staljin, nije važno ko i kako glasa, važno je ko broji glasove. A u tome su oni najstručniji.
Da danas možete da snimite film o situaciji u Srbiji, koji bi žanr to bio? Ko vam je od političara najinspirativniji za umetničku obradu i zašto?
Ja sam napisao scenario, dobio novac za projekat Doktor D. Sudiću se sa državom dok ne dobijem taj proces. Ali onda ću verovatno biti dovoljno mator i neću imati snage da ga snimim. Ili ću već šetati Večnim lovištima.
„Hoće da se samoubije“, kaže lik Pavla Vuisića u filmu Majstori, majstori o liku Predraga Lakovića, zamenika direktora škole koji, u trenutku razočaranja i suočavanja s odgovornošću, pokušava da inscenira sopstvenu smrt. Postoje li paralele sa sve učestalijim navodima o atentatu na predsednika Srbije?
Nisam o tome razmišljao, ali moglo bi se reći da su likovi zamenika direktora škole iz pomenutog filma i ovaj iz naše sadašnjosti veoma slični. Pre svega, stalno se pretvaraju, zatim, slabići su, i najzad, ljubav dobijaju ucenom. Jednom sam na internetu ukucao pojam „narcistički poremećaj ličnosti“ i izašao mi je foto-robot obojice. To može svako da učini i uveri se.
Ljudi su slabi. Poneki pokušavaju da prežive i sopstvenu egzistenciju stavljaju ispred dostojanstva i samopoštovanja. Ima i onih koji bi da uhvate mesto u vozu koji upravo kreće sa stanice i vozi, misle oni, u bolju budućnost, odnosno u svet u kome će i oni predstavljati makar nešto. Joj, kakva je to zabluda…
U filmu Variola vera tematizuju se suočavanje sa zdravstvenom katastrofom i načini na koji se ona preliva na društvenu zbilju. Govorili smo o okupaciji Srbije – da li možemo govoriti i o njoj kao o karantinu? Ko su oboleli i ko, ili šta, može da ih izleči?
Jednom sam studentima Kolumbije univerziteta u Nju Jorku pokazao taj film i rekao im kako on u suštini govori o bolesti društva a ne samo o medicinskom slučaju. Niko me od njih nije razumeo, oni žive u drugom svetu i niko tamo ne govori indirektno. Odustao sam od takvog načina izražavanja kada sam shvatio da se na atinskom aerodromu kolica za prevoz bagaža zovu – metafora!
Tito i ja govori o susretu detinje naivnosti i sveta odraslih u kojem su neki moćniji od drugih, lukaviji od drugih, na koncu– i manje uračunljivi od drugih. Jesu li emisije prorežimskih medija na neki način postali nastavci tog filma, s novim naslovom, Vučić i ja? I zašto mislite da ljudi pristaju da u njemu učestvuju?
Ljudi su slabi. Poneki pokušavaju da prežive i sopstvenu egzistenciju stavljaju ispred dostojanstva i samopoštovanja. Ima i onih koji bi da uhvate mesto u vozu koji upravo kreće sa stanice i vozi, misle oni, u bolju budućnost, odnosno u svet u kome će i oni predstavljati makar nešto. Joj, kakva je to zabluda…
