U januaru sledeće godine će se navršiti jedanaest godina od otvaranja pregovora o članstvu Srbije u Evropskoj uniji. Za to vreme Srbija je uspela da otvori samo dva od šest klastera i 22 od 35 pregovaračkih poglavlja. Poslednji klaster, Zelena agenda i održiva povezanost je otvoren još pre tri godine i od tada su pristupni pregovori praktično zamrznuti. Time se Srbija polako približava neslavnom rekordu Turske, kao večitog kandidata za članstvo u EU. Još su porazniji rezultati u pogledu usklađivanja srpskog zakonodavstva sa pravom EU. Taj proces je formalno započeo još 2008. godine kada je Srbija potpisala Sporazum o stabilizaciji sa Evropskom unijom.
I oni propisi koji su formalno usklađeni sa propisima Unije ili se ne primenjuju pravilno ili se zaobilaze zaključivanjem međunarodnih sporazuma sa Kinom, Rusijom, Turskom, Azerbejdžanom i drugim državama. Međutim, ono što najviše zabrinjava jeste odnos prema evropskim vrednostima: vladavini prava, demokratiji i ljudskim pravima, čije poštovanje predstavlja osnovni uslov za članstvo neke države u Evropskoj uniji. Poražavajuće je da nakon jedanaest godina pristupnih pregovora i potrošenih stotina miliona evra iz fondova EU Srbija nikada nije bila udaljenija od tih vrednosti i danas više liči na Putinovu Rusiju nego na državu kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
Nejednaki izborni uslovi i privilegovan položaj vladajućih kandidata i partija u medijima, manipulacije sa biračkim spiskovima, migracija birača, zastrašivanje i pritisci na birače, funkcionerska kampanja i zloupotreba državnih resursa u izbornoj kampanji samo su neki od problema koje su uočili međunarodni posmatrači
Od manje-više solidne demokratije Srbija se u međuvremenu transformisala u fasadnu demokratiju u kojoj ne postoje uslovi za održavanje slobodnih i fer izbora. Prema oceni međunarodnih posmatrača, izbori održani u decembru 2023. su bili samo delimično slobodni i nepošteni. Slična ocena bi se mogla dati za sve izbore održane od 2016. godine. Nejednaki izborni uslovi i privilegovan položaj vladajućih kandidata i partija u medijima, manipulacije sa biračkim spiskovima, migracija birača, zastrašivanje i pritisci na birače, funkcionerska kampanja i zloupotreba državnih resursa u izbornoj kampanji samo su neki od problema koje su uočili međunarodni posmatrači.
O kakvoj samostalnosti tužilaštva može biti reči
Nezavisne demokratske i regulatorne institucije, koje bi trebalo da garantuju demokratiju, vladavinu prava i poštovanje ljudskih prava i u čije osnivanje je Evropska unija uložila ogroman novac i trud, ispražnjene su od svake suštine i značaja. Sprovedena ustavna reforma koja je trebalo da obezbedi nezavisnost pravosuđa samo je zacementirala postojeći uticaj političke grane vlasti na tužilaštvo i sudstvo kroz zadržavanje postojećih predsednika sudova, vrhovnog i glavnih javnih tužilaca koje je prethodno izabrala Narodna skupština. O kakvoj samostalnosti tužilaštva može biti reči kada predsednik države ponosno izjavi da paralelno sa nadležnim tužiocem čita hiljade stranica dokumentacije koja je deo spisa tekuće istrage o padu nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu i usmerava dalji tok istrage tvrdnjama da nije bilo korupcije, već da je reč o grešci struke. Za sve to vreme Visoki savet tužilaštva i Visoki savet sudstva koji su osnovani upravo da bi jemčili i obezbedili samostalnost tužilaštva i nezavisnost sudstva ćute.
Da je Srbija skliznula u autoritarni oblik vladavine svesni su naravno i u Evropskoj uniji i njenim državama članicama. U pokušaju da suzbiju ruski uticaj u regionu, čelnici Unije i država članica direktno sa predsednikom sklapaju političke i ekonomske aranžmane. Imajući u vidu da se ti razgovori vode iza zatvorenih vrata, sadržina postignutih aranžmana ostaje nepoznata. Ipak, iz pohvala koje predsednik dobija od predsednice Evropske komisije jasno je da je Unija u ovom trenutku zadovoljna pozicijom Srbije. Očigledno je da je u momentu kada agresija Rusije na Ukrajinu ulazi u odlučujuću fazu, Evropskoj uniji mnogo važnija vojna pomoć koju Srbija posredno pruža Ukrajini od formalnog pridruživanja sankcijama koje je EU uvela protiv Rusije.
Pomoć Ukrajini, i pojedini simbolični gestovi, kao što je neodlazak srpskog predsednika u Kazanj na samit BRIKS-a i odluka da umesto toga primi poljskog i grčkog premijera i predsednicu Evropske komisije, u evropskim političkim krugovima i domaćoj javnosti se često naivno tumače kao jasni znaci odlučujućeg skretanja Srbije na Zapad. Pri tome se previđa da Srbiju sa Rusijom vežu mnogo dublje veze. Vlast u obe države se zasniva na sličnom autoritarnom modelu, koji se doduše razlikuje samo po intenzitetu, i, za sada, po posledicama. Očuvanje takve vlasti predstavlja apsolutni prioritet i za Vučića i za Putina i to je ono što povezuje Beograd i Moskvu. Čvrstinu tih veza ne može narušiti ni vojna pomoć koju Srbija pod pritiskom Zapada pruža Ukrajini, jer ona po svom obimu ne može bitnije uticati na ishod vojnih operacija. Zaboravlja se da su 2021. godine tadašnji ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin i bivši sekretar Saveta za bezbednost Rusije Nikolaj Petrušev dogovorili formiranje radne grupe za borbu protiv obojenih revolucija. Po svemu sudeći taj dogovor funkcioniše i dan-danas.
U političku borbu otvoreno se uključuje BIA
Zar se predsednik države nije javno hvalio kako dobija od sestrinskih, čitaj ruskih i beloruskih, službi bezbednosti podatke o namerama opozicionih stranaka i nekih nevladinih organizacija za navodno nasilno preuzimanje vlasti u Beogradu? Zauzvrat srpske vlasti uskraćuju boravak i ne dozvoljavaju ulazak u zemlju ruskim demokratskim aktivistima i protivnicima rata u Ukrajini. Osim toga, mnogo je upadljivih sličnosti sa gušenjem prodemokratskih pokreta u Belorusiji i Rusiji i onog što se dešava poslednjih godinu dana u Srbiji. Na delu je potpuna politička instrumentalizacija bezbednosnog aparata, tužilaštva i sudova.
Organizatori, učesnici protesta i politički aktivisti se hapse i krivično gone pod potpuno besmislenim optužbama za napad na ustavno uređenje ili pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Što je još gore, sudovi, na predlog tužilaštva, gotovo po automatizmu određuju pritvor ili meru kućnog pritvora privedenim licima. Pored Belorusije i Rusije, Srbija je danas jedina država u Evropi i kandidat za članstvo u EU koja se može „pohvaliti“ političkim zatvorenicima. Prvi put od devedesetih godina u unutrašnju političku borbu otvoreno se uključila i BIA, koja hapsi, privodi i poziva na razgovore organizatore i učesnike protesta protiv kopanja litijuma, članove poljoprivrednih udruženja, sindikalne i političke aktiviste. Pa čak stigne i da ode do Republičkog zavoda za zaštitu spomenika i kulture gde se bavi pitanjem skidanja zaštite sa zgrade Generalštaba, što je poseban nonsens.
A ta zastava, ma šta ko mislio o Evropskoj uniji i pojedinim njenim predstavnicima, još uvek najbolje simbolizuje ove vrednosti. Uostalom, pitajte bivšeg hrvatskog ministra zdravlja Vilija Beroša
Kako u takvim okolnostima shvatiti izjavu predsednika države da će Srbija do kraja 2026. godine okončati proces usaglašavanja svog zakonodavstva sa pravnim tekovinama Evropske unije. Da li tu izjavu treba shvatiti ozbiljno, kao jasnu nameru vlasti da Srbija do 2030. godine postane članica Evropske unije? Odgovor je – da. Međutim, pitanje je na kakvu Evropsku uniju je mislio predsednik. Svakako ne na postojeću Evropsku uniju, zasnovanu na liberalnim, demokratskim vrednostima, već na Uniju u kojoj bi, na krilima Trampove pobede, značajnu ulogu imale populističke ili krajnje desničarske političke snage, poput Orbanovog Fidesa, Ficovog Smera, austrijske Slobodarske partije, nemačkog AfD, ili stranke Nacionalnog okupljanja Le Penove. Sve te stranke imaju bliske političke i ekonomske veze sa zvaničnom Moskvom.
U takvoj uniji se, sasvim izvesno, ne bi opterećivali suvišnim pitanjima o stanju demokratije, vladavine prava i poštovanju ljudskih prava u Srbiji. Zato nema ništa prirodnije od najave slovačkog premijera Fica da će on i predsednik Vučić u maju iduće godine zajedno otići u Moskvu na obeležavanje godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu. Paradoksalno je što će takav potez pozdraviti i neki od onih koji ovih dana na ulicama traže odgovornost za smrt petnaest ljudi u Novom Sadu i koji se protive nošenju zastava Evropske unije na protestima, ne shvatajući da odgovornost podrazumeva postojanje demokratije i vladavine prava. A ta zastava, ma šta ko mislio o Evropskoj uniji i pojedinim njenim predstavnicima, još uvek najbolje simbolizuje ove vrednosti. Uostalom, pitajte bivšeg hrvatskog ministra zdravlja Vilija Beroša.
