Malo je naroda čija istorija potvrđuje filozofsku tezu Fridriha Ničea da je istorija večno vraćanje istog, kao što to vekovima svedoči istorija srpskog naroda. Glasajući za vlast velikih vođa koji će rešiti sve naše probleme, izgubili smo vekove. Tragičan nacionalni epilog je da nismo sposobni da napravimo najsloženiji proizvod jednog naroda, uređenu državu u kojoj vladaju zakoni koje sprovode institucije. Verujući u natprirodne moći vođe, uz zaslepljujuću refleksiju jeftinog nacionalizma, izgubili smo svaku nadu. Nažalost, i dalje bezumno istrajavamo na putu loše beskonačnosti.
Sve opozicione partije nastajale su po matrici ostvarenja nekakvih mesijanskih uloga koje su režirale politički nezrele i stručno nedorasle vođe. Zaslepljeni projekcijama ličnih ambicija, oni nisu ni mogli dobaciti do ravni opštih interesa u koji su se, svi odreda, zaklinjali. Svako neslaganje unutar partije rezultiralo je novom prostom deobom, kao kod ameba. Na tom tragu bili su, a i sada su, dozvoljeni svi oblici odustajanja od moralnih i javnih interesa. Svako je mogao sa svakim da bi ostvario neki lični interes.
Kako studenti mogu ostvariti istorijski pomak ako im uskraćujemo pravo da deluju? Zar oni i njihovi profesori, skupa sa građanima, neće u narednim godinama biti katalizatori društvenih promena i njihovi aktivni kreatori? A ko će, ako neće oni
Politika kao biznis plan, pre svega, inicirala je tezu da je sve dozvoljeno ako donosi političku moć i materijalnu korist. Bavljenje politikom postalo je dobro plaćeno „rajsko zanimanje“, jer nije tražilo ama baš nikakva znanja osim nekoliko fraza za postojeću vlast ili protiv nje. Opozicija je tako gubila uticaj i poverenje, pretvarajući se u svojevrsno akcionarsko društvo koje očekuje da od političkog delovanja dobije što veću javnu promociju i materijalnu dividendu. Interesantno bi bilo pretpostaviti čime bi se bavili i kakav bi javni i profesionalni uticaj imali akteri na političkoj sceni da se ne bave politikom.
S druge strane je apsolutistička vlast, kojoj je pošlo za rukom da zarobi sve društvene institucije i upregne ih u ostvarivanje ličnih interesa, uz apsolutnu kontrolu svih nacionalnih medija i bespogovornu poslušnost svih članova vladajuće stranke. Značajno opstanku režima doprinose i strah za egzistenciju, samokontrolisani građani i njihov antagonizam prema svim političkim sadržajima i strankama. Vlast je svesno uradila sve da politički aktivizam ogadi svima kako bi samo privilegovani političkim angažmanom ostvarivali ličnu korist. Averzija prema svemu što nosi politički predznak idealan je prostor za apsolutističke vlastodršce.
Besmislene su teze da studenti ne bi trebalo da se bave politikom i da iznose političke zahteve
A onda su na istorijsku scenu, kao poslednji božji dar i nada, stupili zaboravljeni i nedostojnim predrasudama marginalizovani studenti. Erupcija energije koju su uneli u političku stvarnost oduvala je sve jeftine populističke kalkulante i njihove providne trikove za samo mesec dana. Njihovi zahtevi mogu se sažeti u definiciju demokratski uređenog društva – hoćemo vladavinu Ustava, zakona, propisa i procedura, slobodan protok stavova i mišljenja i jednakopravnu šansu za realizaciju najboljih, društveno prihvatljivih sadržaja. Studenti nisu upali u zamku isticanja lidera. Sve odluke donose demokratskim izjašnjavanjem, a za njihovu realizaciju obraćaju se plaćenim institucijama u kojim rade od građana plaćeni državni službenici.
Pitanje svih pitanja je kako ovu svojevrsnu energiju nade dugoročno politički kapitalizovati. Ovo svojevrsno klijanje smisla moramo svi negovati, jer odražava potpuno novo stanje svesti i odgovornosti. Građani su nosioci suvereniteta i legitimiteta, a ne državni činovnici. U najmanju ruku besmislene su teze da studenti ne bi trebalo da se bave politikom i da iznose političke zahteve. Svaki studentski zahtev je politički definisani stav slobodnih građana. Svaki građanin ima Ustavom zagarantovano pravo da se bavi politikom i aktivno učestvuje u definisanju i provođenju političkih programa. Kako studenti i građani mogu ostvariti istorijski pomak ako im uskraćujemo pravo da deluju. Zar studenti i njihovi profesori, skupa sa građanima, neće u narednim godinama biti katalizatori društvenih promena i njihovi aktivni kreatori? A ko će, ako neće oni? I apsolutno je nebitno šta će na to reći predstavnici vlasti koji su nas doveli u bezizlazno stanje. Za njih bi bilo idealno da se studenti samougase.
Kako sačuvati i kanalisati političku energiju studentskog, ali i građanskog pokreta ako se zahtevi studenata ne ispune? Jedno od konstruktivnih rešenja bi, možda, bio opšti pokret studenata i građana koji bi se upravo tako i zvao: „STUDENTI I GRAĐANI“. U suprotnom, umesto da aktivno doprinese promeni vlasti, studentska energija će sagoreti i pretvoriti se u novu političku crnu rupu.
Za početak u najkraćem mogućem roku oni bi trebalo da predlože listu od, recimo, 1.000 kandidata, na kojoj bi se našli profesori, studenti svih fakulteta, maturanti i građani iz cele Srbije, u čiji moralni kredibilitet i stručno znanje veruju, a do sada nisu bili u izvršnoj vlasti. Različitim vidovima javnog glasanja za predložene kandidate pokret bi dobio puno poverenje i legitimitet. Lista bi pokrivala teritorijalno celu državu i omogućila disperziju vlasti ka lokalnim zajednicama. Pokret bi na taj način kreirao savršenu političku infrastrukturu na celoj teritoriji Srbije.
Studenti i građani koji ih podržavaju bi sada na izborima dobili više glasova od bilo koje stranke
Osmišljavanje predloga programa za budućnost trebalo bi poveriti naučnim institucijama, fakultetima, uz uvažavanje kredibilnih predloga bilo kog građanina. Dan pre, studenti i maturanti bi trebalo da zakažu veliki „roditeljski sastanak“, na koji bi pozvali sve roditelje, bake, deke, svu rodbinu, prijatelje i kolege. Na tom „roditeljskom“ uloge bi bile zamenjene. Oni bi roditeljima zadali „domaće zadatke“ i „seminarske radove“ za veliko spremanje zemlje. Ima li išta logičnije od toga da mladi, preko novoformiranog pokreta studenata i građana, aktivno učestvuju u kreiranju sadržaja svoje, pa time i društvene i političke budućnosti zemlje, aktivno nadzirući realizaciju javno definisanog programa za ozdravljenje društva?
Za početak studenti i maturanti bi trebalo da predlože listu od 1.000 kandidata, na kojoj bi se našli profesori i studenti svih fakulteta, maturanti i građani, u čiji moralni kredibilitet i stručno znanje veruju, a do sada nisu bili u izvršnoj vlasti
Tim pre što su upravo oni ta snaga koja će već sutra doći i kojoj hitno treba otvoriti sve mogućnosti za neometano bavljenje politikom. Uz to, digitalna kultura koju poseduju i neposredno prenošenje informacija su savršeno efikasan način borbe protiv medijskog mraka. Da se danas održe izbori, studenti i građani koji ih podržavaju dobili bi više glasova od bilo koje političke partije.
Efekat opruge
Možda treba razmišljati u pravcu da ovaj pokret bude jedna kolona, a da drugu čini sadašnja opozicija sa samo jednim političkim zahtevom – smena postojeće vlasti i uspostavljanje vladavine zakona. Ako opozicija i na te izbore izađe u više kolona, plašim se da bi samo dve-tri stranke prešle cenzus, tako da bi, nažalost, deo glasova nezadovoljnih birača još jednom bio uzaludno potrošen. Na stranu što bi borba za funkcije i podelu uticaja samo doprinela novom političkom samoubistvu. Posle promene vlasti, Srbiji će biti potrebne desetine hiljada kredibilnih i stručnih funkcionera, jer su kvalitetna javna administracija i vladavina prava osnovne determinante demokratskog društva.
Digitalna kultura koju poseduju mladi i neposredno prenošenje informacija su savršeno efikasan način borbe protiv medijskog mraka u Srbiji. Da se danas održe izbori, studenti i građani koji ih podržavaju dobili bi više glasova od bilo koje političke partije
Ovakav društveni zamah i „klijanje“ smisla dugo nisu postojali. Zato smo obavezni da sa najiskrenijim podsticajima i kontrolom ispratimo i bezrezervno podržimo stvaranje tog novog pokreta i dobro osmišljenog plana za budućnost, koji će neutralisati sve opasnosti da se protraći ova sveta politička energija. Svi ti procesi i aktivnosti odvijali bi se unutar novog pokreta, s tim što će studenti, po sopstvenom nahođenju, ostati aktivni u političkoj areni, a istovremeno će, u znatno normalnijoj atmosferi, moći da privode kraju studije. I da na dan izbora zakažu još jedan roditeljski sastanak i da na biračka mesta dovedu svu rodbinu i prijatelje.
Pokretanje široke javne rasprave o svim mogućim predlozima za izlazak iz krize je najurgentniji zadatak svih aktera na političkoj sceni. Bilo kakav plan za budućnost mora dobiti saglasnost studenata, maturanata, prosvetara i ostalih društvenih grupa koje protestuju. Studentski protesti poprimili su svojstva opruge i na svaki pritisak odgovaraju sa daleko više energije, tako da svaki napad na smisao rezultira novim besmislom.
