Dajući uputstvo šta bi trebalo da se dogodi da bi nam bilo bolje, pre tri godine je profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu i nekadašnji predsednik DS-a Bojan Pajtić rekao: „Kad većina u ovoj zemlji shvati: da demokratija nije tiranija većine; da to što država nije okupirana ne znači da je slobodna; da je intelektualac onaj ko stalno uči, a ne onaj ko tvrdi da sve najbolje zna (taj je budala); da su građani poslodavci, a političari sluge; da primitivizam nije odraz spontanosti, a pristojnost isfoliranosti; da tradiciju treba poštovati, ali ne i slediti je slepo…“.
A gde smo danas govori za Radar.
Kako je rezolucija pod nazivom „Međunarodni dan refleksije i sećanja na genocid u Srebrenici 1995. godine“, postala najvažnije pitanje po „opstanak Srba“ protiv koje je Vučić najavio snažniji otpor u Ujedinjenim nacijama „nego što bilo ko misli“?
Režim uporno nastoji da od nečeg što je individualna krivica ljudi koji su osuđeni u Haškom tribunalu napravi kolektivnu krivicu. Odnosno, da nešto što je odgovornost onih koji su devedesetih bili na vlasti i koji su i danas na vlasti, prebaci na sve građane Srbije. Na to ne treba nasedati – niko ne optužuje Srbe da su genocidni narod niti Srbiju da je genocidna država. Iza ratova koji su se dogodili na prostoru bivše Jugoslavije stoje oni koji su odgovorni za krvoproliće, za šovinizam i za mržnju među različitim narodima. Kada je u pitanju Srbija to su današnji predstavnici SNS-a, a nekadašnji SRS-a i SPS-a, u Hrvatskoj je to HDZ, a u Bosni i Hercegovini SDA. Odnosno njihovi tadašnji funkcioneri, a ne Srbi, Hrvati ili Bošnjaci.
Režim uporno nastoji da od nečeg što je individualna krivica ljudi koji su osuđeni u Haškom tribunalu napravi kolektivnu krivicu. Odnosno, da nešto što je odgovornost onih koji su devedesetih bili na vlasti i koji su i danas na vlasti, prebaci na sve građane Srbije
Vučić poseže za ovom temom da bi zabašurio krađe, kriminal, strahovit nivo korupcije i okolnost da je Srbija prema izveštaju Fridomhausa i svih relevantnih organizacija drastično pala kada su u pitanju poštovanje ljudskih prava, pravna država i vladavina prava. U suštini on nastoji da kampanju za lokalne izbor konvertuje u kampanju koja bi imala nacionalni karakter i da se svi sada bavimo lažnom tezom da nas neko optužuje da smo genocidni narod. Ta teza mu je potrebna da bi simulirao patriotizam jer mu više odgovara da se građani bave pitanjem genocida koji se dogodio pre četvrt veka, a ne odgovornošću za užasno stanje privrede, za Beograd na vodi, za krađu koja se sprema preko EXPO-a, za krađu na izborima ili okolnošću da je Srbija ponovo ozloglašena jer se na njenom čelu nalaze ljudi koji su nas devedesetih posvađali sa celim svetom, a i sada nas svađaju.
Da li se u taj narativ uklapa i najava da izlazimo iz Saveta Evrope ako Kosovo bude primljeno, i gde nas to vodi?
To neodoljivo i zastrašujuće podseća na onu vrstu izolacije koju je Srbija sama sebi priredila devedesetih, odnosno koju je državni vrh koji je i tada vodio Srbiju, a i sada je vodi, priredio u poslednjoj deceniji 20. veka. A izlazak iz SE bi definitivno bio priznanje ovog režima da nikada i nisu nameravali da Srbiju vode putem evropskih integracija. Nisu sve članice Saveta Evrope i članice EU, ali ne postoji nijedna članica EU koja nije članica SE.
To bi bio prvi korak ka samoizolaciji koja bi se pogubno završila po građane Srbije. S obzirom na to da je karakter čoveku sudbina, kao što je rekao Heraklit, a na čelu naše države se nalazi kukavica par ekselans, ne verujem da će Vučić tim putem povesti Srbiju. Neće se usuditi jer zna da bi završio kao i njegov prethodnik Slobodan Milošević. Ne verujem da će se svađati sa svetom i ne verujem da će smeti da ode predaleko, iako pored kukavičluka u sebi ima i prirodu koja mu ne dozvoljava ograničavanje lične vlasti i u kojoj vidimo odsustvo svake samokritike i fiziološku reakciju na svaku negativnu kritiku sa koje god strane da dolazi.
Kako se uz to novo istorijsko „ne“, koga se Milošević vrlo dosledno držao, uklapa odlazak kod Makrona i kupovina njegovih aviona ili ustupanje Generalštaba Trampovom zetu?
To se savršeno uklapa u njegovu prirodu. On je u Srbiji silan, a u međunarodnoj zajednici sitan. Nema političara koji je u očima međunarodne zajednice više ponizio ovu zemlju i koji je bio snishodljiviji od njega. Konačno, on bi zaista bio spreman da Srbiju pretvori u deponiju francuskog nuklearnog otpada samo da bi sačuvao svoju vlast i da bi međunarodna zajednica prešla preko okolnosti da on krade na izborima, da seli birače, da kupuje glasove, da fizički maltretira oponente, da je pokorio medije. Zato je spreman da Trampovom zetu pokloni šta god je potrebno i da napravi bilo kakvu koncesiju na našu štetu – bitno je samo da sačuva svoju ličnu vlast. U tom smislu verujem i da je priča o izlasku iz SE samo za domaću upotrebu – Vučić već 12 godina grmi na domaćim televizijama, a pijuče u međunarodnoj zajednici na sastancima sa visokim državnicima. Uvek je manji od makovog zrna kada se nađe sa onima koji su politički jači od njega i neće rizikovati da doživi sudbinu Miloševića. Obojica su podjednako iracionalni, ali je Milošević posedovao ličnu kuraž kakvu Vučić ni u naznakama nema.
Da li je ta snishodljivost dovoljna da mu progledaju kroz prste i nakon rezolucije Evropskog parlamenta?
Njemu međunarodna zajednica gleda kroz prste jer on daje rezultate kada su u pitanju njihovi ekonomski interesi ili interesi vezani za Kosovo ili Republiku Srpsku. On im poklanja resurse ove zemlje, bez tendera daje poslove njihovim firmama i dozvoljava otvaranje fabrika sa veoma upitnim ekološkim standardima. Vučić velikim silama uvek izlazi u susret bez obzira na štetu koju proizvodi građanima Srbije. Njega ne interesuje što će posle njega voda, vazduh i zemljište ostati zagađeni, već ide logikom Luja XIV – posle njega može da bude i potop samo da njegova lična vlast potraje što duže. U tom smislu treba i posmatrati ponašanje međunarodne zajednice – da oni vide s kim imaju posla, vide da je u pitanju hohštapler i autokrata i da se Srbija pretvara u evropsku Severnu Koreju, ali šta god žele od njega to i dobiju i on tako amortizuje njihovo neraspoloženje. Generalno je to štetno za rejting EU i još više SAD, ali to je njihov izbor – da zažmure kada je u pitanju demokratija u Srbiji i kršenje standarda koji u njihovim državama važe.
Vučić već 12 godina grmi na domaćim televizijama, a pijuče u međunarodnoj zajednici na sastancima sa visokim državnicima. Uvek je manji od makovog zrna kada se nađe sa onima koji su politički jači od njega i neće rizikovati da doživi sudbinu Miloševića. Obojica su podjednako iracionalni, ali je Milošević posedovao ličnu kuraž kakvu Vučić ni u naznakama nema
Kada je doneta rezolucije EP izjavili ste da će je pratiti i Evropska komisija i ODIHR. Pretpostavljam da nisu ispunili vaša očekivanja?
Videćemo još šta će reći ODIHR i na koji način će postupiti, ali sam neprijatno iznenađen okolnošću da u Evropi očigledno ne postoji dovoljno integriteta da se jasno kaže da Srbija mora da ispuni elementarne evropske standarde da bi nastavila sa evropskim integracijama. Ukoliko situacija ostane kao danas, a deluje da se neće menjati, stiče se utisak da su oni saučesnici u krađi i na narednim izborima, a da opozicija na to ne treba da pristane. Posebno je iritantno ponašanje pojedinih predstavnika međunarodne zajednice koji insistiraju da opozicija izađe u potpuno nemogućim uslovima na izbore i koji očekuju od nje da pristane na rezultate koji će biti proglašeni nakon izbornog dana iako su bili poznati još onog dana kada su raspisani.
Da li mislite na Kristofera Hila, ambasadora SAD?
I na njega. Njegove izjave nakon izbora i njegovo prisustvo na sastanku u parlamentu Srbije ne govore pozitivno o njegovom ličnom odnosu prema demokratiji u Srbiji. Čini se da mu je prioritet da na neki način bude anuliran ruski uticaj, da se reši pitanje Kosova i da se Republika Srpska čvršće integriše u BiH, a ne pitanje demokratije, fer izbora i budućnosti građana Srbije. I to je tužno kada vam interesi toliko odskaču u odnosu na vrednosti za koje se deklarativno zalažete.
Zar pitanje Kosova nije već rešeno iz ugla međunarodne zajednice?
To pitanje je završeno pre više od 10 godina kada je srpska vlast Briselskim sporazumom priznala međunarodni suverenitet Kosova. U njemu jasno piše da se Srbija i Kosovo neće međusobno sprečavati u evropskim integracijama. Tada je Srbija priznala međunarodni subjektivitet Kosovu i tu nema nikakve dileme – u EU ne ulaze regije već samo suverene države. Nakon toga svi ostali potezi poput povlačenja tablica ili dinara su bili samo proces ispunjavanja još tada utvrđenih obaveza. I tu nema više šta da se učini osim da se izgovori rečenica – priznajemo Kosovo.
A čemu je služilo povlačenje Srba iz svih kosovskih institucija?
Povlačenje ministara iz kosovske vlade je legitiman politički potez, ali povlačenje policije je pogubno, jer na Kosovu ne postoji socijalni kontekst u kom bi bilo moguće da u albanskim sredinama srpski policajac održava red i mir ili obrnuto. Tako je stvoren konstantni rizik da će albanski policajci doći u konflikt sa srpskim stanovništvom, ali je stvorena i opasnost da Srbi na severu Kosova dođu pod kontrolu parapolicijskih snaga koje se bave kriminalom i kojima rukovode Milan Radoičić i funkcioneri Srpske liste. Tako su Srbi dovedeni u poziciju da budu taoci lokalnih kriminalaca koji su pod kontrolom SNS. U tom smislu povlačenje policajaca je bio najneracionalniji potez kada je u pitanju bezbednost građana, ali verovatno promišljen sa namerom da se u potpunosti uklone organi reda i mira i da bezbednost zavisi od volje ljudi koji su pod sankcijama, pa čak i SAD, kao što su Radoičić i Veselinović.
Ovde je i popularno i lako kritikovati opoziciju – suditi iz fotelje ljudima koji su životno ugroženi, a vidimo da ih i fizički napadaju, nije ni pristojno ni korektno. A taj koji misli da je opozicija apsolutno nesposobna ima moralnu obavezu zarad naše dece da preuzme kormilo i da nas povede putem slobode
Zar nemate utisak da je to scenario koji se primenjuje i u Srbiji – da se povuku svi organi i da zavladaju parastrukture iz SNS-a?
Mislim da je Vučić u Srbiji personalnim rešenjima u policiji i drugim institucijama doveo do toga da je veoma često razlika između institucija koje bi trebalo da zavode red i mir i kriminalaca samo u tome da li nose uniforme i službene legitimacije ili ne. I državni vrh i sve institucije su toliko prožeti kriminalom, da smo na primeru izbora imali priliku da vidimo kako je ceo sistem organizovan i podređen kupovini glasova za SNS i izbornoj pobedi SNS-a. Često se Srbija poredi sa Kolumbijom iz doba Eskobara, na štetu Kolumbije, što je nepravedno – u vreme Eskobara nije država pravila najveću plantažu marihuane i nije državni vrh upravljao mafijom nego se državni vrh borio protiv mafije i na kraju je vodeći mafijaš taj rat izgubio. Kod nas vodeći mafijaš vodi državu i nema nikakvog sukoba interesa između države i mafije, to je potpuno stopljeno.
Kako se u to uklapaju pravosudni organi koji bi navodno trebalo da doprinesu implementaciji ODIHR preporuka?
Režim je tvrdio da će unaprediti izborne uslove, da će uvažiti preporuke ODIHR-a i sve vreme su izigravali konstruktivnost, a činjenica je da ni policija ni tužilaštvo nisu reagovali ne samo tokom izbora, već ni nakon njih, što je pokazala razotkrivena krađa u Maloj Krsni. Posle takvog skandala na izborima, posle ponovnog raspisivanja izbora za Beograd, pokazalo se da nema dovoljno hrabrih pojedinaca u institucijama koji su spremni da urade ono za šta su plaćeni – da uhapse kriminalce. Neko u ovoj zemlji prodaje a neko kupuje glasove i po našim zakonima i jednim i drugima preti kazna do tri godine zatvora za to. Da u ovoj zemlji postoji iko sa integritetom u policiji ili tužilaštvu, već bi krenulo privođenje onih ljudi koji su prijavljeni da žive u trafostanicama, ali u ovoj zemlji nema više institucije koja radi svoj posao. Dovoljno je bilo da država primeni samo sopstvene zakone, a ne ODIHR preporuke i da pohapsi one koji su pokrali izbore.
Problem je što to znači da bi oni koji su na vlasti trebalo da uhapse same sebe. Zbog toga smo u situaciji da dok je ovog režima ne možemo bez ozbiljnog pritiska da nateramo institucije da učine bilo šta u stvaranju uslova za izražavanje slobodne volje građana.
Mislim da je Vučić personalnim rešenjima u policiji i drugim institucijama doveo do toga da je veoma često razlika između institucija koje bi trebalo da zavode red i mir i kriminalaca samo u tome da li nose uniforme i službene legitimacije ili ne
Da li je ODIHR već odlučio da pritisak neće biti baš jak imajući u vidu da učestvuje u razgovorima sa Anom Brnabić, koja je u isto vreme na čelu i izvršne i zakonodavne vlasti. Zar nemaju utisak da saučestvuju u izrugivanju pravnom sistemu?
Ta okolnost je međunarodni skandal par ekselans i ona nije samo protivzakonita već se suprotstavlja i svim standardima pravne države i međunarodnim konvencijama koje je Srbija potpisala. Izvršna i zakonodavna vlast moraju u potpunosti biti razdvojene i ako SNS nije u svojim redovima imao iole suvislog pravnika koji bi sprečio da Ana Brnabić u isto vreme bude i premijerka i predsednica parlamenta, pa su učinili takvu tehničku omašku, bar su morali da se potrude da takvo stanje traje što kraće. Ali ovo je istorijski presedan. Pokušao sam da nađem u pravnoj i istorijskoj literaturi još jedan takav primer u bilo kojoj državi i nisam našao nijedan Da, to što ODIHR razgovara sa njom je u formalno-pravnom smislu krajnje problematično, a sa druge strane govori da i sa strane međunarodne zajednice postoji potreba da se pristane na podmetanje da u Srbiji postoje institucije i da se u Srbiji osoba koja stoji na čelu dve od tri grane vlasti za nešto pita. Ne pita se ona ni za šta. Svako ko želi da izvrši pritisak da se u Srbiji uspostavi normalno stanje i da se uvaži pravo građana da na izborima izaberu legalne i legitimne predstavnike morao bi tu vrstu razgovora da obavi sa čovekom koji o svemu odlučuje – Aleksandrom Vučićem, koji i ne krije da o svemu odlučuje.
Nedavno ste izjavili da vlast čini sve da tenzije u društvu budu što izraženije. Zašto? Da bi naljutila minimum milion opozicionih birača i naterala na šta?
Režim devedesetih je takođe produkovao neprijatelje, ali su to po pravilu bili spoljni neprijatelji i kada Milošević nije mogao da reši jedan problem sa nekim susedom, odmah je otvarao i sa drugim, dok nismo završili u ratu sa svima. Današnji režim se takođe ponaša autokratski i pokušava da reprodukuje nekog neprijatelja od koga samo Vučić može da nas spase. Ali, pošto više nema Jugoslavije i spoljnih neprijatelja, ili bar nije uverljivo da se govori o opasnosti koja preti od Hrvata ili Bošnjaka, neprijatelji se moraju naći unutar zemlje. A to stvara neverovatne tenzije u društvu i Srbija zaista liči na ekspres lonac. Da ima iole razuma u Aleksandru Vučiću i onima koji ga okružuju, on bi učinio ono što su Erdogan ili Orban učinili – dozvolio da ima bar jedno mesto na kom građani mogu da izraze svoju volju. Ovakva situacija u kojoj imate prepolovljenu Srbiju, a u toj polovini koja je za režim postoje i oni čiji su glasovi kupljeni ili dobijeni ucenom, vi dva miliona ljudi držite u nemogućnosti da izaberu svog predstavnika, makar na nivou predsednika opštine. Ne samo da je ukradena volja u Beogradu, ukradena je i u Novom Sadu – tu su SNS, SPS i SVM zajedno imali 44 odsto, a opozicija kada se sve sabere 56. I to u gradu u kom takođe postoji velika kupovina glasova i migracija birača. U takvim uslovima, umesto da spušta tenziju, Vučić zbog svoje prirode, svog kukavičluka i straha da će izgubiti jedan glas, ne ispušta vlast ni na nivou mesne zajednice. Ne dopušta građanima nigde da izraze sopstvenu volju, a plašim se da će na kraju morati da dođe do toga, ali na jedan daleko radikalniji način. To je slično zakonima fizike – što jedno telo više potiskujete ono više odskoči i plašim se da će se to dogoditi i u Srbiji.
Povlačenjem policije je stvoren konstantni rizik da će albanski policajci doći u konflikt sa srpskim stanovništvom, ali je stvorena i opasnost da Srbi na severu Kosova dođu pod kontrolu parapolicijskih snaga koje se bave kriminalom i kojima rukovode Milan Radoičić i funkcioneri Srpske liste. Tako su Srbi dovedeni u poziciju da budu taoci lokalnih kriminalaca koji su pod kontrolom SNS
Ovih dana ne samo građani već i analitičari za stanje krive opoziciju. Da li je ona baš toliko pogrešna ili su uslovi nemogući za svakog?
Najlakše je sada kritikovati opoziciju i ljude koje su stavili glavu tamo gde neki ne bi stavili ni nokat, a jasno je da u ovim uslovima ne bi pobedio apsolutno niko. Ukoliko opozicija zajedno istraje na pretnjama bojkota ako se ništa ne promeni i ako samo beogradski izbori budu održani 2. juna, ona preduzima jedinu stvar koju može – da spreči da svi zajedno budemo poniženi kupovinom glasova koja potpuno obesmišljava izbore. Ali ovde je i popularno i lako kritikovati opoziciju – suditi iz fotelje ljudima koji su životno ugroženi, a vidimo da ih i fizički napadaju, nije ni pristojno ni korektno. A taj koji misli da je opozicija apsolutno nesposobna ima moralnu obavezu zarad naše dece da preuzme kormilo i da nas povede putem slobode. Baš takve mesije su nam potrebne.
