Krajnje nezahvalno je analizirati događaje dok oni , poput građanske neposlušnosti i štrajkova u Srbiji, ulaze tek u svoju kritičnu fazu. No , analiza „predrevolucionarnih situacija“ pokazuje i na primeru Srbije da prvo treba delegitimirati postojeći poredak i stvoriti sliku o mogućem, drugačijem svetu. Pad nadstrešnice na željezničkoj stanici u Novom Sadu, gubitak 15 ljudskih života i dominantna svest da uzrok leži u nestručnim i koruptivnim radnjama pod patronatom režima za koje on nije spreman da preuzme punu odgovornost , je tragičan okvir u kome se fokusira akumulirani bes i nezadovoljstvo. Onda je u studentima pronađen akter promena u koga se može verovati. Ključan, treći korak je, na sopstvenoj proceni o isplativosti rizika i postignutom nivou solidarnosti, preduzeti aktivizam i stvorena solidarnost na delu. Pretnje otkazima i smanjivanjem plata, ili upozorenja da se može ostati bez kredita i izgubiti godina studija prestaju biti nepremostiva prepreka pred uspostavljenim jedinstvom studenata i đaka, nastavnika i roditelja.
Ključna stvar koju su studenti uradili za povratak u normalnost je što su “stavili na ignor“ Predsednika Vučića – odbili da sa njim kao nenadležnim pregovaraju o svojim zahtevima. Mit o sveprisutnom vođi kao poslednjoj sverešavajućoj instanci se ruši. Nepristajanje na batinjanje od strane “anonimnih prolaznika nezadovoljnih gužvama zbog blokada“ i dokazi da se radi o organizovanim provokacijama stranačkih pristalica i funkcionera vlasti, je treći, važan udar u klijentelističku mrežu i unutrašnji prsten režima. Time su protesti galvanizovani a blokada se proširila na sve Univerzitete. Frustrirani, nezadovoljni i već višestruko razočarani građani logično su onda u studentima prepoznali one koji su “istrajni, nepotkupljivi, kojima kao našoj deci pripada budućnost“ jer bude naše uspavane savesti. A onda su krenuli da sa njima propituju adrese poput Tužilaštva, Ustavnog suda, Javnog medijskog servisa…
Studenti ovoga puta svoje saveznike traže unutar civilnog društva – sindikata, profesionalnih udruženja, poljoprivrednika, kampanja poput ProGlasa. Starinskim, socijalističkim vokabularom rečeno, oni bi da okupe “savez seljaka, radnika i poštene inteligencije”
Studenti ovoga puta svoje saveznike traže unutar civilnog društva – sindikata, profesionalnih udruženja, poljoprivrednika, kampanja poput ProGlasa. Starinskim, socijalističkim vokabularom rečeno, oni bi da okupe “savez seljaka, radnika i poštene inteligencije”.
Trajanjem i širenjem protesta postaje moguće i ono što je izgledalo nemogućim. I čega, poput generalnog štrajka, nikada nije bilo u Srbiji. Pod uslovom da se radi o ozbiljnom, objedinjenom i strateški osmišljenom nastupu. Nastupu kojim se volja radnika i građana testira kroz rast spremnosti da Srbija stane, kroz masovne štrajkove upozorenja i solidarnosti na petnaest minuta, sat ili dan a onda i duže.
No, upravo tu ulazimo u teren izazova i nepoznanica.
Blokade i plenumi i odlučivanje na njima su odlična forma protesnog samoorganizovanja i prozivanja institucija , ali za koordiniranje širih protesta potrebno je imati, uz čvrsto jedinstvo unutar Univerziteta, široki mostobran dvosmerne komunikacije sa društvenim akterima.
Vlast će kupovati vreme, upućivati upozorenja i (uvijene) pretnje ili spinovati i okupljati “svoj narod“ ali ne verujem da je spremna da ide na provociranje masovnih sukoba sa tragičnim žrtvama što bi bio pretekst za uvođenje vanrednog stanja
Primera radi, zadivljujućim elanom i primerom studenti su, bukvalno u par dana, prešli put od propitivanja šta su to štrajk i sindikati do poziva na generalni štrajk. Podigli su visoko lestvicu očekivanja od profesionalnih udruženja i sindikata, pre svega onih reprezentativnih. Upravo relativno brojni sindikati sa razuđenom strukturom i složenim procesom izjašnjavanja i odlučivanja moraju pronaći optimalni “krizni menadžment“ unutar koga se nužna funkcija pregovaranja balansira sa odlukom da se paralelno (održivo) uđe i u obustave rada. Obustave sa opravdanim razlozima i zahtevima koje, međutim, nose visok rizik jer nemaju pokriće u aktuelnoj regulativi o štrajku, koja kao da je svojevremeno osmišljena da obesmisli svaki iole radikalniji radnički zahtev. Deo sindikalnog članstva i zaposlenih sklonih vlastima, ili uslovljenih od njih, pokazivaće rezerve prema učešću u štrajkovima sa “vansindikalnim” razlozima. Sindikati će na kraju morati i da iznude promenu rigidnog radnog zakonodavstva.
Savez radništva, mladih i srednjih slojeva operativno je jako složen put suočen sa brojnim rizicima, pa i razočarenjima, ali neophodan za svaku demokratsku opciju i ishod. Unitedwestand! Dividedwebeg! (Ujedinjeni stojimo! Podeljeni molimo!) – krilatica nastala da bi promovisala udruživanje i solidarnost radnika, u Srbiji je danas aktuelnija nego ikada.
Vlast će kupovati vreme, upućivati upozorenja i (uvijene) pretnje ili spinovati i okupljati “svoj narod“ ali ne verujem da je spremna da ide na provociranje masovnih sukoba sa tragičnim žrtvama što bi bio pretekst za uvođenje vanrednog stanja.
Štrajkovi i blokade, ma kako važni, ne dovode sami do ključnih promena ali jasno postavljaju granice preko kojih režim ne sme da ide. Oni stvaraju klimu u kojoj je moguće da konačno na poštenim izborima na vlast dođe uverljiva ponuda bazirana na vrednostima demokratije i socijalne pravde.Za to, imajući u vidu iskazani kapacitet za strateško, objedinjeno delovanje aktuelne opozicije, nema sigurnih garancija.
