Kriza još nije na vrhuncu, ali su mnoge granice već pređene. Računica prema kojoj bi sve moglo da se izduva za Novu godinu – kao što tvrdi Nebojša Krstić, redovni gost propagandnih emisija vlasti – ne deluje uverljivo u uslovima širenja bunta. Osnovano ne deluje ni optimizam dela opozicione javnosti, sažet u paroli „Gotov je“: resursi kojima raspolaže vlast ogromni su, baš kao i potreba očuvanja pozicija, koje za pripadnike korumpiranog kartela znače slobodu.
O „početku kraja“ je, međutim, opravdano govoriti – Aleksandru Vučiću su se „dogodili“ mladi. Omalovažavanje tu ne pomaže, naprotiv: koliko god se vlast trudila da umanji snagu protesta, brojeći „u glavu“ prisutne na pojedinim tačkama otpora i pričama o „tri studenta u blokadi“, mnogo je pokazatelja koji govore da se, skoro mesec i po dana nakon pogibije 15 nevinih ljudi usled pada novosadske nadstrešnice, bunt i dalje širi.
Koliko je kojih
Slike prepunih fakulteta i informacije o hrabrosti, istrajnosti, solidarnosti i artikulisanosti studenata u blokadama postaju važnije od informacije o tome koliko ih je na strani protesta, a koliko protiv. Prebrojati se ne može, kao što se ne mogu ustanoviti ni razlozi zbog kojih deo studenata ne želi da bude deo zajedničke borbe za pravdu i bolju Srbiju. Autentičan stav, nezainteresovanost, pragmatizam, strah… sve je moguće.
Početkom nedelje, u protestu je bilo više od 30 fakulteta iz četiri univerzitetska centra, a postojale su i najave novih pridruživanja. Na nekim (retkim) fakultetima studente su podržali i profesori, na nekim ne, ali su same uprave, odlukom svojih članova da potpišu podršku Vučiću na prethodnim izborima, u mnogim takvim slučajevima obesmislile svaku priču o „politici kojoj na fakultetima nije mesto“.
O „početku kraja“ je opravdano govoriti – Aleksandru Vučiću su se „dogodili“ mladi
Uprkos dolasku policije i naporima dekana, blokiran je i najveći fakultet u Srbiji – Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu. Zgrada FTN-a u ponedeljak uveče bila je premala da primi više hiljada studenata okupljenih na plenumu, kako bi podržali zajedničke studentske zahteve (objavljivanje dokumentacije vezane za rekonstrukciju Železničke stanice u Novom Sadu, odbacivanje optužbi protiv uhapšenih na protestima, procesuiranje napadača na studente i profesore, povećanje sredstava za državne fakultete za 20 odsto).
Osim što su mnogim kritičarima vlasti probudili nadu za koju se verovalo da je izgubljena, studenti su naprednjacima zadali problem za koji, reklo bi se, nemaju efikasno rešenje. Kao i u slučaju litijuma, čijem se kopanju protivi i deo glasača SNS, i studentske pobune uzdrmale su propagandnu i interesnu barijeru kojom vlast drži svoje biračko telo daleko od realnosti u kojoj živimo. Koliko god da je jaka ljubav prema vođi i njegovom projektovanom liku i delu, jasno je da će mnogi roditelji, babe, dede i tetke, pre poverovati svom pametnom i dobrom detetu, nego (šupljoj) zvaničnoj verziji.
Nije čak ni samo o rodbini reč: podrška studentima stigla je od Foruma beogradskih gimnazija, Unije sindikata prosvetnih radnika i Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika, sindikata Nezavisnost, ali i sa ne baš očekivane strane – od poljoprivrednika. Nakon što su Zlatku Kokanoviću iz udruženja Ne damo Jadar i Đoki Ćurčiću iz Inicijative za opstanak poljoprivrednika, poznatom po tome što je vozio traktor sa cisternom na protestu u Novom Sadu 5. novembra, gazdinstva stavljena u pasivan status i time uskraćene sve vrste podsticaja na period od pet godina, više udruženja poljoprivrednika zatražilo je ukidanje tih odluka i ostavke nadležnih, najavilo početak blokada i protesta za petak i izrazilo punu podršku studentima i njihovim zahtevima.
Greške
Ima, naravno, onih za koje je to dovoljno za očekivanje početka generalnog štrajka, ali za sada argumenata ima samo za zaključak da problem sa kojim se vlast suočava postaje sve veći – a svi dosadašnji odgovori pokazali su se pogrešnim.
Osim blokada fakulteta i registrovanog besa kod učenika, raste i novi vid otpora – održavanje komemorativnih skupova „15 minuta za 15 žrtava“. Ti skupovi više nisu rezervisani samo za termin petkom od 11.52 do 12.07, već se ćuti svakodnevno, na različitim lokacijama, a posebno masovno ispred zgrade tehničkih fakulteta na beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra. Upadljivo je i da, kada god izostanu prepoznatljivi naprednjački provokatori – a dešava se, jer je izgleda sve teže angažovati ih – skupovi protiču u miru, bez negodovanja građana zaustavljenih blokadama.
Slike prepunih fakulteta i informacije o hrabrosti, istrajnosti, solidarnosti i artikulisanosti studenata u blokadama postaju važnije od informacije o tome koliko ih je na strani protesta, a koliko protiv
Protestna ćutanja, očigledno, mnogo nerviraju vlast i teraju je na greške. Nakon što je, prošlog petka, jedan stariji vozač, lišen normalne ljudske empatije, praktično pokušao da ubije građane u blokadi i tom prilikom povredio šestoro, od kojih četvoro članova Beogradske filharmonije, ispada sa tako teškim posledicama, do utorka, kad je Radar odlazio u štampu, nije bilo. Ni Vučić nije ponavljao tvrdnje koje su delovale kao dozvola za gaženje („tražite da hapsimo čoveka koji ide svojim putem…umijte se hladnom vodom“) a koje su prethodile pomenutom zaletanju u masu ljudi.
Jednako neuspešno, vlast se bori i sa protestom studenata. Pojedinačna zastrašivanja i targetiranja, kao u slučaju Pavla Cicvarića, 22-godišnjeg odličnog studenta Fakulteta političkih nauka, koji je dobio čak četiri teksta u Informeru za svega 72 sata, a posvećen mu je i spot u kome se blate i njegovi roditelji, ne uspevaju – mladi Cicvarić i dalje je uporan u buntu i ne beži iz prvih redova.
Plaćenici
Teško da je išta uspešnija i stara priča o „stranim plaćenicima“, različitog porekla finansiranja (standardnom „Zapadu“, sada su dodati Amerika pre Trampa ali i susedna Hrvatska). Propagandni skeč sa „studentima koji se tuku oko novca dobijenog za rušenje vlasti“ i potonjim Vučićevim „očinskim“ obraćanjem i pozivom „deci“ da se ne tuku, jer će im država omogućiti da zarade novac, poslužio je samo za dodatni sunovrat RTS-a: umesto dosadašnjeg ćutanja i ignorisanja stvarnosti, takozvani Javni servis poslušno je lagao, emitujući nepotkrepljene tvrdnje o „tuči oko novca“. Studentkinja Mila Pajić, koja je jedna od akterki (tajno) snimljene prepirke grupe mladih, tokom koje se čuje ženski glas koji uzvikuje „Šta je? Aj’ mrš kući. Pusti me!“, objasnila je da se, zapravo, desila svađa između momka i devojke.
Ne znaju, međutim, naprednjaci da stanu – u ponedeljak kasno uveče, Vučić se ponovo snimao u mraku za svoj omiljeni Instagram, poručivši nam da će nam „u danima i nedeljama pred nama“ otkriti „sve detalje koliko je novca u poslednje četiri godine plaćeno za rušenje Srbije“. A Srbija – to je, naravno, on, čovek koji u dva minuta priča i o velikim stranim investicijama i o velikim stranim pritiscima, pa šta ko voli, nek zapamti.
Sve je teže zamisliti da se kriza ovih razmera završi bez izbora. Fer uslova nema, što znači da su svi uslovi tu
Još uvek ne znamo da li će poslednju najavu otkrivanja navodnih tokova novca za rušenje vlasti odneti vetar kao onu prošlogodišnju, u kojoj je tvrdio da sprema „pismeno“ o „stranoj sili“ koja namešta izbore u Srbiji, ili ćemo ponovo dobiti više puta objavljivanu seriju tekstova o novcu namenjenom nevladinom sektoru (uredno prijavljenom državi, inače). Ponavljanje tog starog spina možda će i prijati ušima naprednjačkog biračkog tela, čije je očuvanje glavni cilj vlasti, ali nije isključen ni izvesni kontraefekat: roditelji studenata u blokadi odlično znaju koliko ih košta „besplatno školovanje“ i koliko su morali da ulože u dobro vaspitanje svoje dece, pa bi ih taj glupavi, ali zato ogavni napad, mogao prilično razbesneti.
Sami studenti, s druge strane, ne srljaju onako kako bi se od mladosti moglo očekivati. Očigledno svesni sa čim imaju posla, preduzimaju mere opreza i vode računa o tome da niko ne bude obeležen kao lider i zbog toga izložen represiji. Priznali su i da se plaše, ali tvrde da ih to neće naterati da odustanu od borbe u koju su ušli, želeći da poprave Srbiju, kako iz nje ne bi morali da odu.
Ko je taj Vučić?!
Uspeli su i da namagarče protivnika (dva puta su u Novom Sadu najavljivali blokadu jedne zgrade i tamo uputili „kapuljaše“, da bi, onda, u potpunom miru – zauzeli drugi objekat). Potpuno spontano su otkrili i ono što deluje kao najveća jeres: oni Vučića uopšte ne slušaju, ne bave se njime, već situacijom i traže prava koja im pripadaju. Jasno je da su osokoljeni saznanjem da ih je dobar deo društva čuo i podržao, ali ih to nije načinilo umišljenim u sopstvenu nadmoć: „Mi smo ustali, sada je red na vas“, poručili su celoj Srbiji sa skupa ispred Filozofskog fakulteta.
Ovi ljuti studenti teško da će na sledećim izborima apstinirati. Isto važi i za gimnazijalce koji su, tek kročivši u punoletstvo, shvatili koliko su nebezbedni i poniženi
Šta, u takvim uslovima može vlast, osim da nastavi da minimizuje protest, dok, istovremeno, radi na stvaranju raskola, potkupljuje pojedince, infiltrira instruirane ljude u redove pobunjenih, izaziva incidente zgodne za javno blaćenje…? Sve po receptu koji uspešno primenjuje na političkim partijama.
Ako zemlja vri, koliko može da znači jaka podrška spolja, koju je, verovatno, Vučić „kupovao“ i u utorak u Frajburgu, gde ga je nemački kancelar Šolc vodio u državnu agenciju za rudarstvo Saksonije, kako bi, možda i samo u interesu njegove kampanje, razgovarali o „održivoj eksploataciji litijuma“?
Kakva god nas iznenađenja čekala u danima koji dolaze, koliko god represije bude primenjeno, sve teže je zamisliti da se kriza ovih razmera završi bez izbora. Fer uslova nema, što znači da su svi uslovi tu. A Aleksandar Ivković, urednik vesti European Western Balkans, nedavno je pitao šta se desilo sa žalbom Ustavnom sudu koju je opozicija u januaru podnela na decembarske parlamentarne izbore. Ne bi li taj „detalj“ mogao da se iskoristi za izazivanje izbora, kako Vučić ne bi delovao kao vladar koji traži izlaz iz problema?
Postoji tu, međutim, jedan novi momenat: ovi ljuti studenti teško da će na sledećim izborima apstinirati. Isto važi i za gimnazijalce koji su, tek kročivši u punoletstvo, shvatili koliko su nebezbedni i poniženi i na kakve je manipulacije i pritiske vlast spremna kad oseti da je monstruozni sistem koji je kreirala i najmanje ugrožen. Da li je zato Vučić već samoinicijativno obećao da neće bežati kao sirijski diktator Bašar al Asad – koji je, doduše, to isto tvrdio pre nego što je pobegao?
