Zašto Niš ćuti, pitali su studenti svog prorektora za nastavu, Miroslava Lazića. O nasilju nad studentima u Beogradu, o sukobima sa maskiranim ljudima u Novom Sadu, o nekažnjavanju batinaša, o zahtevima svih, pa i studenata u Nišu. Jedan od poslednjih univerzitetskih centara u zemlji u kome je počela blokada, istovremeno je bio prvi gde su studenti jednog fakulteta dobili nedvosmislenu, glasnu podršku da su njihovi zahtevi opravdani i da je fakultet njihov, kako se izjasnila dekanka Filozofskog fakulteta Natalija Jovanović. Bez mnogo buke, nakon plenuma koji je održan 6. decembra proglašena je blokada. Do zaključenja ovog broja, blokadi su se priključili studenti svih niških fakulteta, uključujući i Medicinski, koji je odluku doneo u ponedeljak.
Ko se pita, a ko treba da odgovara
Nije neobično što je zgrada u kojoj se obrazuju budući filozofi, filolozi, sociolozi, psiholozi, novinari i komunikolozi postala utočište i utvrđenje akademske solidarnosti na jugu naše zemlje. Izuzetno su dobro organizovani, pa se tačno zna kome se na ulazu u zgradu fakulteta pokazuju indeksi i legitimacije na uvid, ko daje izjave za medije, ko na bini postavlja ozvučenje. Postavili su panoe na kojima ispisuju poruke dana, kako bi održali snagu volje i stalno se podsećali zbog čega su tu. Uredili su fakultetske prostorije, zna se gde se nalazi priručna apoteka, prva pomoć, a gde se ostavljaju donacije u hrani.
U danima kada nema predavanja i ispita, osmislili su program koji je raznolik (filmovi, predavanja), ali se ne odstupa od teme. Sve je usmereno na to da ostanu jedinstveni i istrajni u ispunjenju mnogo puta izrečenih zahteva: da svi budu jednaki pred zakonom i da se procesuiraju odgovorni za pad nadstrešnice, kao i oni koji fizički napadaju studente. Posetio ih je sugrađanin, pisac Dejan Stojiljković, međutim, ne spominju da su razgovarali o književnosti, već o protestima koji su 1996. počeli u Nišu i preneli se na čitavu zemlju.
„Podrška dekanice je imala ogroman značaj, ali nas nije iznenadila, jer je ona i ranije podržavala građanske proteste. Više nas je iznenadilo i ohrabrilo što je uz nas tako veliki broj profesora, a onda i pridruživanje studenata s drugih fakulteta“, govori Aleksandra Ilijić, studentkinja psihologije.
Studente je posetio sugrađanin, pisac Dejan Stojiljković, međutim, ne spominju da su razgovarali o književnosti, već o protestima koji su 1996. počeli u Nišu i preneli se na čitavu zemlju
Za vreme studentskih plenuma, sva mesta za sedenje i za stajanje su popunjena, naročito su ponosni što je i amfiteatar Elektronskog fakulteta, inače najveći u Nišu, bio dupke pun.
„Ljudi se angažuju, a to govori u prilog optimizmu koji osećamo i koji nas hrabri da istrajemo. Naši zahtevi nisu ispunjeni, iako su vrlo konkretni. To je početak ostvarenja onoga čemu težimo, ne želimo da idemo iz zemlje. Pre nego što smo stupili u blokadu, u Rektoratu nam je rečeno da ne treba da se bavimo politikom. Ali, to nije prihvatljivo, jer politika i te kako utiče na nas, na život, na društvo, na obrazovanje, na studiranje, na sve. Ne nalazimo se ovde kao neki politički pokret već smo se ujedinili kao studenti za studente“, otvorena je buduća psihološkinja.
Pre nego što smo stupili u blokadu, u Rektoratu nam je rečeno da ne treba da se bavimo politikom. Ali, to nije prihvatljivo, jer politika utiče na nas, na život, društvo, obrazovanje, na sve
Aleksandra Ilijić
U zgradi niškog Univerziteta, dana kada je prorektor za nastavu primio studente, bilo je mnogo mladih ljudi sa različitih fakulteta. Govorilo se o pravnoj državi, nasilju, moralu, slobodi, i strahu. Glasnije se govorilo o očekivanjima koja studenti imaju od zvaničnika. Najglasnije se čulo da studenti žele da ih oni razumeju i vide. A možda ni oni nisu dobro videli prorektora Lazića i možda im je promaklo kada je rekao: „Vi ste puni energije, mi matori već nismo. Nažalost. Učestvovali smo nekada u nekim protestima, to nije uspelo. Energija je potrošena.“
Opravdano se može pretpostaviti da je prodekan mislio na pomenute građanske proteste 1996. i 1997. koji su trajali 88 dana, sve do ispunjenja zahteva da se prizna izborna krađa i ispoštuje volja birača.
Dve decenije kasnije u Vajsu je objavljen tekst, omaž inicijativi, istrajnosti i odlučnosti Nišlija. Jedan od sagovornika, Zoran Živković, nekadašnji gradonačelnik, a potom i premijer Srbije, rekao je da mu je tom prilikom neoborivi dokaz o izbornoj krađi dostavio sekretar izvršnog odbora gradske uprave. Ispričao je da se izborni materijal nalazio pod policijskim nadzorom u sali koja je imala dva ulaza. Sekretar se popeo na balkon, užetom spustio u salu, uzeo zapisnike, fotokopirao ih u tri primerka, a zatim ih na isti način vratio u salu. Jedan primerak dobio je Živković, drugi je sekretar zadržao za sebe, a treći je, kako piše Vajs, iz nekog razloga, poslat na čuvanje monasima u manastiru kod Pirota.
Ponovo možemo pretpostaviti – spremnost da se spusti niz uže do sale u kojoj je izborni materijal jeste onaj iznenađujući element koji „menja igru“ i donosi željene promene.
Menja li blokada pravila igre
Rečima „ono što menja igru“ služi se i Rastislav Dinić, docent na niškom Departmanu za filozofiju, kada govori o aktuelnoj studentskoj blokadi.
„Na svim dosadašnjim protestima mladi ljudi su dolazili sporadično, a sada su tu dominantno baš oni. Mislim da je ova vlast uradila sve da se to nikada ne desi. Ona gura mlade malo u apatiju, malo u inostranstvo, malo ih potkupljuje – evo, i sad se nude stanovi. Najvažnije je da ovi ljudi sutra izađu na izbore i da se nezadovoljstvo sa ulice prelije u glasove“, kaže Dinić koji je funkciju predavača na fakultetu zamrznuo kada je postao poslanik Zeleno-levog fronta u Narodnoj skupštini.
Dinić govori da je Niš grad u kom se već dugo akumulira pomenuto nezadovoljstvo, koji se oseća pregaženo i nepravedno zapostavljeno i da zbog toga veoma trpi. Delom se time može obrazložiti uspeh grupe građana okupljene oko doktora Dragana Milića – koji je, uzgred, početkom novembra ostao bez profesorskog angažmana na Univerzitetu. Njegov izborni rezultat doprineo je tome da Niš bude jedini grad u Srbiji gde je opozicija odnela pobedu u jednoj gradskoj opštini.
„Medijana je prva slobodna opština Srbije, što je jako značajno za Nišlije, jer su promene postale opipljivije. Svih ovih godina, niški naprednjaci su izuzetno loše upravljali gradom. Smenile su se četiri gradonačelničke garniture i svaka je bila lošija od prethodne“, predočava naš sagovornik.
Svoj grad Dinić doživljava kao da je zakočen, i slikovito opisuje da su njegovi glavni motori, a to je bila industrija – deaktivirani.
„Polovina građana Niša bila je zaposlena u industriji, elektronskoj, mašinskoj, duvanskoj… Kako se njen opseg sužavao, fabrike su ili zatvarane, ili je obim njihovog rada smanjivan, a menadžment izmeštan u Beograd. Zaposleni u niškim fabrikama i nisu dobili alternativu. Pod stare dane rade kao noćni čuvari, prodavci u trafikama, dragstorima. Često srećem bivše radnike, ali i inženjere, koji voze taksi u Nišu“, zaključuje on i navodi da je jedan od poslednjih značajnih događaja bilo poklanjanje aerodroma „Konstantin Veliki“ Republici Srbiji 2018. godine, uprkos velikom otporu građana. Reč je o vrednoj imovini koju su Nišlijke i Nišlije samodoprinosom finansirali tokom osamdesetih i čije je poslovanje u trenutku predaje bilo pozitivno. Niš je u to vreme još imao priliku da razvije turističku ponudu jer su zahvaljujući jeftinim letovima dolazili posetioci iz Evrope.
„Nekada je ovo mnogo više bio grad, danas i u pogledu kulture kaska za Novim Sadom, čak i za nekim drugim gradovima u Srbiji“, smatra Dinić. On dodaje da je ovome razlog premalo ulaganje u nezavisnu kulturnu scenu. Tokom prošle godine za programe finansiranja i sufinansiranja u kulturi izdvojeno je čak šezdeset puta manje sredstava nego u Novom Sadu.
Bilo bi prirodno da se mladi ljudi pobune, na primer, zbog nedostatka kulturnih sadržaja, gašenja festivala, zatvaranja klubova, međutim to u ovom trenutku nije prioritet. Studenti se, kao i njihovi prethodnici pre skoro tri decenije, bore za ono oko čega su ovi prvi, čini se, izgubili entuzijazam – za pravednije i srećnije društvo.
