Kada je posle 8. sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 1987. godine Slobodan Milošević uspostavio apsolutnu kontrolu u Srbiji i uz gotovo plebiscitarnu podršku krenuo u rešavanje kosovske krize i razvlašćivanje autonomnih pokrajina ukidanjem tekovina Ustava iz 1974. godine, jedan usamljeni glas je upozoravao na pogubnost takve politike. Rečima „olako obećana brzina“ Dragiša Pavlović, bivši sekretar Gradskog komiteta SK Beograda, upozorio je na političku manipulaciju lažnim obećanjima o brzom rešavanju problema na Kosovu i rizike koje takva politika nosi sa sobom. Međutim, verovatno ni on tada nije mogao da nasluti razmere krvavog raspleta kosovske krize koja je svoj vrhunac doživela u vazdušnim napadima Severnoatlantskog saveza (NATO) na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ). U toku bombardovanja koje je započelo 24. marta 1999. godine i trajalo 78 dana, ubijeno je više hiljada ljudi, još više ranjeno i osakaćeno. Razmere razaranja izazvane bombardovanjem su još vidljive i o tome najbolje svedoče razvaline zgrade bivšeg Generalštaba u Beogradu.
Tokom sukoba na Kosovu počinjeni su stravični zločini nad civilnim stanovništvom, a stotine hiljada ljudi je proterano sa Kosova ili interno raseljeno. Bombardovanje je ostavilo i trajne političke posledice. SRJ je bila prinuđena da povuče sve svoje vojne i policijske snage sa Kosova i na tom delu teritorije je uspostavljena međunarodna civilna i vojna uprava pod okriljem Ujedinjenih nacija. To nije sprečilo tadašnje jugoslovensko i srpsko rukovodstvo, sa predsednikom Miloševićem na čelu, da proglase veliku pobedu nad NATO. Simbol te pobede je bila Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 od 10. juna 1999. godine. Tom rezolucijom je, kako je to zvanično predstavljeno, garantovan teritorijalni integritet i suverenitet SRJ i Srbije.
Mit o rezoluciji 1244
Mit o Rezoluciji SB 1244 je i danas veoma živ i gotovo da nema političkog aktera u Srbiji koji se ne poziva na ovu rezoluciju kao krunski dokaz da je Kosovo sastavni deo Srbije. Dvadeset i pet godina kasnije, stvarnost je potpuno drugačija. Privremene vlasti u Prištini su proglasile nezavisnost Kosova 2008. godine i do sada ju je priznalo stotinak država. Priština je uspela, što jednostranim akcijama na terenu, što na osnovu sporazuma sa Srbijom, da uspostavi punu kontrolu nad čitavom teritorijom Kosova. Od prvog briselskog sporazuma iz 2013. godine Srbija nema nikakvih institucionalnih mogućnosti da utiče na situaciju na Kosovu. Briselsko-ohridskim sporazumom iz 2023. godine Kosovu su širom otvorena vrata za članstvo u međunarodnim organizacijama. Danas se Kosovo nalazi u predvorju Saveta Evrope, međunarodne organizacije koja je otvorena samo za države.
Pažljivo građenje mita o Rezoluciji SB 1244 imalo je dva cilja. Prvi, da prikrije kapitulaciju i povlačenje vojnih i policijskih snaga sa Kosova. I drugi, da tu rezoluciju prikaže kao mnogo povoljniju alternativu u odnosu na jedan drugi akt, koji je tadašnje jugoslovensko i srpsko rukovodstvo odbilo da prihvati, što je poslužilo kao povod za vazdušne napade NATO na SRJ. Reč je o predlogu sporazuma iz Rambujea.
Konsultovanje volje naroda ne bi nužno rezultiralo nezavisnošću Kosova, s obzirom na to da je sporazum iz Rambujea predviđao poštovanje principa OEBS-a o nemogućnosti promena granica bez saglasnosti obe strane, što bi nužno vodilo ka novim pregovorima
Pre nego što pređemo na analizu teksta predloženog sporazuma, podsetićemo ukratko na okolnosti koje su dovele do sazivanja međunarodne konferencije u Rambujeu. Tokom leta i početkom jeseni 1998. godine na Kosovu su eskalirali sukobi između VJ i policije sa pripadnicima OVK. Savet bezbednosti UN je 23. septembra usvojio Rezoluciju 1199 kojom je, između ostalog, pozvao SRJ da obustavi sve akcije bezbednosnih snaga protiv civilnog stanovništva, naredi povlačenje svih jedinica koje su vršile represiju nad civilima i obezbedi efikasan i stalni međunarodni nadzor na Kosovu od strane posmatračke misije Evropske zajednice i diplomatskih misija akreditovanih u SRJ. Kao sve ostale rezolucije koje su se odnosile na Kosovo, Rezolucija 1199 je bila zasnovana na Glavi VII Povelje UN koja predviđa mogućnost upotrebe sile u cilju uspostavljanja mira i bezbednosti.
Savet NATO je 13. oktobra 1998. godine konstatovao da SRJ nije ispunila zahteve iz Rezolucije 1199 i izdao je aktivacionu naredbu o vazdušnim napadima na SRJ, koji je trebalo da počnu za 96 časova. Istog dana u Beogradu je američki izaslanik Ričard Holbruk sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem postigao dogovor o rešavanju kosovske krize. Na osnovu ovog dogovora, načelnik Generalštaba VJ i vrhovni komandant NATO u Evropi 15. oktobra 1998. potpisali su sporazum kojim je NATO dobio slobodan pristup vazdušnom prostoru iznad Kosova kako bi kontrolisao prekid vatre i kretanja snaga na terenu. Sledećeg dana potpisan je sporazum između SRJ i OEBS-a o slanju 2.000 posmatrača na Kosovo. Posmatračka misija OEBS-a je, između ostalog, imala zadatak da verifikuje ispunjenje obaveza iz Rezolucije SB UN 1199, nadgleda poštovanje prekida vatre, istražuje izveštaje o kršenju prekida vatre, nadzire izbore na Kosovu kako bi oni bili otvoreni, fer i slobodni.
Onda se dogodio Račak
Oba sporazuma su inkorporirana u Rezoluciju SB 1203 od 24. oktobra 1998. godine, kojom je zatraženo od SRJ da hitno i potpuno primeni zaključene sporazume. Nakon razmeštanja verifikacione misije došlo je do kratkog predaha u sukobima i značajan deo vojske i policije se povukao sa Kosova, što je OVK iskoristila da povrati prethodno izgubljene položaje. A onda se 15. januara 1999. godine dogodio Račak. U sukobima u tom mestu, prema srpskoj verziji ubijeni su pripadnici OVK, dok je prema verziji međunarodne verifikacione misije tom prilikom srpska policija ubila više desetina civila albanske nacionalnosti. Dve nedelje kasnije, 29. januara, na ministarskom sastanku Kontakt-grupe u Londonu odlučeno je da se sazove konferencija u Rambujeu za 6. februar 1999. godine. Namera je bila da predstavnici obe strane u sukobu, pod kopredsedništvom ministara spoljnih poslova Francuske i Velike Britanije i uz pomoć međunarodnih posrednika, postignu sveobuhvatno rešenje za Kosovo, čiju primenu bi nadgledao i obezbeđivao NATO.
Unošenjem obaveze o povlačenju VJ i srpske policije sa Kosova u tekst Rezolucije 1244 , uz istovremeno raspoređivanje Kfora, i zahteva da SRJ trenutno prestane sa nasiljem i represijom na Kosovu, Savet bezbednosti je praktično naknadno legalizovao vazdušne napade NATO na SRJ
Nakon sedamnaest dana pregovora u kojima predstavnici srpske delegacije i delegacije kosovskih Albanaca nisu pregovarali direktno, već isključivo posredstvom međunarodnih posrednika, stranama je predstavljen tekst sporazuma koji su pripremili međunarodni posrednici: Kristofer Hil (SAD), Volfgang Petrič (EU) i Boris Majorski (Ruska Federacija). Delegacija kosovskih Albanaca je načelno prihvatila predlog sporazuma. Srpska strana je takođe načelno prihvatila ponuđeni predlog, ali je odbila njegov suštinski deo koji se odnosio na vojne aspekte primene sporazuma i mehanizam za konačno rešavanje kosovskog pitanja. Nova runda pregovora je zakazana za 15. mart u Parizu i okončana je bezuspešno 18. marta. Kosovska delegacija je tog dana potpisala predlog sporazuma, dok je srpska strana uprkos jasnim pretnjama o bombardovanju odbila da to učini.
Šta je za srpsku stranu bilo toliko neprihvatljivo u ponuđenom sporazumu da se izložila riziku od bombardovanja? U pitanju je bio sveobuhvatan dokument koji je regulisao političke i vojne aspekte kosovske krize. Na ovom mestu pomenućemo samo najvažnije odredbe sporazuma. U delu koji se odnosi na privremeni ustav Kosova, sporazum je predviđao uspostavljanje demokratske samouprave na Kosovu, zasnovane na poštovanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta SRJ. Kosovo bi imalo zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. SRJ bi zadržala nadležnosti nad Kosovom u oblasti: 1) teritorijalnog integriteta, 2) funkcionisanja zajedničkog tržišta SRJ, bez diskriminacije Kosova, 3) monetarne politike, 4) odbrane, 5) carine, 6) federalnog oporezivanja, 7) federalnih izbora i drugih oblasti navedenih u sporazumu. Granice Kosova bi bile nepromenljive i Kosovo bi imalo u oblasti spoljnih poslova ista ovlašćenja kao i ostale federalne jedinice prema Ustavu SRJ. Republika Srbija bi na Kosovu imala one nadležnosti koje su predviđene sporazumom, posebno u vezi sa održavanjem republičkih izbora. Osim toga, Srbija bi mogla da pruža usluge nacionalnim zajednicama u cilju pomoći u određivanju školskih programa i standarda, učešća u socijalnim programima i drugim dobrovoljno primanim uslugama.
Za razliku od sporazuma iz Rambujea, koji je omogućavao ostanak značajnog dela VJ i srpske policije na Kosovu, Rezolucija 1244 je predviđala mogućnost povratka najviše do hiljadu pripadnika bezbednosnih snaga. Takva odluka nikada nije doneta
Povlačenje policije sa Kosova
Srbija bi takođe imala pravo na određivanje i prikupljanje poreza i dažbina od građana koji su zainteresovani za gore navedene usluge. Vlada SRJ bi nastavila da upravlja međunarodnim graničnim prelazima na Kosovu sa Albanijom i Makedonijom. S tim u vezi predviđeno je da 75 pripadnika srpske granične policije i 50 saveznih carinskih službenika ostane na graničnim prelazima na Kosovu. Sprovođenje civilnih aspekata sporazuma vršila bi Implementaciona misija koju bi konstituisao OEBS u saradnji sa Evropskom unijom. Šef Implementacione misije bi imao poslednju reč u tumačenju civilnih aspekata sporazuma i njegovo tumačenje bi bilo obavezujuće za sve strane. Verovatno najsporniji deo sporazuma predstavljalo je Poglavlje VII koje se odnosilo na povlačenje VJ i srpske policije sa Kosova i prisustvo međunarodnih vojnih snaga pod komandom NATO. Savet bezbednosti bi bio pozvan da donese rezoluciju zasnovanu na Glavi VII Povelje UN kojom bi se utvrdili aranžmani za uspostavljanje međunarodnog vojnog prisustva na Kosovu. Prema sporazumu, obe strane bi pozvale NATO da uputi vojne snage na Kosovo kako bi se osigurala primena sporazuma. Predviđeno je da će NATO osnovati i angažovati vojne snage, Kfor, u koje bi mogli biti uključeni i pripadnici oružanih snaga država koje nisu članice ove organizacije. Te snage bi bile pod političkom kontrolom Saveta NATO i funkcionisale bi kroz lanac komandovanja u okviru NATO.
Primarni zadatak Kfora je bio da, ako je to potrebno i uz upotrebu sile, osigura prekid neprijateljstava i obezbedi sprovođenje sporazuma. S tim u vezi sporazum je predviđao neograničeno pravo prolaska i neometan pristup pripadnika NATO, njihovih vozila, brodova i aviona na celokupnoj teritoriji SRJ, uz uživanje imuniteta od svih pravnih postupaka. Uporedo sa razmeštanjem Kfora na Kosovu, VJ je trebalo da se grupiše na unapred zbornim mestima na Kosovu i započne fazno povlačenje, tako da u roku od 180 od dana aktivacije Kfora napusti teritoriju Kosova. Jedini izuzetak se odnosio na pripadnike graničnih jedinica VJ. Naime, sporazum je predviđao da 2.500 vojnika VJ ostane na Kosovu i nakon pomenutog roka sa zadatkom obezbeđivanja međunarodne granice.
Da smo potpisali sporazum iz Rambujea Kosovo bi imalo zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. SRJ bi zadržala nadležnosti nad Kosovom u oblasti teritorijalnog integriteta, funkcionisanja zajedničkog tržišta SRJ, monetarne politike, odbrane, carine, federalnog oporezivanja, federalnih izbora…
Obaveza faznog povlačenja sa Kosova odnosila se i na srpsku policiju, s tom razlikom što je predviđeno da 2.500 pripadnika policije u prelaznom periodu od najduže dve godine od stupanja na snagu sporazuma može ostati na Kosovu i vršiti policijske funkcije pod nadzorom šefa Implementacione misije. Sporazumom je pitanje konačnog statusa Kosova ostavljeno otvoreno. Tri godine nakon stupanja na snagu sporazuma trebalo je da bude sazvana međunarodna konferencija koja bi utvrdila mehanizam za konačno rešenje kosovskog pitanja, na osnovu volje naroda, mišljenja relevantnih vlasti, napora svake strane u primeni sporazuma i Završnog akta iz Helsinkija. Sa stanovišta srpskih vlasti ova odredba je bila posebno sporna jer je ostavljala prostor za tumačenje o održavanju referenduma o nezavisnosti Kosova i tako prejudicirala njegov konačan status. To je bio jedan od ključnih razloga za odbacivanje predloženog sporazuma od strane Srbije.
Sa druge strane, prema izjavi jednog od međunarodnih posrednika, Volfganga Petriča, konsultovanje volje naroda ne bi nužno rezultiralo nezavisnošću Kosova, s obzirom na to da je sporazum predviđao poštovanje principa OEBS-a o nemogućnosti promena granica bez saglasnosti obe strane, što bi nužno vodilo ka novim pregovorima. Osim toga, za tadašnje srpsko rukovodstvo je bio neprihvatljiv i vojni deo sporazuma koji je predviđao slanje međunarodnih vojnih snaga na Kosovo, koje bi bile pod komandom NATO a ne UN i povlačenje VJ i srpske policije sa Kosova. Ukratko, srpske vlasti su predlog sporazuma iz Rambujea shvatile kao ultimatum, što on u suštini i jeste bio, kojim se narušava suverenitet i teritorijalni integritet SRJ i Srbije i odbile su da potpišu sporazum. Ispostavilo se da je to bila velika greška i još jedna u nizu propuštenih prilika za rešavanje kosovskog pitanja. Sva kasnija rešenja biće daleko nepovoljnija za Srbiju.
Granice Kosova po sporazumu iz Rambujea bi bile nepromenljive i Kosovo bi imalo u oblasti spoljnih poslova ista ovlašćenja kao i ostale federalne jedinice, prema Ustavu SRJ. Republika Srbija bi na Kosovu imala one nadležnosti koje su predviđene sporazumom, posebno u vezi sa održavanjem republičkih izbora
Ahtisarijev plan
Nakon neuspeha konferencije u Rambujeu, NATO je 24. marta 1999. započeo sa vazdušnim napadima na SRJ. Sa stanovišta međunarodnog prava nesporno je da su ti napadi predstavljali čin agresije i kršenje Povelje UN. Ali kao što ćemo kasnije videti, takva ocena je relativizovana Rezolucijom SB 1244 na koju se Srbija toliko poziva. Bombardovanje je obustavljeno nakon zaključenja Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna. Dan kasnije Savet bezbednosti je usvojio Rezoluciju 1244 na osnovu plana tadašnjeg finskog predsednika Martija Ahtisarija, koji je Milošević prihvatio. U skladu sa Rezolucijom 1244 i kumanovskim sporazumom, VJ i srpska policija su se povukle sa Kosova u roku od jedanaest dana. Zajedno sa vojskom i policijom sa Kosova je izbeglo više desetina hiljada građana srpske i nealbanske nacionalnosti. U bezbednosnom vakuumu i haosu koji je nastao brzim povlačenjem VJ i policije i koji je trajao sve do punog razmeštanja Kfora, oteto je i ubijeno više od hiljadu Srba i nealbanaca na Kosovu. Nakon povlačenja vojske i policije na Kosovo su ušle snage Kfora pod komandom NATO. Mali ustupak Srbiji predstavljalo je to što su po tekstu Rezolucije 1244 snage NATO formalno bile pod okriljem UN, mada je i predlog sporazuma iz Rambujea predviđao donošenje rezolucije SB kojim bi bilo uspostavljeno međunarodno vojno prisustvo na Kosovu. Unošenjem u tekst Rezolucije 1244 obaveze o povlačenju VJ i srpske policije sa Kosova, uz istovremeno raspoređivanje Kfora, i zahteva da SRJ trenutno prestane sa nasiljem i represijom na Kosovu, Savet bezbednosti je praktično naknadno legalizovao vazdušne napade NATO na SRJ.
Za razliku od sporazuma iz Rambujea koji je omogućavao ostanak značajnog dela VJ i srpske policije na Kosovu, Rezolucija 1244 je predviđala mogućnost povratka najviše do hiljadu pripadnika bezbednosnih snaga radi održavanja veze sa međunarodnim civilnim i vojnom misijom na Kosovu, mapiranja minskih polja i razminiranja, prisustva na srpskim kulturno-istorijskim spomenicima i prisustva na granicama. Odluku o tome trebalo je da donese komandant Kfora. Takva odluka nikada nije doneta. Najveći ustupak srpskoj strani predstavljalo je izmeštanje Implementacione misije na Kosovu iz okvira OEBS-a i EU u okrilje UN. Civilna misija UN na Kosovu, koja je trebalo da omogući uspostavljanje suštinske autonomije Kosova i postizanje konačnog političkog rešenja za status Kosova, stavljena je pod kontrolu generalnog sekretara UN.
Mit o Rezoluciji SB 1244 je i danas veoma živ i gotovo da nema političkog aktera u Srbiji koji se ne poziva na ovu rezoluciju kao krunski dokaz da je Kosovo sastavni deo Srbije. Dvadeset i pet godina kasnije, stvarnost je potpuno drugačija
Slično kao i predlog sporazuma iz Rambujea i Rezolucija 1244 izražava podršku teritorijalnom integritetu i suverenitetu SRJ. Članom 10. Rezolucije generalni sekretar UN je ovlašćen da „uspostavi međunarodno civilno prisustvo na Kosovu, kako bi se obezbedila privremena uprava na Kosovu, pri čemu bi narod Kosova uživao suštinsku autonomiju u okviru SRJ“. Međutim, kao i u sporazumu iz Rambujea, pitanje konačnog statusa Kosova je ostavljeno otvoreno. Članom 11. Rezolucije je predviđeno da će glavne odgovornosti civilnog prisustva na Kosovu predstavljati unapređenje uspostavljanja, do konačnog rešenja, suštinske autonomije i samouprave na Kosovu, uzimajući u potpunosti u obzir sporazume iz Rambujea. Takođe se u istom članu navodi da će zadatak civilnog prisustva biti olakšavanje političkog procesa čiji je „cilj definisanje budućeg statusa Kosova, uzimajući u obzir sporazume iz Rambujea“.
Odbacivanje sporazuma
Da podsetimo, u pitanju su odredbe sporazuma koje su predviđale da će nakon tri godine na međunarodnoj konferenciji biti utvrđen mehanizam za konačno rešenje kosovskog pitanja, koji je, između ostalog, uključivao i uzimanje u obzir volje naroda. Dakle, ono što je bilo neprihvatljivo u Rambujeu i što je predstavljalo jedan od glavnih razloga za odbacivanje sporazuma, odjednom je nakon 78 dana bombardovanja postalo prihvatljivo. S tim da su se političke okolnosti u međuvremenu iz korena promenile. SRJ je u momentu donošenja Rezolucije 1244 bila vojno poražena zemlja, opterećena hipotekom stravičnih ratnih zločina nad albanskim stanovništvom, i, samim tim, bez mogućnosti da bitnije utiče na konačno rešenje statusa Kosova. Uostalom, upravo ovih dana sa zabranom upotrebe dinara nestaju i poslednji tragovi srpske državnosti na Kosovu. Naravno, neko će sa pravom prigovoriti da je lako biti general posle bitke i da je naknadna pamet zakasnela pamet.
Briselsko-ohridskim sporazumom iz 2023. godine Kosovu su širom otvorena vrata za članstvo u međunarodnim organizacijama. Danas se Kosovo nalazi u predvorju Saveta Evrope, međunarodne organizacije koja je otvorena samo za države
Ali ako u to vreme nije bilo dovoljno pameti, šta reći za izjavu koju je ministar spoljnih poslova u tehničkoj vladi Ivica Dačić dao za Kosovo onlajn prošlog meseca, da je konferencija u Rambujeu bila ultimatum da Srbija svojevoljno prihvati da Kosovo dobije nezavisnost. „Rambuje bi doneo da Kosovo zvanično, legalno postane država.“ „Da smo prihvatili Rambuje, pre svega bi bila prihvaćena formulacija da imaju pravo na referendum o nezavisnosti. Nema nikakve sumnje da bi na tom referendumu izglasali nezavisnost i time bi bila stavljena tačka na to pitanje“. „To je tada bilo već prisutno i zato mislim da nijedna vlast ne bi prihvatila Rambuje“, zaključio je Dačić. „Srećom“ dobili smo Rezoluciju 1244. Veseli se srpski rode!
