Postoji najmanje nekoliko datuma u godini koje bi srpski režim najradije preskočio. Odgovor na pitanje zašto je tako više je nego jednoznačan. Reč je o upadanju u zamku dvostrukih dobošara; s jedne strane onih koji su strancima u tajnim dilovima pre više od decenije obećali sve, i s druge strane onih koji u datim okolnostima ne mogu više ispuniti skoro ništa. A takvo iščitavanje konteksta ume da bude vrlo neprijatno.
Otuda bi Aleksandar Vučić, samo da je mogao, „odbolovao“ i ovaj 9. maj, Dan pobede i posetu Vladimiru Putinu, ako mu je već u Americi pritisak podigao fijasko koji je sam kreirao, izloživši čitavu zemlju neviđenoj sramoti. Nevolja je, međutim, što i Putin među vučićevcima ima dovoljno žbirova koji su mu jasno stavili do znanja da onaj državni vodvilj sa odlaskom predsednika na VMA ima samo jedan cilj – sanirati štetu, koliko je to moguće, koju je Vučić napravio kad je „popio pedalu“ u Majamiju i eventualno izbeći odlazak „mečki na rupu“.
Srpski predsednik je, ipak, odjezdio za Moskvu zaobilaznim putem, jer su Letonija i Litvanija zabranile prelet njegovog aviona preko svoje teritorije i uprkos upozorenjima evropskih zvaničnika da bi odlazak na noge Putinu mogao da ima ozbiljne reperkusije po evropske integracije Srbije, te da bi više od 110 miliona evra iz plana Rasta za Zapadni Balkan moglo da bude cvikovano ako se pojavi na Crvenom trgu. Ovo otvara pitanje da li Vučićevo ponašanje uz nos Briselu znači i da je definitivno preplivao na drugu stranu? Nipošto. Jer dok god Srbija 85 odsto gasa dobija iz Rusije, dok sudbina NIS-a zavisi od dila Vašingtona i Moskve, a srpske granate stižu u ukrajinske topove, Putin zna da će srpski predsednik morati da mu jede iz ruke, ponizno se zahvaljuje za sve i svašta i pristaje da bude među trećepozivcima Parade. I sve dotle će tolerisati to što se Vučić grešno zabavlja sa Amerikancima, što je rafale pretpostavio migovima, a litijum namenio Nemcima.
Dok god Srbija 85 odsto gasa dobija iz Rusije, dok sudbina NIS-a zavisi od dila Vašingtona i Moskve, a srpske granate stižu u ukrajinske topove, Putin zna da će srpski predsednik morati da mu jede iz ruke, ponizno se zahvaljuje za sve i svašta i pristaje da bude među trećepozivcima Parade
Valja se, na ovom mestu, zapitati šta očekivati od Evrope kada je Vučić pokazao da Srbija ne ume ili ne sme – svejedno, da se odrekne Rusije, i to u momentu kad su je se, svojom voljom ili mimo nje, odrekle gotovo sve evropske zemlje? Takva Srbija, ako je suditi po podignutom kažiprstu iz Brisela, ne može imati poverenje Zapada. Opet, na žalost evroentuzijasta, ne može se očekivati mnogo više od ponekog prekornog saopštenja, podsećanja da je Srbija kao zemlja kandidat obavezna da sledi i politiku Evropske unije, poneki aplauz studentima biciklistima i maratoncima, uz poruke ispražnjene od svakog sadržaja, da su baš oni nosioci evropskih vrednosti. Ali, šta je malo licemerja evropskih birokrata spram uverenja da ispod Vučićevog šinjela buja plodno tlo za još jednu transakciju, za još jedan dil koji će iskijavati građani Srbije. Bar dok jasno ne percipiraju alternativu režimu, koja ne sme biti gora od Vučića. Ali ni mnogo bolja.
Otuda i srpski predsednik iz Moskve šalje poruku ne samo ovdašnjoj javnosti nego i strancima da blokaderi neće dugo čekati na izbore, ali i da će njih biti kada. „nenadležna predmetna institucija to bude potpisala“. Time, jasno, pokušava da uveri poverioce da nije sasvim izgubio legitimitet i da samo on može da oposli obećano.
Zato će vreme između Vučićeve posete Moskvi i izbora koji neminovno slede biti ključno za Srbiju. Stranci neće mnogo „lomiti glavu“ oko nas u situaciji kada imaju prečih poslova. I kad u sukobu ostanu samo dve strane – režim i pobunjeni građani, to će značiti da ćemo na mikronivou ostati samo „mi“ i „oni“. I nećemo biti bez šansi ukoliko shvatimo kakva su „oni“ pošast bar onoliko koliko „oni“ sada prepoznaju kolika smo „mi“ opasnost po njih.
