13. jun
Psihoortografija reči „mufljuz“ iz prošlog teksta je, sudeći po reakcijama, negde pogodila žicu, pa je možda korisno obratiti pažnju na još jedan naš društveno kritičan pojam, još jedan arhaizam, na epitetsku esenciju značajnog dela naše partijske i režimske elite: na „mamlaze“.
Izgleda da su Centralna i Istočna Evropa posebno plodno tlo za ovu vrstu korova jer je etimologija same reči, iako zamućena, duboko vezana za te prostore: poreklo pojma se pripisuje i Mađarima i Česima i Slovacima i Poljacima, uvek sa istim značenjem: budala, glupak, tupan, neznalica, nesposobna osoba… Drugim rečima, mamlaz je možda autohtoni lingvistički fenomen, ali je suštinski globalan – dominira među elitama, svuda.
Mamlazi računaju na mufljuze da ih uhlebe jednom kada svojom podlošću i lukavošću dođu na pozicije vlasti, dok mufljuzi računaju na mamlaze da bespogovorno sprovode u delo sve što oni zamisle
Mamlazi (i mamlaskinje) i mufljuzi (i mufljuskinje) čine prirodnu koaliciju interesa, čitavu Internacionalu Propasti u kojoj mamlazi računaju na mufljuze da ih uhlebe jednom kada svojom podlošću i lukavošću dođu na pozicije vlasti, dok mufljuzi računaju na mamlaze da bespogovorno sprovode u delo sve što oni zamisle.
U nekim ekstremnim situacijama, kada je društvo do te mere propalo i zamagljeno i vođeno ekstremnim ideološkim ili religioznim zabludama (a uvek su zablude), ova prirodna hijerarhija između mufljuza i mamlaza se narušava jer mamlazi mogu, snagom partijskih hirova, da dođu na pozicije moći i da počnu da komanduju mufljuzima.
Najčešće se, ipak, ovi talenti poklapaju: najbrojniji, najadaptibilniji igrači u mufljusko-mamlaskim sistemima su hibridi ove dve crte, intelektualno-moralni mutanti sa psihosocijalnim DNK-om koji im omogućava da u koruptivnim i autoritarnim sistemima plivaju kao vidra. Neznanje i tupost mamlaza se ublažuju lukavošću i alavošću mufljuza, kreirajući stvorenje koje je, kao i monstrum iz Osmog putnika, otporno na sve izazove ljudske normalnosti.
Mamlazi su takođe i autohtono lingvističko ispoljavanje jednog globalnog, sveljudskog fenomena: takozvanog Daning-Krugerovog efekta. Nazvan po dva psihologa koji su ga definisali, ovaj psihološki konstrukt objašnjava jednu posebnu vrstu kognitivnog iskrivljenja koje, kada se upari sa pozicijama moći, od naših života pravi mizeriju – što se vidi po trenutnom stanju sveta i našeg regiona…
Uprošćeno, na jednoj strani spektra znanja i svesti o tome koliko znamo sede mamlazi koji su uvek ubeđeni da znaju mnogo više nego što je to slučaj (i što je neko veći mamlaz i što manje zna, to je više ubeđen da je najpametniji na svetu), dok sa druge strane sede stvarni eksperti za određene teme, obično anksiozni da nikad ne znaju dovoljno jer su vrlo dobro svesni koliko toga još treba ili može da se sazna… Taj jaz psiholozi nazivaju „jazom samouverenosti“ (the confidencegap). Mamlazi, posebno kada su podržani mufljuzima, jašu na praznoj, ali energetski jakoj, nesalomljivoj samouverenosti u ispravnost svog mišljenja.
U tom suprotstavljanju nejednakih energija pobeđuju, naravno, oni glasniji i motivisaniji i, pre svega, oni koji u svom neznanju gravitiraju jednostavnim ali nemogućim rešenjima. Pošto ni mi, stanovništvo, nismo ništa bolji jer se već decenijama treniramo na plitkim i senzacionalističkim načinima razmišljanja, i mi glasamo za mamlaze – takozvana kriza sledbeništva o kojoj govori Moizes Naim i o kojoj pišem u vinjeti dole.
Mamlazi, posebno kada su podržani mufljuzima, jašu na praznoj, ali energetski jakoj, nesalomljivoj samouverenosti u ispravnost svog mišljenja
Nažalost, i takozvani razvijeni svet je ušao u „doba mamlaza“, sa svim vidljivim posledicama; mi na Balkanu u njemu živimo, kao avangarda mamlazokratije, već decenijama. Naša vrhunska koalicija propadanja – i naša vrhunska tragedija – nije koluzija između nacionalista i takozvanih građanskih opcija (a Basara ima mnogo originalnija imena za obe) već između mamlaza i mufljuza.
15. jun
U svetu vladavine mamlaza i mufljuza, dobronamerni lamentiraju nad „krizom liderstva“. Ne valja nam vrh, kažu. Kvalitet političara, čini se, nikada nije bio gori. Na svaku Džasindu Ardern dolazi sto mamlaza i mufljuza.
Ali, ko je doveo te ljude na vrh, u demokratskom procesu, i ko ih drži na vrhu čak i kada počnu da razgrađuju demokratiju? Venecuelanski intelektualac Moizes Naim, u svojoj knjizi „Osveta moći“ ima jedan interesantan odgovor na to, ne toliko nov, koliko lepo nazvan: „kriza sledbeništva“.
Jedna od najvećih šteta koju je neoliberalizam naneo modernim društvima je razbijanje osećanja zajednice, pripadanja i zajedničkih ciljeva, višeg smisla uopšte. Umesto toga, idiotski puneći kofere digitalnim megaplatformama, sveli smo se na polarizaciju, tribalizam, svađu i reakcije na svet po bazičnim biološko-kognitivnim mehanizmima. „Što mi se ne sviđa, to ne valja“. Ekonomski osakaćeni, poniženi i ucenjeni dok se malobrojni oko nas bogate do nezamislivih visina, postali smo gorki, teški i histerični.
Jedna od najvećih šteta koju je neoliberalizam naneo modernim društvima je razbijanje osećanja zajednice, pripadanja i zajedničkih ciljeva, višeg smisla uopšte
Ako se na to dodaju decenije treninga od strane zabavno-fantazijskog kompleksa, industrije zabave u svim vidovima koja se u Americi i Argentini (na primer) sjedinila sa politikom, postali smo plitki i naivni, trivijalizovani i navučeni na spektakl i notifikacije. Drugi medijski akademik, Nil Postman je pisao o tome i često ga citiram. Njegova knjiga „Umiranje od zabave“ napisana 1985. i dalje predstavlja najbolje proročanstvo o tome šta će se desiti Americi i modernom svetu zbog najvećeg socijalnog eksperimenta u ljudskoj civilizaciji: komercijalnih medija finansiranih marketingom.
I tako smo dobili „krizu sledbeništva“, ljude koji ne vide dalje od svog nosa, ne razumeju ništa što izlazi iz okvira bazičnog potrošačkog života, ne znaju kako da upravljaju svojim impulsima, emocionalno su nepismeni i reaguju na simbole, na površinu, ne na supstancu.
Drugim rečima, mozak nam je ispran i sada dobijamo to što smo zaslužili… i mi smo krivi, i to mnogo. Kriza sledbeništva je kriza naše kolektivne racionalnosti.
Zato je meni lično studentski protest i obećanje novog društvenog „dispozitiva“ poslednja slamka spasa, bar za nas i region, ako već ne šire. Glavno pitanje srpske tranzicije je „da li ćemo postati bolji sledbenici boljih demokratskih ideja“ ili ostajemo da se kiselimo u mračnom apisovskom aspiku autoritarizma, bahatosti i raspomamljenih strasti.
17. jun
Lukavost je mudrost pokvarenih.
Naivno verovanje je plemenita snaga, fantastična kao reaktor protesta, ali u politici i opasna tamo gde se zahteva lukava kalkulacija.
Podsetila me je na to izjava jednog od naših dekana koji je komentarisao nedavne izbore u Kosjeriću i Zaječaru: „Sada je očigledno da vlast nema nameru da ispuni zahtev protesta da omogući institucijama da rade“. Studenti su izjavili da nisu mogli da veruju na šta je sve režim spreman da bi pokrao izbore. I onda, sa svom tom evidencijom i frkom, 71 prigovor – koji su svi, naravno, odbijeni. Kao da se očekivalo nešto drugo, kao da se priroda režima već nije znala…
Gledanje zla u oči, fizičko koškanje i svađanje sa mufljuzima prlja, gadno je, užasno zamara na duboko ljudskom nivou, vapije za tuširanjem posle – a opet bez toga se ne može. Što kaže Žižek, nema borbe protiv zla a da se ne uđe u njegovu „mimezu“
Uprkos očiglednom padu režima koji je uz sve napore uspeo da sve ogoljenijom krađom jedva pobedi sa pedesetak glasova, i dalje može da tvrdi legitimitet. Utisak je kao da su se neposredni učesnici izbora u ova dva grada probudili iz neke vrste sna, šokirani da stvari nisu onakve kakve izgledaju na X-u. Gledanje zla u oči, fizičko koškanje i svađanje sa mufljuzima prlja, gadno je, užasno zamara na duboko ljudskom nivou, vapije za tuširanjem posle – a opet bez toga se ne može. Što kaže Žižek, nema borbe protiv zla a da se ne uđe u njegovu „mimezu“. Za bitku u govnima, septička jama je poligon.
I tu je možda bila očigledna naivnost studenata koji su mislili da se može bez postojeće infrastrukture onih stranaka koje su nesumnjivo na demokratskom i progresivnom delu spektra. Oni već znaju kakva je ta rovovska borba sa utvarama i (z)avetnicima vlasti. Koliko debelog obraza i čeličnih živaca, jakog stomaka i strpljivosti sveca je potrebno za to, ne samo duhovitosti na društvenim mrežama. Pa se moglo u dogovor i organizaciju možda i malo ranije, malo pametnije…
Ovako, imamo priču i još jedan dokaz zle prirode režima, ali nema pobede, čak ni ove male i simbolične. Nema nečega što bi moglo da se brani, da postane seme budućih planova.
„Ćacizam“ će se braniti do poslednje kapi naše krvi, to bi trebalo da bude svima očigledno. Kao što već napisah ranije, da bi doakao barabi, moraš da razmišljaš kao baraba.
19. jun
„Izgledaju kao klonirane ovce“, rezignirano širi ruke taksista, volan trenutno bez kontrole, dok prolazimo pored Beograda na vodi. „Ista usta, iste sise, ista dupeta, iste frizure, isti brendovi…“ Misli na glamurozne žene naših novih elita, komentar vizualno okinut pejzažom pored kog prolazimo. „Ideal im je Dubai. Mrze svoje korene.“
Dubai estetika kao simbol odrođavanja, iz ugla tradicionalnog novolumpenproletera, ili samo bazična zavist na statusu i lagodnom životu? Nisam siguran, ali mi se čini da njegovo ogorčenje izvire pre svega iz estetike samog naselja i njegovih žitelja, iz svega što predstavljaju
Nisu mnogo drugačije od svojih muškaraca, mislim ja, ali mi je ovaj poslednji ugao zanimljiv: Dubai estetika kao simbol odrođavanja, iz ugla tradicionalnog novolumpenproletera, ili samo bazična zavist na statusu i lagodnom životu? Nisam siguran, ali mi se čini da njegovo ogorčenje izvire pre svega iz estetike samog naselja i njegovih žitelja, iz svega što predstavljaju. Možda je samo antimodernista? A onda dodaje:
„A nemaju ni školu. Celo naselje, bez škole.“
Tu sam ga već častio.
