Godinama se pitam da li je antifašizam Vučićeve Srbije samo kopija „antifašizma na Putinov način“? Možda će nekome ovo rečeno za Putina delovati posprdno, ali moramo postaviti pitanje: mogu li uopšte autokrate poput Vladimira Vladimiroviča biti antifašisti kad su im politička ubeđenja totalitaristička, a javni istupi populistički? Kad vlast Vođe ulazi u sve pa i najsitnije pore društva i preti svakome ko joj se usprotivi? Kad zabrani ili striktno kontroliše medije? Kad zabranjuje ili pod pretnjom sile otežava rad nevladinih organizacija? Kad, poput Musolinija i Hitlera iz tridesetih godina 20. veka, tvrdi kako su „liberalne vrednosti prevaziđene“ i kako su „zapadne demokratije nadživele svoju svrhu“? Kao što je to učinio Putin na samitu G-20 u Japanu 2019.
Ne liči li današnji svet na vreme kad je zbog Velike ekonomske krize 1929-1932, ondašnju Evropu i svet preplavio talas opšteg uverenja da je liberalno-demokratski model pred završetkom svoje ere i da je na pomolu izgradnja novog svetskog političkog i ekonomskog poretka u kome će bitne elemente davati autoritarne, odnosno nacionalne tj. suverenističke države? Na vreme kad su Hitlerova Nemačka i Musolinijeva Italija bile uzor mnogima, ne samo tadašnjoj evropskoj desnici? Jer, bio je to „novi pogled na svet“ koji je favorizovao „etnički čistu i jedinstvenu naciju, bez klasnih podela“, autoritarnog vođu, povratak tradiciji, porodici i religiji, nasuprot kapitalu koji „ne zna za naciju“ (K. Marks) i koji svojim internacionalizmom preskače nacionalne granice (danas bismo rekli globalizmom) unoseći tuđe navike i običaje, i tako „razara nacionalno biće i njegovu kulturu i tradiciju“, Zagovarana je „nova Evropa“ ali „Evropa suverenih naroda“, a ne Evropa građana.
Da li današnji autokrati i populisti poput Putina, Orbana, Fica i inih, nazivajući svoje političke protivnike fašistima (Putin Zelenskog odnosno Ukrajinu, na primer!) zapravo na njih samo projiciraju sopstvena politička ubeđenja? Sve pod plaštom tobožnjeg „antifašizma“? Pitanja su na koja i nije bogzna kako teško dati odgovor!
Svojevrsno licemerje i lažni antifašizam
Nedavno obeležavanje 80-godišnjice oslobođenja Beograda više nego jasno pokazalo je sličnu prirodu Vučićeve vlasti – svojevrsno licemerje i lažni antifašizam. Ili tačnije – „antifašizam na Putinov način“!
Vučić je svesno iskoristio Dan oslobođenja Beograda kako bi se (o)pravdao Rusiji. Ruski ambasador je, naime, prilikom njihovog međusobnog susreta nekoliko dana pre 20. oktobra, jasno predočio Vučiću da odbijanje Putinovog poziva i nedolazak na samit zemalja BRIKS-a u Kazanju, neće od strane zvanične Moskve biti shvaćeni kao javno poniženje predsednika Putina, samo u dva slučaja: prvo, ako prilikom obeležavanja 80-godišnjice oslobođenja Beograda Vučić posebno naglasi apsolutnu rusku ulogu i doprinos oslobođenju Beograda i iz proslave potpuno odstrani Ukrajinu kao „fašističku državu“, i drugo, ako u iskrenom (telefonskom) razgovoru sa Putinom (koji će mu obezbediti narečeni ambasador!) objasni razloge odbijanja njegovog poziva. Obe stvari su se, kao što znamo, dogodile. Prva, 20. oktobra, a za telefonski razgovor sa Putinom smo, doduše saznali dan kasnije!
Svoj „antifašizam na Putinov način“, Vučić dakle potvrđuje i kad pristaje da ne uvrsti Ukrajinu u obeležavanje Dana oslobođenja Beograda iako je Treći ukrajinski front, u kojem su najbrojniji bili upravo Ukrajinci, dao veliki doprinos u borbama za oslobođenje grada
Pristajući na apsolutno minimiziranje uloge jedinica Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije kao autentične antifašističke snage u Evropi toga doba (sa jugoslovenskim partizanskim jedinicama su se po autentičnosti antifašizma mogli jedino meriti italijanski i grčki partizani, španski republikanci tokom građanskog rata, i delom francuski pokret otpora), Vučić je pokazao ne samo lojalnost Putinu, već i to da mu je kao ideja antifašizam stran i da ne odgovara njegovom političkom kredu. Oba njegova politička idola, duhovna oca takoreći, Šešelj i Tomislav Nikolić, nose i danas titulu „četničkog vojvode“ a i sâm mlađani Vučić je 1995. godine zaneseno buncao praveći nekakvu računicu koja bi se, samo da se on, tada 25-godišnji šovinizmom napaljeni junoša, pitao trebala izraziti brojčano i fašistoidno – „100:1“.
Svoj „antifašizam na Putinov način“, Vučić dakle potvrđuje i kad pristaje da ne uvrsti Ukrajinu u obeležavanje Dana oslobođenja Beograda (jer, zaboga, ona je, kako Putin veli, „fašistička“) iako je Treći ukrajinski front u kojem su najbrojniji bili upravo Ukrajinci dao veliki doprinos u borbama za oslobođenje grada.
O drugim primerima lažnog i neiskrenog antifašizma Vučićevog režima – ima ih na desetine samo u proteklih par meseci – da i ne govorimo. Od Vulinovih nedavnih izjava da „postoje genocidni narodi“ – on javno i bez zazora kaže da su to Hrvati (a valjda se podrazumeva šta sa takvim narodima treba onda činiti!), preko fašistoidnih izjava SNS kadrova, čak i onih u kulturi kao što je izjava upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu da su „mešani brakovi plod spoja nacizma i komunizma (?!)“, Šapićevog srbovanja, doduše diletantskog ali ipak opakog, pa sve do nedavne odluke Vlade da knjige štampane na latinici država odnosno nadležno ministarstvo ubuduće neće otkupljivati i slati bibliotekama širom Srbije, „u cilju čistote i očuvanja srpskog ćiriličkog pisma kao osnove nacionalnog identiteta“. Slično je tridesetih godina uradio i Hitler davši doduše samo preporuku (koja je, kao u svim autoritarnim državama, uz punu snishodljivost Vođi podređenih institucija, dobila snagu obaveznosti) da se u javnoj upotrebi isključivo koristi gotica kao „germansko istorijsko pismo“.
Zbog ovakvih stavova predstavnika današnje vlasti, zbog bezobzirne revizije naše prošlosti, veličanja ratnih zločinaca iz poslednja dva rata i živog sećanja na ratne i druge strahote iz ratnih devedesetih, danas nam je više nego ikada potreban antifašizam koji će se energično usprotiviti nadirućem (neo)fašizmu. Potreban nam je kao društvu između ostalog i zato što neretko slušamo zlokobne glasove koji dopiru sa desne ali i sa radikalno leve strane političkog spektra. Desnica, osim svog nedvosmislenog antikomunizma, naciju i njenu suverenost smatra vrhunskim političkim idealom: sve što derogira nacionalne vrednosti mora biti energično odbačeno.. Nacija je iznad svega, ona je „izvor i utoka svega postojećeg“ kako ju je 1936. definisao nacistički ideolog Alfred Rozenberg. Zato je za desnicu nacionalizam prirodno stanje.
Odsustvo smisla za stvarnost
Radikalna levica pak tvrdi da je antifašizam danas nepotreban, da je prevaziđen jer istorijskog fašizma odavno nema, pobeđen je 1945. godine. Mladoj srpskoj levici, koja uglavnom svoj ideološki koncept zasniva na tvrdo dogmatskim stavovima staljinističkog tipa, začudo nacionalizam nije problem; njen fokus je isključivo na klasnom pitanju. Kad se ono jednog dana reši, vele oni, nestaće i nacija, pa neće biti ni nacionalizma. Kakvo odsustvo smisla za stvarnost!
Zaboravljaju da kad se nacionalizam, kao devedesetih godina, razdvoji od univerzalnih moralnih načela (poštovanje drugih nacija) i postane ekskluzivan i zasnovan na superiornosti sopstvene nacije, rase i istorijske tradicije i koji funkcioniše na načelima nacionalne izuzetnosti, postaje vrlo blizak fašizmu ako ne i fašizam sâm. A to se u Srbiji desilo u doba Miloševića, a dešava se i danas u Vučićevoj Srbiji. Nažalost, i u dobrom delu Evrope i sveta.
I ma šta današnji režimski analitičari mislili i govorili, stvar je istorijski gledano sasvim jasna: autoritarizam, militarizam, kult ličnosti i zakoni represije, iako, kao u slučaju Italije i Nemačke iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, ili Putinove Rusije danas, mogu kratkoročno delovati čak i efikasno na unutrašnji ekonomski razvoj; na dugi rok, međutim, svojom ekskluzivističkom nacionalitičkom politikom oni zakonomerno dovode u ratnu opasnost kako sopstveno društvo tako i tuđa društva i narode, čitav svet zapravo, što nam je istorija pre nešto više od osamdeset godina belodano pokazala. Ne samo Srbiji nego i celom svetu antifašizam još od 1945. godine nikad nije bio potrebniji nego danas!
