Nema promene autoritarnog režima dok ne krene da se odvaljuje bedem njegove podrške, dok sistem ne popusti iznutra i dok ne počne tiho, pojedinačno, pa sve glasnije i masovnije otkazivanje poslušnosti, sabotiranje naredbi i spasavanje s broda koji tone. Sad smo, izgleda, u toj tački promene.
Nema, takođe, autoritarne vlasti u čijim temeljima nisu nezajažljiva korupcija i kriminal koji ih na kraju, i do kraja, drže na okupu. Policija, tužilaštvo i sudovi zato su uvek pod čvrstim uzdama kao najvažniji čuvari poretka. Kad neko povremeno iz tog sistema podigne glavu, mašinerija ga brzo samelje ili odstrani i sve nastavi da radi po utvrđenom ritmu.
Izgleda da se i ta epizoda porobljavanja države završava.
Zatezanje omče oko pravosuđa poslednjih godina dostiglo je takve razmere da sada izgleda da se „uže pretrže“. Počelo je neprimerenim izjavama predsednika države o tome ko je kriv a ko nije, gde ima slučaja a gde nema, ko je prošao poligraf ili je spreman za zatvor kao „najveći kriminalac“. To javno suđenje pre bilo kakve istrage i suda bilo je faktičko uputstvo pravosudnom sistemu da radi po zahtevima vrha vlasti. Neposlušnim sudijama i tužiocima otimali bi predmete, premeštali ih na druga radna mesta, pretili disciplinskim kaznama i tako osiguravali „mir“ i prašinu na fajlovima.
I ta etapa se, polako, završava. Nervoza raste, pritisak ulice ipak ne posustaje, a broj sudija i tužilaca koji ne pristaju na čizmu vlasti za vratom raste. I sad Aleksandar Vučić, bez ustezanja, uzima stvar u svoje ruke. Neće, kaže, suditi i tužiti oni koji podržavaju banditizam, huliganizam i nepravdu, već oni koji će da štite državu. A država, zna se, to je on. On je, tako, jedini tumač i zaštitnik prava, Bog otac, nosilac žezla pravde, iznad svih sudova i tužilaštava i organa sile. On sad javno preti otkazima policiji koja neće da hapsi i tužiocima koji ne određuju pritvor, a kad sudija u Užicu, na primer, pusti protestante, nije ga sramota da u maniru provincijske alapače zajedljivo kaže: „Znate zašto je sudija ideološki opredeljen za blokadere? Da vam otkrijem. Pa žena mu nije prošla za tužioca.“ Istovremeno sutkinju kojoj je dodeljena inicijativa za utvrđivanje poslovne sposobnosti predsednika presreće maskirani muškarac i zavrće joj ruku uz ozbiljne pretnje.
Kako temelji vlasti polako popuštaju, tužilaštvo postaje najosetljivije. Pre svega Tužilaštvo za organizovani kriminal. Jer, tu je pohranjena njihova nečista savest i tu se, na kraju, svode računi svakog režima. Zato su učestale optužbe dela tužilaštva za zaveru i povezanost sa zapadnim centrima moći. Zato se optužbama i pretnjama Tužilaštvo za organizovani kriminal pokušava zalediti. Jer, u njihovim fajlovima su dokazi o organizovanom kriminalu i korupciji. Tu su transkripti Skaj komunikacija koji kriju tajnu Oskara i predistražni postupak u vezi sa finansiranjem Železničke stanice u Novom Sadu. Vlast ozbiljno strahuje od dana kad neće biti dovoljno da predsednik kaže da slučaj Jovanjica ne postoji ili da nema slučaja Generalštab ili da je Krušik izmišljen, pa da to bude uputstvo za rad tužiocima. Otuda ovako brutalna hajka na specijalnog tužioca Mladena Nenadića i optužbe da je blokaderski tužilac i „učesnik državnog udara“.
Nešto se u tužilaštvu sigurno kuva kad je Vučić ciknuo da su hteli da pohapse sve, uključujući i njega i da je trebalo da „obave najprljaviji posao za strane sile“. Samo je izbegao da kaže zašto je to tužilaštvo htelo da hapsi državni vrh i šta je zaista razlog za ovoliku paniku koja se podigla.
