Rešen sam da zavredim kao hulja – kaže Ričard III u uvodnom monologu istoimene Šekspirove drame. Ričard zna da je sakat i da ga ljudi neće voleti. On zna da je svet stvoren za lepe i pitome, a ne za njega i zato odlučuje da ih preduhitri. Ako ga drugi zamišljaju kao hulju, onda će on hulja i biti.
Umesto da kažu da sam ružan i glup, oni kažu da sam peder i picousti – kaže opšti predsednik države (u sve se meša, a ni za šta nije nadležan) . Unapred proglašava sebe žrtvom, da bi nakon toga svaka rečenica postala forma odbrane. U predsednikovom političkom diskursu ta vrsta autoiniciranog zla potpuno je ritualizovana, jer on je sam protiv svih!
Poput Ričarda, koji se uspinje ka kruni fabrikovanjem pretnji i upravljanjem percepcijom ljudi, opšti predsednik države nikada ne traži legitimitet u pravilima, jer ih sam ispisuje i svakodnevno menja. Njegovo pravo ne počiva na Ustavu, nego na traumama koje iznova proizvodi i distribuira.
U jednoj sceni Šekspirove drame, građani Londona dovedeni su u situaciju da sami „zatraže“ da Ričard bude kralj, iako je to već unapred bilo odlučeno. Tako je i kod nas: izbori se održavaju, opozicija postoji, nezavisni mediji postoje, ali ishod je uvek poznat. I kao i u tragediji, svi to znaju, ali igra mora da se nastavi: Brže, jače i bolje
Ričard stvara neprijatelje da bi imao opravdanja za ubistva, a opšti predsednik Srbije stvara narativne neprijatelje kako bi imao opravdanje za potpunu kontrolu. U tom smislu, obe figure zavise od fikcije, od dramaturške nužnosti da neprijatelj uvek postoji, a ne od stvarnog neprijatelja sa kojim se bore.
Zato uopšte nije slučajno što predsednik često ponavlja da je on kriv za sve, poput onog govora 29. novembra prošle godine kada je izjavio: Zovu me ljudi iz fudbalskog saveza kažu, pa, znate u Zaječaru treba da igraju utakmicu OFK Beograd i Zvezda. Nema, kažu, stadion upotrebnu dozvolu. Pa, ima upotrebnu dozvolu. Privremena ili probna upotrebna dozvola je isto što i upotrebna dozvola, u skladu sa zakonom. Samo što to nepismeni ljudi ne znaju. I zlonamerni ljudi se prave da ne znaju. A znate zašto nije imalo, a sada ima u potpunosti upotrebnu dozvolu? Samo zbog dodatnog napajanja. I za to sam kriv? Evo, o-kej, ja sam kriv.
Na prvi pogled ovo zaista deluje kao samoironija, a u stvari je u pitanju najprecizniji opis Ričardovog logosa – ako me već mrzite, neka to bude sa razlogom i ako mi već ne verujete nećete verovati nikome, a dok sumnjate u sve – ja vladam!
Kao i kod Ričarda, uzurpacija se neprekidno dešava kroz jezik. Prema istraživanju Istinomera, u prvih 150 dana ove godine opšti predsednik Srbije obratio se javnosti čak 190 puta. Ta brojka potvrđuje da je njegova vlast zasnovana na neprekidnoj produkciji prisustva. Sijaset pseudopokajanja, grafikona, cifara i obećanja – sve to služi da bi se potpuno paralisala mogućnost mišljenja.
Ričard stvara neprijatelje da bi imao opravdanja za ubistva, a opšti predsednik Srbije stvara narativne neprijatelje kako bi imao opravdanje za potpunu kontrolu. U tom smislu, obe figure zavise od fikcije, od dramaturške nužnosti da neprijatelj uvek postoji, a ne od stvarnog neprijatelja sa kojim se bore
U jednoj sceni Šekspirove drame, građani Londona dovedeni su u situaciju da sami „zatraže“ da Ričard bude kralj, iako je to već unapred bilo odlučeno. Tako je i kod nas: izbori se održavaju, opozicija postoji, nezavisni mediji postoje, ali ishod je uvek poznat. I kao i u tragediji, svi to znaju, ali igra mora da se nastavi: Brže, jače i bolje!
Vladar i ogledalo
Ja sam samo ja – izgovara Ričard. U tim rečima odjekuje prokletstvo svakog autokrate koji je neprestano okružen poslušnicima, a istovremeno zastrašujuće sam. Opšti predsednik Srbije tu poziciju neprekidno performira, jer je njegov govor refleksija – zanosni pokušaj da se uveri da još postoji kao predsednik, simbol ili odraz koji sve apsorbuje i sve poništava.
U tom smislu njegovi javni nastupi su rituali. Oni su način da se potvrdi da je i dalje tu na sceni, kao glumac koji više i ne zna da li publika veruje u njegov lik, ali zna da će bez nje taj lik potpuno nestati.
U spektaklu autoritarne vlasti lider ne upravlja državom, nego slikom o upravljanju državom. Opšti predsednik Srbije zapravo samo proizvodi epizode u kojima „Vučić“ mora još jednom da odigra sebe. Tu nema ni politike, ni građana, ni izbora, postoji samo koreografija i kadar, kadar, kadar.
U svim tim manično postavljenim ogledalima on ne traži podršku naroda, nego potvrdu vlasti i zato nije dovoljno da ga neko brani, nego on mora sam da ispriča kako je napadnut i spolja i iznutra. Nije dovoljno da on bude u pravu, nego je nužno pokazati da je nepravedno optužen.
U spektaklu autoritarne vlasti lider ne upravlja državom, nego slikom o upravljanju državom. Opšti predsednik Srbije zapravo samo proizvodi epizode u kojima „Vučić“ mora još jednom da odigra sebe. Tu nema ni politike, ni građana, ni izbora, postoji samo koreografija i kadar, kadar, kadar
Ričard stalno ponavlja da ga svi lažu, provociraju, da mu žele zlo, jer jedino u toj slici on može da postoji. Tako i opšti predsednik Srbije zna da on ne može da postoji bez „onih žutih“ i studenata „blokadera“, jer ako nema njih onda je i njegova vlast bezrazložna. Njegovo lice na ekranima nije lice predsednika, to je projekcija „Vučića“, onog koji pokušava da zadrži narativ pod kontrolom, jer ako prestane da govori o „obojenoj revoluciji“ ljudi bi možda mogli da vide ono od čega on najviše beži – senku lišenu mita.
Konja! Konja! Kraljevstvo za konja!
Na bojnom polju, dok mu se vojska raspada, saveznici beže glavom bez obzira, a prošli zločini vraćaju u obliku sablasti, Ričard viče večnu repliku: Konja! Konja! Kraljevstvo za konja! U predsednikovom slučaju nema izlaza, nema ni pokreta, postoji samo produkcija istih kriza, istih obraćanja, istih obećanja, istih neprijatelja i istih narativa. Ričard je znao da mu treba izlaz, a opšti predsednik Srbije više i ne zna šta traži. Samo zna da mora da nastavi, jer stajanje znači pucanje slike „Vučića“ koju je sagradio o sebi, a bez te slike nema ni moći.
U teoriji spektakla, moć je ono što se prikazuje, a ne ono što jeste i opšti predsednik Srbije to razume do srži. Njegova moć zavisi od poseta gradilištima, bolnicama, od televizijskih gostovanja i od susreta sa ljudima koji ga mole za pomoć. Umesto politike, on mora stalno da se kreće, jer pokret zamenjuje smisao, te tako i devet meseci nakon pada nadstrešnice imamo veštačko ubrzanje „zlatnog doba“, ali to „zlatno doba“ je sada isprazno. Mediji su prezasićeni, narativi predvidivi, a neprijatelji reciklirani, i što je najopasnije za njegov odraz u ogledalu, publika više ne reaguje!
Zato predsednik više i ne traži sredstvo koje će ga spasiti, nego ga iznova konstituiše. Ne traži konja kao Ričard, nego pokušava da sve nosi sam: i mit i funkciju i tragediju. U tom pokušaju da u isto vreme bude i izvor i refleksija moći vlast mu postaje teret, a taj teret se ogleda u njegovim govorima. On sve vreme pokušava da nas uveri da je još tu, iako ni sam više ne zna u kom ogledalu može da pronađe taj magični odraz. On se gubi u jeziku koji sam proizvodi i izgleda da se stvarnost raspada brže nego što može da je govorom pretvori u paralelnu.
Kao i Ričard u poslednjoj sceni, on više ne upravlja dramom, nego se trudi da makar još malo zadrži pažnju, a cena postaje sve veća, jer svaki novi mit mora da zakopa onaj koji se upravo urušava i tako u nedogled, samo trčanje u mestu, jer još je svetlo na sceni.
Ali nijedna tragedija ne funkcioniše bez kraja, a u našem slučaju kraj je nemoguć, jer je glumac još na sceni i niko ne zna kada će publika izaći iz pozorišta. A kada sala ostane potpuno prazna, lik će morati da prizna da je ostao sam na sceni
Predsednikov odraz je iscrpljen, jer je previše puta viđen. Njegove izjave više nikoga ne iznenađuju i ne uzbuđuju, samo se automatski svrstavaju u prepoznatljive obrasce: žrtva, uspeh, strah, drama. I tako iz dana u dan i iz večeri u večnost.
Ali nijedna tragedija ne funkcioniše bez kraja, a u našem slučaju kraj je nemoguć, jer je glumac još na sceni i niko ne zna kada će publika izaći iz pozorišta. A kada sala ostane potpuno prazna, lik će morati da prizna da je ostao sam na sceni.
