Kao kad vojskovođa umornoj i demoralisanoj vojsci, u bici za koju se plaši da je gubi, komanduje juriš, tako i Aleksandar Vučić uzvikuje da je pobedio obojenu revoluciju i da je sa protestima gotovo. Ali, te su njegove reči ostale sasvim bez odjeka i nisu dale snagu njegovim posustalim sledbenicima. Nisu mobilisale novu podršku ni ojačale uverenje da će se sve brzo vratiti na staro, kao da se nesreća 1. novembra nije ni dogodila. Zna dobro predsednik države da je politička depresija prešla na njegovu stranu, da se apatija sad širi i među njegovim pristalicama i da je knjiga javne podrške spala na dva, tri slova. Sve mu je teže da pronađe one koji će gorljivo da brane vlast. Štaviše, mnogi se već spremaju ili polako napuštaju brod koji izgleda da tone.
Najnovije istraživanje Crte beleži da 80 odsto građana Srbije podržava većinu zahteva studenata, a trećina populacije navodi da je učestvovala u aktuelnim protestima. Studentsku pobunu podržava 64 odsto građana, a najveći rast podrške beleži se među onima koji inače podržavaju partije na vlasti. Danas svaki peti građanin kojem su bliže partije vlasti podržava proteste. Tu promenu nije teško uočiti. Uostalom kao ni to da učesnik protesta uživa u osećanju da uspostavlja novi politički profil, sasvim različit od onog koji je oblikovala partija na vlasti. Današnji protesti, između ostalog, spajaju pokidane niti među ljudima i narodima, među verama i među svim drugim različitostima. I mnogo podsećaju na gandijevski metod duhovnog sloma represije, na onaj njegov veliki marš dug dvesta milja, kojim se 1930. godine, zajedno sa svojim sledbenicima, suprotstavio monopolu britanske vlade na proizvodnju soli i podigao ceo narod.
Vučić sada vuče poteze kao odgovor na nadiruće nezadovoljstvo i pokušava na svaki način da ohrabruje distanciranost studentskog protesta od ostalih delova političke zajednice, tražeći šansu za sebe u njihovoj rečenici „ ne rušimo vlast nego menjamo sistem“
Tu promenu sasvim sigurno vidi i Aleksandar Vučić. I upravo njegova medijska hiperaktivnost i nervoza pokazuju da više on ne diktira tempo, nego studenti i pobunjeni građani. Sad je njegova vlast u defanzivi. Vuče poteze kao odgovor na nadiruće nezadovoljstvo i pokušava na svaki način da ohrabruje distanciranost studentskog protesta od ostalih delova političke zajednice, tražeći šansu za sebe u njihovoj rečenici „ne rušimo vlast nego menjamo sistem“. Dok đaci pešaci pronose Srbijom glas o važnosti pravne države, odgovornosti i slobode, a u lokalnim sredinama se građani obračunavaju sa partijskim kabadahijama, režim hapsi pokušavajući da se konsoliduje simulirajući odlučnu borbu protiv korupcije. Ali za 13 godina tihovanja tužilaštva ne mogu da budu satisfakcija spektakularna hapšenja, koja ostavljaju utisak, ali ne ugrožavaju ključne figure u koruptivnoj hobotnici. Zato ta hapšenja ne proizvode efekat zbog koga su fascikle izvučene iz prašnjavih fioka. Tačno je, međutim, da se voda penje. Zato će verovatno biti još žrtvovanih u narednim danima, možda i zvučnijih imena od bivše gradonačelnice Niša koju su čak snimili sa lisicama kako bi umirili bes u tom gradu pred veliki protest. Ali pravda je još veoma daleko od braće, kumova i zaštićenih prijatelja.
Mnogo je dužna ova vlast građanima Srbije. Pre svega pošteno tužilaštvo i pravnu državu. I zato sve više građana podržava studentske zahteve. Istraživanje Crte beleži da umesto besa, straha i zabrinutosti, među građanima sada preovladavaju nada i optimizam. Dešava se ono o čemu je govorio Zoran Đinđić – građani se za promene ne bore kada nemaju šta da izgube nego onda kada imaju šta da dobiju. Tu nadu su im dali studenti. Ali sadržajem moraju da je ispune i svi drugi.
