I evo nas, stigli smo do stotog broja nedeljnika Radar. Mali jubilej za veliki entuzijazam novinara koji su, za to vreme, objavili tri puta više istraživačkih priča nego što je brojeva. I svaka je zadirala u meko tkivo sistema koji je ubrzano tonuo u bezakonje i korupciju. Nije bilo lako u uslovima zaključanih institucija koje su čuvale nedodirljivost političke vrhuške. A vlast je inspirisala ili direktno organizovala nasilje prema svima koji dovode u pitanje autoritarni način njenog vladanja. Naše novinare i urednike su vređali, javno i preko društvenih mreža, pretili im likvidacijom, fizički ih napadali dok su bili na zadatku, zatrpavali naš sajt botovskim blatom, gasili nam društvene mreže… A mi smo kao mala družila entuzijasta čuvali parče slobode koje smo osvojili i radili smo kao da su uslovi regularni i kao da se nad profesionalnim medijima i društvom preteći ne nadvija crni oblak represije.
U ovih sto brojeva na prste jedne ruku mogu da se izbroje komercijalni oglasi koje smo objavili. Jer, pojavljivanje u Radaru spada u ozbiljan rizik poslovanja, svejedno što smo od samog početka izbili na prvo mesto po tiražu i uticaju ili što je prosečna mesečna poseta našeg sajta premašivala pola miliona. Naravno da naši novinari nisu mogli da dođu do zvaničnih sagovornika jer i njima je strogo zabranjeno za govore za medije koje nije odobrio glavni šef. A glavni šef je kreirao atmosferu da se ništa ne radi bez stroge političke instrukcije, inače slede kaznene ekspedicije i verbalna linčovanja. I što su se temelji autoritarnog režima više ljuljali, to je pogani jezik uvreda i ponižavanja postajao otrovniji, a uslovi za elementarno normalan novinarski rad sve teži.
Ipak, iako su za Radar vrata zvaničnih institucija ostala zatvorena, iako su ignorisani pozivi, mejlovi i pitanja koje smo upućivali, naši novinari su, zahvaljujući profesionalnosti i integritetu, uspeli da izgrade zaista respektabilnu mrežu sigurnih i kredibilnih izvora. Tako se na stranicama našeg nedeljnika, od prvog broja, razmotava infrastruktura kriminalnih, koruptivnih i klijentelističkih veza koje su suspendovale pravni poredak ove zemlje i izgradile paralelni, maligni sistem u čiju maticu su uvukli policiju, delove pravosuđa i tajne službe. Dešifrovali smo poslovne manipulacije, pretresali ugovore i direktne pogodbe za gradnju iza kojih je uvek stajala slabost političara prema novcu. Samo što nije u pitanju malo novca, nego baš mnogo. Toliko, da pretnje smrću koje naši novinari u poslednje vreme dobijaju zvuče zlokobno. Pogotovo što se nervoza režima povećava jer su otisci prstiju u mnogim njihovim nedelima u međuvremenu izašli na videlo.
Naše novinare i urednike su vređali, javno i preko društvenih mreža, pretili im likvidacijom, fizički ih napadali dok su bili na zadatku, zatrpavali naš sajt botovskim blatom, gasili nam društvene mreže…
U vreme kad je prvi broj našeg nedeljnika izašao, aktuelna politička garnitura još uvek se osećala sigurnom i zaštićenom. Mogla je preko medija koje kontroliše bez teškoća da upravlja slikom stvarnosti i da učvršćuje neprikosnovenost velikog vođe. Mogla je tada još uvek svaku istinu da izvrgne ruglu a svaku laž da instalira kao istinu. Nakon pada nadstrešnice sve se promenilo. Kao da je pod strahotom te tragedije u trenu spao zastor i postalo je mnogo vidljivije i ono o čemu su novinari Radara uporno pisali – da se iza grandioznih projekata i velikih zalaganja u stvari kriju sasvim prozaični interesi pojedinaca iz vlasti koji još uvek veruju da su izvan zakona.
