Došli smo dotle da je pojavljivanje Aleksandra Vučića na većini televizija postalo obavezan deo dnevnog programa kao što je, recimo, prognoza vremena. Samo što njegove najave kiše, sunca ili grmljavinskih nepogoda traju zavisno od njegove kondicije, od pola sata do celovečernjih gostovanja, ponekad i do posle ponoći. I svi ti jednolični monolozi su uglavnom razvučeni, bez energije i poente, ponavljanje istog po hiljadu puta, upriličeni na nervnoj bazi, bez stvarnog razloga i smisla. Jednako su dosadni i kad mahnito preti i kad potišteno nabraja šta je sve učinio za Srbiju. Ipak, Vučić od pojavljivanja ne odustaje. Očigledno, i dalje veruje da se upravo na njegovim pričama kao na mentalnim uzdama drži svekolika podrška ovoj vlasti. I ako bi samo malo popustio, ako bi taj vergl stao, sve bi se srušilo kao kula od karata. Jer dok se vrti ta jedna te ista melodija i mirišu kokice i šećerna vuna, mađioničari izvlače novac. Tako je to na svakom vašaru, pa i političkom.
Ponekad, ipak, u tom moru dosade, agresije, mržnje i samohvale pojavi se i neki nemirni talas koji pokaže šta to zaista stanuje u predsednikovoj glavi. U nagoveštaju možemo da pročitamo koje se to svoje osvetničke misli, koja ga opseda, plaši dok vergla da je Srbija sita svega, i blokada i studenata i pobunjenih građana. Jer izgleda da mu nije dovoljno sve što represivna mašinerija radi. Podižu se tužbe, preti krivičnim delima, hapse aktivisti, oduzimaju plate profesorima, špijuniraju i denunciraju studenti… I onda se još, povrh svega, svakoga dana naš predsednik bori sa demonima u glavi koji ga teraju „da vrati svim ljudima koji su naneli zlo njemu i njegovoj porodici“. Nismo čuli kakvo su mu to konkretno zlo naneli. Nismo saznali ni ko su ti ljudi. Da li su to anonimni tviteraši koje tužilaštvo uspešno lovi po mrežama i privodi ili su razlog besanih noći predsednika i loših misli koje mu se vrte po glavi sasvim druge prirode?
Osveta njega muči. I kako da je izvede. Osveta što su mu studenti pokazali da je džin od papira. Osveta kao izraz njegove mržnje i želje da drugi pate, ali i da on trijumfuje.
Predsednik Srbije je postao talac svojih strahova i žudnje za nekontrolisanom vlašću. I sad iz medijskog bunkera najavljuje prljavu osvetu dok neka deca marširaju Srbijom i Evropom pokazujući kako se vole zemlja i sloboda
Problem je, međutim, što su meta njegovih „loših misli“ svi koji mu ugrožavaju vlast. I mnogo ih je! Građani koji žele promene, studenti koji su probudili Srbiju, novinari koji kritički izveštavaju, profesori koji stoje uz svoje đake, biciklisti i pešaci koji marširaju za slobodu, poljoprivrednici, tužioci, sudije…. Za njih predsednik smišlja osvetu, frustriran jer golu silu ne sme da upotrebi. I zato se vajka da je njemu lepo njegov bata rekao „da je previše mislio na ekonomiju a manje da uredi sistem tako da ovako nešto nikada ne može da se desi“.
Pogrešio je valjda što nije uspostavio još represivniji sistem koji ne bi ostavljao dilemu da je vlast njegovo ekskluzivno pravo. Zato je, uostalom, svih ovih godina rušio političke stranke, kompromitovao njihove lidere, uništavao pluralizam, uzurpirao medije i čistio prostor za svoju autoritarnu vladavinu. A sada je ona istinski dovedena u pitanje pod ogromnim talasom pobune. Uprkos destruktivnom vladajućem inženjeringu i nastojanju da se srpsko društvo potopi u glib, zatruje isključivošću, mržnjom i nekontrolisanim nasiljem i tu ostane zauvek zarobljeno. Predsednik Srbije je postao talac svojih strahova i žudnje za nekontrolisanom vlašću. I sad iz medijskog bunkera najavljuje prljavu osvetu dok neka deca marširaju Srbijom i Evropom pokazujući kako se vole zemlja i sloboda. Ali dok prebira po glavi šta mu je još iz repertoara represije ostalo, možda da ga podsetimo da nema te osvete koja nije porazila onoga ko je čini.
