Epski momenat, od pre nekoliko dana, kada pobunjeni Užičani „na foru“ probijaju policijski kordon na magistrali, rasplamsao je mit o junaštvu Radničkog bataljona i ljudima posebnog kova na jedinoj slobodnoj teritoriji u porobljenoj Evropi 1941. godine. Tako su ovih vrelih julskih dana oživela i naša izbledela sećanja na Užičku republiku.
Za mene je Užička republika pre svega uvek bila film, uspomena na detinjstvo. Bioskop „Avala“ na Crvenom krstu i organizovani odlazak moje osnovne škole na projekciju. Partizanske filmove gledali smo više puta, sve dok replike ne naučimo napamet, aplauzi u bioskopu uvek su pratili ofanzive u kojima su Nemci padali kao pokošeni pod naletima Bate Živojinovića, Ljubiše Samardžića ili Borisa Dvornika.
Posle Bitke na Neretvi i Sutjeske, a pre Doktora Mladena, red je došao na Užičku republiku. Novine su u vreme snimanja pisale „da je drug Tito dao inicijativu za snimanje još jedne epopeje iz revolucije, ali da su u u filmu odbili da igraju Šon Koneri, Pol Njumen, Iv Montan, Oliver Rid, Džuli Kristi, Oliver Rid, Širli Meklejn…“
Tako je prekinuta tradicija gostovanja holivudskih glumaca u partizanskim spektaklima. Istina, niko nije bio naročito impresioniran ni slavnim Orsonom Velsom u ulozi četničkog vojvode (Neretva), a ni Julu Brineru neće biti previše zapamćena uloga partizana Vlade koji diže u vazduh jablanički most. Šta tek reći o blaziranom Ričardu Bartonu kao Titu iz Sutjeske čiji se boravak više pamti po kartonima viskija i druženju njega i njegove supruge Liz Tejlor sa bračnim parom Broz na Brionima?
Žika Mitrović, vrsni filmski zanatlija, okrenut žanrovskom filmu (Kapetan Leši, Marš na Drinu) oslonio se na proverenu ekipu domaćih glumaca. Film Užička republika obojen je različitim žanrovskim bojama i zato smo ga verovatno više voleli od prethodnih partizanskih saga u kojima su dominirali neograničeni državni budžet i pirotehnika. Ima i ovde masovnih scena, ali su svi mnogo više zapamtili ljubav druga Bore (Boris Buzančić) i drugarice Nade (Božidarka Frajt), repliku malog Žarka Jokanovića: „Čiko, je l’ sav ovaj lebac tvoj?“ ili „Alo Požega!“ Ružice Sokić, smrt Pekara Pere (Petar Prličko). Posebno iznenađenje je bila pojava Branka Kockice u ulozi partizana Miše koji se udvara partizanki Jeleni (Neda Arnerić) zato što smo kao mali mislili da Milićević nije glumac nego jednostavno Kockica.
Svako od devetorice uhapšenih zbog kojih su se Užice i čitava Srbija digli na noge imao je nakon izlaska iz pritvora taj prkosni pogled predaka iz Radničkog bataljona. Zbog toga smo poverovali da je Užice ovih dana ponovo ona ista Republika koja je postojala od 24. septembra do 29. novembra 1941. godine i bila prva oslobođena teritorija u okupiranoj Evropi
(SNS Kockica će nam prirediti još jedno neprijatno iznenađenje četrdeset godina kasnije, ali to je neka sasvim druga tema)
U Mitrovićevom filmu poseban akcenat je na izdaji četnika, pa se i tu kasting poigrao izborom do tada neprikosnovenog romantičnog zavodnika Radeta Šerbedžije za ulogu glavnog četničkog zlikovca majora Koste Barca.
Najviše se plakalo u trenutku pogibije partizana Slavka.
„Slavko, oči moje, daj još koju bombu“ izgovara Mija Aleksić, a pružena ruka mu ostaje u vazduhu.
„Moraćeš sam, majstore“, poslednje su Slavkove reči pred kolektivno plakanje u bioskopu „Avala“.
Pamtim i anegdotu profesora Gorana Markovića koji je vojni rok služio u Užicu kao asistent režije u ovom filmu. On nam je ispričao kako je dobio zadatak da u kasarni odredi statiste za film i odluči koji će vojnici glumiti četnike a koji partizane. Za partizane su naravno izabrali visoke, stasite vojnike. Onima koji su bili predodređeni za četnike, naloženo je da puštaju brade. Kada se posle više od mesec dana vratio u kasarnu, jedva je izvukao živu glavu. Opkolila ga je grupa bradatih „četnika“ gnevnih zbog toga što su ostali zarobljeni, bez mogućnosti izlaska u grad. Naravno da niko nije hteo da pusti gomilu bradatih vojnika u centar Titovog Užica!
Ali ono što u ovom romantizovanom filmu i posle pola veka i dalje funkcioniše jeste priča o solidarnosti i herojstvu ljudi kojima je ugrožena sloboda. Obespravljeni građani kojima ništa sem bezuslovnog otpora nije preostalo, lako se mogu identifikovati sa herojima Radničkog bataljona. Zato što se istorijski događaj svesnog žrtvovanja 270 ljudi pred silom od 3.000 nemačkih vojnika neminovno pretvorio u mit. Srpski Termopil.
Svako od devetorice uhapšenih, zbog kojih su se Užice i čitava Srbija digli na noge, imao je nakon izlaska iz pritvora taj prkosni pogled predaka iz Radničkog bataljona. Zbog toga smo poverovali da je Užice ovih dana ponovo ona ista Republika koja je postojala od 24. septembra do 29. novembra 1941. godine i bila prva oslobođena teritorija u okupiranoj Evropi. Retki preživeli stanovnici Užičke republike govorili su o „slobodi koja se dva meseca mogla osećati u vazduhu“, uprkos neizvesnosti koju je svaka noć donosila. Svako ko se zatekao na Trgu partizana u Užicu poslednjih dana mogao je udahnuti taj isti vazduh.
Ne postoji osoba koja ovih dana makar u sebi nije recitovala meni najdražu partizansku poemu. Kadinjača, Slavka Vukosavljevića, nastala je pravo iz srca četrnaestogodišnjeg partizanskog kurira i zato i danas budi snažne emocije.
„Ako bih morao reći šta je Užička republika, rekao bih da je u toj atmosferi kolapsa, poraza, mraka, okupacije, tiranije i smrti slobodno Užice bilo država i konkretna manifestacija entuzijazma, hrabrosti, dostojanstva i nade, upravo kad je već počeo da izgleda kao da je sve nestalo od ljudi i života“, govorio je Vukosavljević.
Ne bih bio u koži mafijaških vlastodržaca koji su ovog leta udarili na heroje Radničkog bataljona i mit o Užičkoj republici. To jednostavno nema šanse za uspeh
„Bilo je zabavnije i lepše nego što se može pretpostaviti u to ratno vreme. Skoro svake večeri su se u Sokolani održavali razni nastupi i igranke. Bio je sjajan hor, orkestar, i pozorišna trupa. Ponekad bi događanje bilo prekinuto pozivom borcima jedinica da napuste dvoranu i prijave se na svoja mesta. Ponekad bi se čuli pucnji. Međutim, orkestar je i dalje svirao ili marš Budi se istok i zapad ili tango Večeras, draga moja, šaputaću ti nežne reči. Ispred Sokolane, u mraku, oko barikada, parovi su se ljubili, a mi još dečaci istovremeno smo uzbuđeno gledali ratnike i ljubavnike.“
Ne bih bio u koži mafijaških vlastodržaca koji su ovog leta udarili na heroje Radničkog bataljona i mit o Užičkoj republici. To jednostavno nema šanse za uspeh. I zato dok čekam da počne protest na Trgu partizana u Užicu kao moćnu motivacionu poeziju recitujem u sebi finale Vukosavljevićeve poeme:
„Ko te, Užice,
ne bi voleo!?
I bol
i radost
bio si, grade…“
