Ustavni sud Srbije nije baš efikasna institucija, pre bi se moglo reći da je troma, kasni i uvek čeka na mig iz vrhova vlasti. Ali pre nekoliko dana, na zadovoljstvo crkve i jezičkih „čistunaca“, na sednici kojoj je predsedavala predsednica Ustavnog suda, pokrenut je postupak za utvrđivanje ustavnosti Zakona o rodnoj ravnopravnosti koji je usvojen 2021, a stupio na snagu 1. juna ove godine. Šta to ne valja u zakonu kojim se zabranjuje diskriminacija na osnovu bilo kod ličnog svojstva, garantuje ravnopravnost i propisuje obaveza države da razvija politiku jednakih mogućnosti? Šta je sporno u zakonu kojim je, kako su to ocenili iz Inicijative mladih za ljudska prava, „zabranjeno da nas neko uznemirava, ponižava, preti, uslovljava, seksualno ucenjuje“, kojim se, između ostalog, garantuju jednako dostupna radna mesta i plate, jednake mogućnosti napredovanja, vrednovanje neplaćenog kućnog rada i pravo da žene budu oslovljavane u ženskom rodu…
Ali, šta će društvu nasilja i diskriminacije takav zakon. Pa ovde se samo ređaju zabrane i sužavaju slobode. Ovde se nasilnici i zlostavljači koji podržavaju vlast nagrađuju i promovišu, a kažnjavaju i proteruju oni koji je kritikuju. Ovde se razlika kažnjava, a sloboda je greh. Suspenzija Zakona o rodnoj ravnopravnosti je zato prirodan sled u društvu koje iz godine u godinu postaje sve konzervativnije, radikalnije i represivnije i kome glavni problem nije rastuća netolerancija nego rodno senzitivni jezik. Važno je da Ustavni sud utvrdi pravilo da ne može da se kaže dramaturškinja ili borkinja, ali zato može sluškinja ili nerotkinja. To je u duhu jezika i srpskih tradicionalnih vrednosti. Ustavni sud bi tako trebalo da spasi naciju od takozvanih „rodnih ideologija“, jer se do okončanja postupka obustavlja primenjivanje rodno osetljivog jezika u školskim udžbenicima, nastavnom materijalu, svedočanstvima, diplomama i u medijima… Mogu konačno da odahnu patrijarh Porfirije i SPC jer je povučen zakon koji „stvara mogućnost da mladi naraštaji prestanu da budu ono što su božjom voljom postali“, i koji „pod plaštom uklanjanja takozvanih rodnih stereotipa nameće promenu svesti i načina života pojedinaca i društva u celini i promoviše ideologiju, politiku i prakse LGBTQIA“.
Ipak, najadekvatniji odgovor na pitanje zašto je važan Zakon o rodnoj ravnopravnosti stiže iz brojnih istraživanja koja mere vladavinu prava i stavove generacije koja je stasala u atmosferi nasilja i netolerancije poslednjih deset godina. Za četrdeset odsto mladih veoma su važni tradicija i običaji, a njih 46 odsto misli da se treba držati morala koji propoveda njihova verska zajednica, 80 odsto je iskusilo ili svedočilo rodnoj diskriminaciji, 44 odsto se može okvalifikovati kao homofobično, a četvrtina ispitanih smatra da pripadnici LGBT populacije zaslužuju batine, čak 45 odsto srednjoškolaca smatra da je abortus greh, dok 42 odsto mladih kaže da nasilje može biti opravdano. To je desetogodišnji epilog zatvorenog, zatrovanog i zarobljenog društva i vlasti koja učvršćuje svoj položaj ohrabrujući desničarske ideje, sklonost autoritarizmu, homofobiji i ksenofobiji. Srbija bespomoćno šlajfuje zaglavljena u sopstvenom blatu iz koga ne može da se izbavi. Jer to je deo tehnologije vladanja i ključ uspeha ove vlasti.
