Prošla je godina dana od jezivog masakra u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu u kojoj je učenik sedmog razreda hladnokrvno ubio devetoro dece i čuvara škole: Sofiju Negić, Maru Anđelković, Anu Božović, Adrianu Dukić, Andreja Čikića, Bojanu Asović, Katarinu Martinović, Emu Kobiljski, Angelinu Aćimović i njihovog čuvara Dragana Vlahovića.
Treći maj i dalje traje.
Prošla je godina i od bezumnog ubistva devetoro mladih u Malom Orašju i Duboni. Pod rafalima bezumlja pali su Nikola Milić, Aleksandar Milovanović, Marko Mitrović, Lazar Milovanović, Nemanja Stevanović, Petar Mitrović, a onda brat i sestra Milan i Kristina Panić, i njihov drug Dalibor Todorović.
Četvrti maj i dalje traje.
To je bilans zla koje se kao strašna pretnja i opomena nadvilo nad ovom zemljom. Kobni znak da negde mnogo i opasno grešimo.
Ti stravični zločini u Beogradu i selima oko Mladenovca trebalo je da probude srpsko društvo anestezirano od prevelike količine nasilja i nepravde u kojoj živimo i da budu istinski otrežnjujući. Trebalo je da nas sve zajedno nateraju da se zagledamo u svoje lice i pokušamo, ako je moguće, da se vratimo u normalu. Konačno, devetnaest ubijenih mladih, za dva dana, trebalo je da bude bolno i skupo plaćeno buđenje odgovornosti i svesti da ništa više ne sme da bude isto i da se na tim nevinim žrtvama bezumlja mora graditi promena celog sistema.
Devetnaest ubijenih mladih, za dva dana, trebalo je da bude bolno i skupo plaćeno buđenje svesti da ništa više ne sme da bude isto i da se na tim nevinim žrtvama mora graditi promena celog sistema. Ništa od toga se nije desilo
Ništa od toga se, nažalost, nije desilo.
Pucnji u Beogradu i u selima kod Mladenovca trenutak su u kome je istinski stao život samo njihovim porodicama. A Srbija je nastavila po starom. Nehajno i nepodnošljivo brzo vraćala se svojoj banalnosti zla, svojoj rutini posrnulog društva u kome je nasilje uobičajeni dekor, a ubistva se samo nižu kao tragični epilozi svekolikog haosa u kome živimo.
Propustila je ova država, u ovih godinu dana, da se preispita gde greši i da se suoči sa svim okolnostima koje su dovele do ova dva zločina. Propustila je da sagleda čitav lanac odgovornosti, od porodice, vaspitanja, škole, zakona, medija, policije, političara… I da vidi posledice toga što ovo društvo zarasta u korov, što je Srbija nepodnošljivo zagađena i što ne ume da stane nego se pretvara u distopičnu zemlju u kojoj umesto elementarnih pravila demokratskog društva imamo spektar korupcije i nasilja koje preplavljuje socijalni i politički pejzaž.
Propustila je ova država, na kraju, da bude istinska institucionalna podrška porodicama ubijenih u Beogradu, Malom Orašju i Duboni. Ostavila ih je same da traže put kako da prežive pakao koji im je priređen, a da ih svakog dana nešto ranjava i uznemirava.
Srbija će na godišnjicu zločina ceremonijalnim i komemorativnim činovima obeležiti ove tragične datume. Na Malom Tašmajdanu već raste deset japanskih trešanja zasađenih za ubijene, a kod Brankovog mosta 21 stablo crvenog hrasta u obliku srca za sve ubijene u dva prošlogodišnja zločina. Paliće se sveće i polagati cveće, programske aktivnosti već su utvrđene, a na ulazu škole „Vladislav Ribnikar“ iz Ulice kralja Milutina biće postavljena umetnička instalacija – nazvana „Veo plača“, koja će pokriti celu širinu školske zgrade.
I to je to. A onda može sve po starom.
.
