Ovih dana društvenim mrežama kao plamen širi se kratak video u kome Stejsi Abrams, američka političarka, aktivistkinja i spisateljica, govori o deset faza uvođenja autokratije. Iako je za primer uzela Brazil, Indiju, Rusiju i Filipine, vladavina Aleksandra Vučića mogla bi da bude školski primer njene teorije. Vučić je došao na vlast na poštenim izborima. I tako počinje, kaže Abrams. To su onda poslednji takvi jer sledi ubrzano širenje moći i preuzimanje vlasti na svim nivoima. Zatim skupština gubi autoritet a vlast preuzima kontrolu nad pravosuđem. Sledi uništavanje državne uprave jer građani treba da zaborave šta su demokratske institucije. Istovremeno, kaže Abrams, vlast postavlja lojaliste na važna mesta u policiji, sudstvu, odbrani i oni samo predsedniku polažu račune.
U međuvremenu traje proces temeljnog razaranja sredstava komunikacije i širenje moćne propagandne mašinerije umesto medija. Sedma faza je uspostavljanje krivca, odnosno ključne mete. To mogu biti različite grupe ali i pojedinci, na primer Šolak, ili rektor Đokić. Zatim se eliminišu svi koji mogu da pomognu da se formira otpor – univerzitet, advokati, nevladine organizacije… Uvodi se nasilje u svim oblicima kako bi se ugušilo nezadovoljstvo i posejao strah. I kad se sve to obavi onda se raspisuju izbori na kojima glasaju uplašeni građani, zavisni od vlasti ili njeni saučesnici, zaključuje Abrams. Odnosno, kad je Srbija u pitanju, kad je sve pod kontrolom vlasti, kad je rezultat izbora izvestan, posle temeljnog rastakanja svake ideje demokratije i odgovornosti i normalizovanja potlačenosti, slepe poslušnosti i represije.
Danas predsednik okleva sa izborima. Čeka neko zatišje, trenutak slabosti, neki konflikt ili razdor na kome predano radi. Nada se posustajanju otpora građana, da može u maniru blickriga, možda već krajem jeseni, da osvoji još jedan siguran izborni rezultat
Sve je, dakle, posle trinaest godina moglo da bude udžbenički precizno, po receptu uzornih autokratija o kojima govori Stejsi Abrams da studenti nisu polupali lončiće. I da masovni protesti koji traju već gotovo devet meseci nisu uneli neizvesnost i nepredvidivost na koju ova vlast nije navikla i koja ih prilično frustrira i onespokojava. Zato danas Aleksandar Vučić okleva sa izborima. Čeka neko zatišje, trenutak slabosti, neki konflikt ili razdor na kome predano radi. Nada se posustajanju otpora građana, da može u maniru blickriga, možda već krajem jeseni, da osvoji još jedan siguran izborni rezultat. Mala je cena za tu ambiciju uništavanje državnih univerziteta ili advokatske komore, vladanje uredbama i leks specijalisima, pa ako bude moguće i gašenje preostalih nezavisnih medija. Samo kad bi još našao pogodan način da se osveti rektoru koga bi najradije, da sme i može, strpao u zatvor.
Vučiću nije preostalo ništa osim nasilja, laži i nacionalizma na kome ponovo kao nekad okuplja podršku. Kroz tabloidne medije divlja najprimitivnija mržnja po uzoru na devedesete, kad su politički opsenari i iluzionisti pripremali teren za ratne sukobe. Ipak, nekada moćni Vučić danas se vidno plaši. I to se vidi po načinu na koji bodri sebe da je gotovo sa obojenom revolucijom, da studenti više nemaju podršku i da je nestala popularnost organizatora protesta. A istovremeno paranoično traži mangupe u svojim redovima, one koji bi prvi mogli da napuste brod koji tone. Juri veštice po tužilaštvu, sudovima i policiji, sumnjiči i proverava dojučerašnje prijatelje i preventivno ponižava, omalovažava i vređa sve one koji bi se mogli pojaviti kao njegova konkurencija. Ironija je da je tako superioran i moćan, u obilazak Fruškogorskog koridora i gradilišta mosta na Dunavu morao da ide pod jakim policijskim obezbeđenjem. Što bi se ironično reklo, kroz kukuruze. Moćna vlast ipak jednom završi u farsi.
