Istorija se često ponavlja kao farsa. O tome ovih dana svedoče prizori kampovanja u Pionirskom parku gde kao u nekom trećerazrednom, niskobudžetnom filmu grupa mladih ljudi amaterski igra ulogu nezadovoljnih studenata „koji žele da uče“, za razliku od onih u protestu koji „ne žele da uče“. Karikaturalni scenario kao finalni izraz bezidejnosti vlasti da pronađe odgovor na masovnost pobune koja se širi Srbijom. U Pionirskom parku danas sve je providna laž. I sve je prevara. Farsi doprinosi i samo mesto koje su izabrali za logorovanje.
Jer, Pionirski park ima reputaciju ozbiljnog političkog simbola. Smešten u trouglu između tri značajne državne institucije, Predsedništva, Skupštine Srbije i Skupštine grada Beograda, postao je proteklih decenija neka vrsta sabirnog centra istinskih nezadovoljnika svih predznaka. Na njegovim klupama prodavali su knjige iz samizdata disidenti s početka osamdesetih, obeležili su ga i prvi štrajkovi radnika, kasnije su socijalno defavorizovani u ovom parku štrajkovali glađu. Tu su i prvi opozicionari, o Vidovdanu, razapinjali šatore i pravili političke zbegove. U Pionirskom parku „odmarale“ su se zastave i slike svih srpskih vođa i careva. Bilo je to zborno mesto onih koji su „branili Kosovo“ i „širili istinu o ugroženosti srpskog naroda“, zatim antibirokratskih revolucionara kad su krenuli da razvaljuju Jugoslaviju, a kasnije i petooktobaraca koji su rušili Slobodana Miloševića ili prvih velikih protesta protiv Aleksandra Vučića, podvučenih plavim.
Pionirski park ima reputaciju ozbiljnog političkog simbola. Smešten u trouglu između tri značajne državne institucije, Predsedništva, Skupštine Srbije i Skupštine grada Beograda, postao je proteklih decenija neka vrsta sabirnog centra istinskih nezadovoljnika svih predznaka
Nikada niko u Pionirski park nije došao da faktički čuva vlast. Ovako jeftine simulacije, kakva je logorovanje studenata „koji hoće da uče“, pod prozorom predsednika države, nikada nije bilo. Dvadesetak mladih postavljeno je tu u stvari da budu živi štit oko zgrade Predsedništva. A stiže im, kako se čuje, i pojačanje s Kosova. I oni bi trebalo da stvore iluziju da će njih, a ne zgradu Predsedništva, da čuvaju trostruki kordoni naoružanih policajaca 15. marta. I da su zbog njih, a ne zbog čoveka čija se senka noću nazire u prozoru Predsedništva, postavljene metalne ograde u Pionirskom parku. Bilo bi zanimljivo znati o čemu razmišlja dok tako iz mraka posmatra ovu jeftinu simulaciju sa živim ljudima kojima je celu logistiku obezbedio. I dok policija u civilu krstari noću oko njih ili oko njega, jer su šatori u kasnim satima često prazni. Od istinske podrške nekada stigao je danas do režirane, od izliva divljenja do zviždanja. Krenuo je od URA i stigao do UA. Lokalni funkcioneri partija na vlasti više ne mogu na ulicu da izađu. Pod kanonadom jaja, ponižene, izvode ih iz lokalnih uprava u Zaječaru, Kraljevu, Požegi, Bogatiću… I to nije kraj. Ani Brnabić su ispred opštinskog odbora SNS u Obrenovcu zviždali naprednjaci uz povike da uhapsi svog brata jer je više krao nego Grčić. A pre toga slično su doživeli ona i Siniša Mali u Lazarevcu kada ih je dve stotine građana uz povike i skandiranje ispratilo. Miloša Vučevića, premijera u ostavci, u Novom Bečeju građani su „častili“ takođe žestokim negodovanjem i jajima. Konačno i Aleksandar Vučić je prvi put doživeo da ga građani sačekuju pored puta i da mu u lice zvižde.
Bes je promenio stranu, kaže predsednik. A izgleda da je strah promenio stranu. Otuda ovako napadno plašenje građana sukobima i policijom koja će 15. marta „da radi svoj posao“. Ali ima jedna scena iz Smedereva u vreme Vučićeve posete koja se širi društvenim mrežama. Građani su skandirali da policija spusti štitove. I spustili su. Onda je jedna žena povikala: Podignite vizire! Nakon nekoliko sekundi pauze i diskretnog znaka komandira jedan po jedan policajac podizao je vizir. I to je promena.
