I kad svi ovi prolećni verski i svetovni praznici prođu i po frižideru se razvuku ostaci preterivanja kojim se na trenutak kompenzuju suštinske oskudice realnog života, kad se kao veliko platno rastegne slika prvomajskog uranka i roštiljanja, pa Velikog petka i posta, pa uskršnje liturgije i bogate porodične trpeze za sve pare, pa Vrbice i Đurđevdana, kako izgleda stvarni život ovdašnjeg prosečnog građanina? Onog koji je uspeo da spoji nekoliko dana praznika i otputuje negde ili bar pošalje decu i onog drugog koji to nikada nije mogao. Onog koji upada u statistiku od 50 odsto stanovnika Srbije koji sebi ne mogu da priušte nedelju dana plaćenog odmora godišnje i čiji budžet ne može da podnese iznenadni trošak od 16.000 dinara i onog kojeg ovih predizbornih dana treba dodatno da razgale vesela obećanja upriličena da zasene prostotu politike kojoj su važni glasovi a ne ljudi. I možda je taj život, koji na neverovatan način spaja realno i nadrealno, ipak, najbolje opisao sam predsednik države Aleksandar Vučić u jednom od tih prazničnih dana.
A bilo je to ovako: u Narodnoj skupštini je najpre izabrana nova vlada, ministri su potom svečano položili zakletvu, premijer je tri sata čitao ekspoze i nakon toga, kao što je to običaj u Srbiji, u Dnevniku javnog servisa umesto novog premijera gostovao je predsednik države da objasni šta čeka srpskog građanina sutra, kad cela država postane Ekspo. I tu počinje bajka.
Predsednik nije mogao da sakrije egzaltiranost dok je opisivao kako će izgledati taj obećani bolji život za novu klasu bogataša i kako će se Srbija iz dronjaka prerušiti u lepoticu kojoj svi zavide. E, to je nama naša izborna borba dala
Predsednik nije mogao da sakrije egzaltiranost dok je opisivao kako će izgledati taj obećani bolji život za novu klasu bogataša i kako će se Srbija iz dronjaka prerušiti u lepoticu kojoj svi zavide. Izgradićemo, rekao je, veliki nacionalni stadion, doduše ne najveći, ali sigurno jedan od najlepših u Evropi. Brčkaćemo se u najmodernijem akvatik centru za vodene sportove kakav samo Mađari u Evropi imaju. Zabavljaćemo se u tri tematska parka, imaćemo i Legolend i Diznilend i rolerkostere i ringišpile i vodene parkove. Napravićemo i veliki pristan na Savi da mogu kruzeri iz sveta da pristižu pa onda turisti da se razmile po celom Ekspu vozilima bez vozača, dok ne stignu oni leteći. Ko poželi može da iznajmi konja, jer je prestižno, to zna predsednik, razvijati i konjički sport. Ko više voli golf imaće na raspolaganju dva golf terena sa 18 rupa za profesionalce. Ko voli akvarijum prošetaće do Ušća gde će pod zemljom da se izgradi jedan od najvećih u ovom delu Evrope ili može da poseti prirodnjački muzej koji Beograd do sada još nije imao.
Beograd na vodi će ubrzo da se proširi i levo i desno i preko reke i u visinu, a pred radnjama Luja Vitona čekaće se u redu kao u Parizu. A auto-putevi će premrežiti Srbiju. Naravno, krajnji cilj je, kaže predsednik, da ljudi iz Srbije i iz sveta uživaju i da mogu svoju decu tu da dovedu i svi lepo da budu srećni i zadovoljni.
E, sad, ima i onih, priznaje predsednik, koji kad vide sve te „lepe zgrade od stakla kažu da to nije za njih nego za bogate“. I tu bi mogla da prestane bajka. Ali ne za predsednika koji ima utešno objašnjenje: „Tačno je da će bogati tu da žive, ali to je bolje za svakog od nas. Jer, zahvaljujući njima, svaki običan čovek svuda imaće više šanse za posao“.
Pa, u pravu je predsednik, na kraju krajeva mora neko i da opslužuje sve te bogate. I to je nama naša izborna borba dala.
