22. februar
„Zašto se TI buniš? A šta TEBI fali?“, parče je našeg današnjeg života koje je neko podelio nedavno u jednom blogu, prenoseći svoje konverzacije sa okruženjem. Drugim rečima, prijatelji autorke teksta smatraju da ona (mislim da je u pitanju bila „ona“) nema razloga da podržava studente jer verovatno ima stan, auto i dovoljno para da preživi. Šta ćeš više. Možda i manje od toga, ali „šta tebi fali?“.
Podseća me to na onu priču o ženi komandanta jednog nemačkog logora, koja je tokom suđenja svom mužu sve vreme plakala nad svojom tužnom sudbinom, nad time da su kao porodica baš lepo živeli i imali sve što im treba, a sad je to izgubljeno…
Podseća me ovo malo i na trenutno ponašanje nekih prosvetnih (i drugih) sindikata koji su se ućutali na temu protesta i prava nastavnika i profesora da se pridruže svojim đacima čim su dobili malo povećanje plata.
I zlo i herojstvo su – da parafraziram Hanu Arent – banalni; „mali“ ljudi koji se koprcaju u svojim okolnostima. Za razliku od heroja, koji te okolnosti transcenduju jer im je pogled uperen u nešto veće, ovi drugi ne vide dalje od površine sopstvene kože. Sitne duše sitno računaju, njihov raboš je kratak, njihov dan isto… Kao i mnoge druge životinje u prirodi, zgrabe to što je ispred njih tog trenutka, odmah i sada, nema budućnosti u tom računu.
Ta tragična sebičnost je i način na koji sadašnji srpski režim uglavnom i vlada. Ćuti, može da bude gore. Zgrabi šta možeš sada, ko zna šta nosi sutra. U opštem stradanju, svi smo u „nultoj igri“: ako neko dobije, neko drugi strada, pa je bolje da onda mi dobijemo. A i ne zna se kada će nestabilna volja „odozgo“ ponovo da krene u našem pravcu…
Zato je herojstvo tako retko, jer je neprirodno. I zato je tako duboko ljudski kada se desi, jer smo mi jedina vrsta na planeti koja može da pravi takvu vrstu izbora. To je ono što zovemo moral.
Ta tragična sebičnost je i način na koji sadašnji srpski režim uglavnom i vlada. Ćuti, može da bude gore. Zgrabi šta možeš sada, ko zna šta nosi sutra. U opštem stradanju, svi smo u „nultoj igri“: ako neko dobije, neko drugi strada, pa je bolje da onda mi dobijemo. A i ne zna se kada će nestabilna volja „odozgo“ ponovo da krene u našem pravcu…
Ćuti, šta tebi fali. U toj rečenici je sažet društveni sistem naše zemlje, koji su sada tek studenti počeli da krnje. Sistem ih je sam iznedrio: globalna generacija koja vidi svoje babe i dede koji su se okoristili u vreme Tita, roditelje koje je upropastio Milošević i sebe koji ne mogu da računaju ni na šta normalno u zemlji u kojoj su. A sloboda je, što reče ona pesma Krisa Kristofersona, kada nemaš šta da izgubiš. Ili odlučiš da imaš, ali da vredi.
23. februar
U pravu je Žižek u svojoj nedavnoj kritici Evrope povodom njenog upadljivog ćutanja (s malim izuzecima) o studentskim protestima.
Pre nekoliko godina, uviđajući iste tendencije koje, uzgred, dovode i do uspona desnice širom kontinenta, napisao sam na LinkedIn-u tekst o tome šta je ‘Brend Evropa’ i zašto je u problemima. Zaista, mnogo šta bi ovde moglo da se nauči iz toga kako komercijalni brendovi upravljaju sobom, decenijama, a neki i vekovima, opstajući u ekstremno prevrtljivim uslovima modernih tržišta. Politika je u svemu sporija i ne bi trebalo da joj ovo bude problem, ako zna šta radi.
Evropa je zaboravila sebe, zaboravila je šta je i „zašto“ je. Zaturila je negde svoje vrednosti u očajničkom pokušaju da kopira Ameriku i nalivajući se prekomernim količinama tog otrovnog „Cool Aid“-a koji se zove „neoliberalizam“ i „hiperindividualizam“.
Mnogo više od toga što ne podržava studente Evropu treba da je sramota toga šta je postala i koje priče sada priča sebi. A kada te sopstvene fantazije zalude, onda te život rastrezni; za Evropu je to dvostruki šamar Putina i Trampa.
Na neki način, srpski studenti sada odgovaraju i Fransisu Fukujami i njegovoj tezi o kraju istorije. Ovaj protest nije ni komunistički, ni kapitalistički, ni fašistički, ni nacionalistički nego institucionalistički. Ne bavi se ideologijom, nego fenomenologijom: „samo hoćemo da institucije rade“. Na taj način, naravno, protesti su inherentno demokratski, što znači i ideološki, ali ne u starim političko-stranačkim obrascima.
Mnogo više od toga što ne podržava studente Evropu treba da je sramota toga šta je postala i koje priče sada priča sebi. A kada te sopstvene fantazije zalude, onda te život rastrezni; za Evropu je to dvostruki šamar Putina i Trampa
Hegemonija režima i dalje traje, ali je uzdrmana; studenti nude alternativni način organizacije društvenog konsenzusa, koaliciju najmanje glamurozne, najmanje mitologizovane, ali najživotnije političke propozicije: pravo građanina na pristojan i bezbedan život. Pravo na nadu.
Da li će ova politička inovacija uspeti da se pretvori i u jednako inovativni političko-institucionalni sistem, videćemo u danima koji dolaze.
24. februar
Studentski protesti su za mnoge semiotička zagonetka zato što izlaze iz uobičajenih modela doživljavanja „politike“, ne samo kod nas već i šire. U isto vreme su i jedna od najvećih modernih demonstracija u praksi takozvanog efekta glasnika (messenger effect). Svaki komunikacioni strateg zna da nije dovoljno samo imati dobru poruku, već da „kanal“ za njeno prenošenje može da znači još i više. Istu stvar nam može reći više izvora, ali najviše verujemo onome ko nosi za nas najjaču emotivnu energiju i kredibilnost.
Nekada je to osoba kao i mi, pa je to razlog za reakciju – identifikacija; nekada je to osoba na koju reagujemo zato što je poznata, stručna ili popularna („influenseri“). Nekada ta osoba nosi jak simbolički napon, kao što su duhovne vođe ili cenjeni aktivisti.
U ovom slučaju, to su naša deca. U privatnim životima, mi se stalno raspravljamo, naravno. Ali kada se deca nađu na barikadama, porodična zadruga – i dalje vrlo mentalno prisutna u našem društvu – aktivira se. Simbolički, za naš narod, to je najjači glasnik promene koji imamo. Deca imaju specijalno mesto u našim srcima. Uvek se setim te bake sa pijace na Banovom brdu koja je najskuplja jaja stavljala u posebnu korpicu i obeležavala „za decu“.
Mislim da je to razlog zašto se mnoge slične poruke o radu institucija, a bilo ih je, koje su koristile i mnoge opozicione stranke, nisu primile; izvor tih poruka, „glasnik“, bio je kontaminiran opštim blatom srpske političke scene i samim konceptom „partije“ i „politike“ kao moralnog i intelektualnog Mordora
Mislim da je to razlog zašto se mnoge slične poruke o radu institucija, a bilo ih je, koje su koristile i mnoge opozicione stranke, nisu primile; izvor tih poruka, „glasnik“, bio je kontaminiran opštim blatom srpske političke scene i samim konceptom „partije“ i „politike“ kao moralnog i intelektualnog Mordora.
Genijalnost studentskih protesta je da su u odnosu na sve ovo otišli „meta“, lebdeći kao meteorološki balon iznad naših uobičajenih podela, sujeta, interesa, trauma i neuroza. Srbija je društvo biologije, to ponavljam često, ali ovoga puta biologija nam se vraća kao progresivna snaga.
