Pobuna se širi Srbijom toliko brzo da vlast više ne stiže ni da odreaguje na sve na šta bi trebalo i na šta bi inače odreagovali paljbom iz svih oružja. Botovi rade u tri smene i opet ništa ne postižu osim mestimičnog blamiranja, predsednik ne zna da li pre da gostuje na nekoj nacionalnoj frekvenciji ili na svom Instagram nalogu, a frka je tolika da je u priču uključena i teška artiljerija. Dobro, teška artiljerija je malo preteran opis, ali uključena je u odbranu i Jelena Karleuša, eto, rade ljudi sa onim što imaju, šta sad.
Od 17.000 pompezno najavljenih lojalista, na braniku otadžbine, odnosno rejtinga Aleksandra Vučića, ostali su samo Ana Brnabić, Miloš Vučević, Vladimir Đukanović, Dragan J. Vučićević, Jelena Karleuša, ona kontragospođa sa kesom mandarina iz Novog Sada i kontragospodin sa „skakavcem“ koji je potegao na studente. Dobro, i poneki pritajeni ludak za volanom koji smatra da je Vučić najjača saobraćajna signalizacija u zemlji i ako on kaže da je u redu voziti po ljudima, onda verovatno jeste u redu.
Koalicioni partneri uglavnom ćute i oglase se jedino kad je u pitanju nešto konkretno iz njihovog resora, što je pomalo osvežavajuće, da ih najzad vidimo kako se malo mešaju u svoj posao, a ne u stvari za koje nisu nadležni i za koje ih ne plaćamo, recimo da brane lik i delo predsednika. Tako nas Ivica Dačić često obavesti koliko je tog dana uhapšeno ludaka koji napadaju studente. Liči to malo na onaj korona period, kad smo dobijali dnevne izveštaje koliko je ljudi obolelo od kovida, samo što sada dobijamo izveštaje koliko je ljudi obolelo od mržnje. Utešno je jedino što je takvih danas znatno manje nego onomad obolelih od korona virusa. Ovaj današnji virus ne prenosi se toliko fizičkim kontaktom koliko preko sredstava javnog informisanja, pa je potrebno samo sebe ne izlagati Pinku, Informeru, Hepiju i ostalim aloima i vrlo je izvesno da se nećete zaraziti. Dačićeva koleginica, ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović, takođe se bavila svojim resorom i rastućim štrajkovima, mada je i tu bila prilično uzdržana i nije se mešala previše, pa je morao da uleće premijer Miloš Vučević da zapreti đacima, profesorima, direktorima i ostalom školskom osoblju.
Možda je najbolje da lojalisti skup organizuju u svoja četiri zida, tamo gde se zaklinju na vernost i puštaju krv. Bilo bi čudno da se krvlju zaklinju na nekom trgu, jer su oni već obojeni u crveno, pa bi taj gest mogao da se protumači kao podrška pobunjenim studentima
Sve ovo onako na gomili ne deluje kao da „sistem nije zakazao“, kako nam je onomad poručila Ana Brnabić, već kao da sistem uopšte i ne postoji i to ne samo ovaj zvanični sistem – u to smo se toliko puta već uverili – nego se raspao i lojalistički sistem za zaštitu lika i dela Aleksandra Vučića.
Možda će u narednom periodu doći do nekog velikog skupa lojalista, ako do sada nisu iskrvarili od previše zaklinjanja na vernost, ali će morati da povedu računa da ne krenu na okupljanje između 11:52 i 12:07, jer može da se desi da nalete na neku od brojnih blokada na ulicama širom Srbije. I da zaobiđu vikende. I radne dane u popodnevnim časovima, jer tad non-stop ima nekih protesta. U stvari, možda je najbolje da oni taj skup organizuju u svoja četiri zida, tamo gde se zaklinju na vernost i puštaju krv. Jer bilo bi malo čudno da se krvlju zaklinju na nekom trgu, pošto su trgovi često već obojeni u crveno, pa bi taj gest mogao da se protumači kao podrška pobunjenim studentima i građanima u akciji „Ruke su vam krvave“. Još bi samo falilo da lojalisti pređu na „tamnu stranu“.
Ali sve je ovo, na kraju krajeva, apsolutno nebitno. Jedino je bitno da odgovorni za tragediju u Novom Sadu odgovaraju, da institucije najzad počnu da funkcionišu u skladu sa zakonom i da nam se nikad više ne ponovi vlast koja šalje nasilnike i kriminalce na decu zato što nije u stanju da prihvati odgovornost za sopstvene postupke.
