Ništa se na dugo najavljivanom i još češće odlaganom Svesrpskom saboru nije desilo, a da već nije viđeno. Osim što je golim okom postalo vidljivo da se nešto između Vučića i Dodika baš omaklo. Do one tačke na kojoj prvi shvata da je Kosovo odigrana karta i da mu opstanak zavisi od sposobnosti da drugog drži na kratkom lancu. Zato ga kroz zube i upozorava da se mane ideje o razdruživanju.
Reč je, dakle, o pojmovnoj zbrci u kojoj obojica dobro razumeju da se ovde ništa, od politike i ekonomije do kulture i medija, ne može sagledavati izvan uloga zapadnih sila i njihovih službi. Otuda smerni Kristofer Hil poručuje da su SAD zadovoljne politikom Srbije prema Ukrajini i dijalogu sa Kosovom i da su izbori u junu bili bolji nego oni u decembru. Otuda je Vučiću dozvoljeno da izvlači iz izbornog džaka Rusku stranku u kojoj živog Rusa nema. I otuda se i Mile, nevoljno, odrekao 9. januara kao Dana Republike Srpske, čime je u stvari priznao odluku Ustavnog suda BiH, koji obeležavanje tog datuma drži neustavnim. I da, upadljivo su na „svesrpskom“ saboru falili Srbi sa Kosova i iz Hrvatske. Prvi jer su u Vučićevoj igri potrošen žeton, a drugi, valjda zato jer se Milorad Pupovac osvedočio da za Srbe u regionu nije zdravo da ih brani ova vlast.
Sve na Saboru ličilo je na seoski panađur u slavu seoskog kneza. Zajedno sa „popovima, topovima i lopovima“, likovima iz prvih redova, notorno ogrezlim u patriotizam i još više u udoban život
Sve ostalo ličilo je na seoski panađur u slavu seoskog kneza. Zajedno sa „popovima, topovima i lopovima“, likovima iz prvih redova, notorno ogrezlim u patriotizam, a još više u udoban život. I to nekako uvek ide proporcionalno. Što više patriotizma, to više udobnog života. Suštinski, radi se o probisvetima koji bi pre dopustili da Srbija propadne zbog njihovog kriminala, nego da se zemlja spase a oni propadnu.
Ali, ono što je pravo pitanje za nas je uočava li neko ovu sprdačinu koju je patentirao samoproglašeni moralni godzila, i nekoliko hiljada njemu sličnih na Trgu republike, dok nas bičuju lekcijama o svesrpstvu, pljačkajući pri tome, nemilice državne resurse i „oslobađajući“ Kosovo od Srba?
I da, ukoliko je Vučić Sabor zamislio kao svoj mini Gazimestan u Knez Mihailovoj, i tu je teško omanuo. Istina, povremeno je izgledalo kao da nad Beogradom još lebdi Arkanov duh, a Milošević povlači konce sa onog sveta, ali to je tek loše režirani scenario. Ako je Vučić nešto naučio od Miloševića, to je da je mnogo lakše nositi na leđima zlovolju sopstvenog naroda, nego svetskih moćnika kojima se na sve strane obećao.
Ali ne mari što je Sabor realno bio sasvim blizu fijaska, da se popravi utisak potrudila se uvek pripravna televizija Pink. Tako smo u jutarnjem programu s Jovanom Jeremić upoznali mladog kompozitora Veljka Jovanovića, predsednika naprednjačkog podmlatka iz Novog Sada, koji nam je predočio da se njegova prigodna pesma „može nazvati modernom himnom za budućnost Srbije“. Uz kadrove srpskih svetinja ovaj daroviti SNS umetnik nam, između ostalog poručuje: „Nek se barjak srpski vije, ljuta borba sad se bije. Svi ko jedan brat za brata, uz Aleksandra komandanta.“
I ma koliko sve ovo izgledalo kao prigodni nacionalistički kič, može biti da je junoša iz Novog Sada iz pukog udvorištva ubo suštinu. Sasvim je moguće da je Vučić, ko onomad Milošević, imao nameru da se na Saboru proglasi svesrpskim predsednikom. Ali to ne biva sa čovekom koji nam je svakim danom u svojih 12 godina vlasti pokazivao da nam je budućnost svetlija ukoliko nam je sadašnjost bednija.
A, narod, naravno, teško artikuliše svoje interese, sem onih da je bolje živeti dobro nego loše, ali kad se jednom suoči sa izdajom sopstvenih interesa – to onda na svašta ume da izađe. Aleksandar komandant će se tada sresti sa izvrnutim ogledalom svih zasluga koje je sebi prisvojio.
