19. decembar
Svaka kriza ima svoje ikone, nekada ljude, nekada simbole. Dosta razmišljam o ikonama i simbolima danas na Sv. Nikolu, koji je slava i moje porodice.
Gola deca koja beže od američkog napalm napada u Vijetnamu, plavooka devojka iz Avganistana na naslovnoj strani National Geographic magazina, londonski crveni autobus sa lažnom porukom kao deo Bregzit kampanje…
Kod nas, pesnica Otpora i Dragana Milojević Srdić u devedesetim, danas krvava ruka i poruka da „smo sada svi pod nadstrešnicom“. Svaka kriza, svaki sukob, ako dovoljno traju, proizvedu bar jedan ikonični prizor.
Za mene je to, u sadašnjem protestu mladih, direktor škole „Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu koji se moli ispred škole. Slika mi je simbolična i tragična na više nivoa.
Jedan je kao prikaz nemoći generacije formirane u raspadu Jugoslavije i naknadnom usponu nacionalizma i religijskog fundamentalizma da se nose sa modernim svetom. Razbijena, nesigurna, individualistička priroda modernosti je beskrajno zbunjujuća i strašna tradicionalistima. Religija je uteha, toplo i jednostavno mesto starih sigurnosti. Direktorovo klečanje je fizička manifestacija naslova jedne od poslednjih knjiga Dobrice Ćosića, U tuđem veku, ideološka linija (a ovde jeste reč o religiji kao ideološkom saučesniku sadašnje srpske političke hegemonije) koja neprekidno teče od jednog od glavnih krivaca za trenutno stanje Srbije do njegovih duhovnih naslednika – u istoj meri nesposobnih da shvate vreme u kome žive.
Ovaj potez je i primer lične nemoći, iskaz potpuno istog primalnog osećaja iz koga je izašla religija u praskozorje čovečanstva: kada osećam da je sve što me okružuje moćnije od mene samog, kada sam sâm sebi mali i beznačajan, kada ne upravljam sopstvenim životom, kada neke „više“ sile određuju moje stanje, kada ne znam šta da radim… onda bežim u fantaziju, u mit, u priču… u molitvu kao utehu. Ne kao rešenje, kao utehu.
Direktor je imao, ako se gleda savremena krizna komunikaciona praksa, jedno desetak potencijalnih pravaca delovanja: od različitih nivoa podrške đacima, preko raznih neutralnih stavova baziranih na „razumevanju prirodnog bunta mladih“, do gole represije i sile (da je direktor bio samo slepo oruđe režima). Ako za ovo prvo nije bilo hrabrosti ili razumevanja, za ovo drugo želje ili sposobnosti, a za ovo treće lične nesklonosti, molitva je onda za nekoga ko je, tako se tvrdi, već jako verujući i blizak crkvi, jedini izlaz.
Ja direktora ne osuđujem na banalni, dnevnopolitički način. Očigledno je u pitanju kompleksna ličnost, ne karikatura verskog fanatika. Ali mi je baš zato ovaj ikonični prizor i beskrajno tužan, i ljudski i sistemski.
Direktor je imao, ako se gleda savremena krizna komunikaciona praksa, jedno desetak potencijalnih pravaca delovanja: od različitih nivoa podrške đacima, preko raznih neutralnih stavova baziranih na „razumevanju prirodnog bunta mladih“, do gole represije i sile
Ljudski, jer je baš njemu zapalo da bude ikona talibanizacije Srbije, iako oko njega ima mnogo gorih u ovome. Njegova lična istorija ukazuje da je u pitanju bio posvećeni edukator, direktor koji je, kažu, čak uradio dosta za školu. Ali, njegovi đaci su mu postavili vrlo jasno definisan racionalni izazov – skoro matematički problem, na neki način. Njegov odgovor na to je sujeverje, gaženje sopstvene karijere priznatog prosvetnog radnika – tajna je u reči „prosveta“ – negiranje i svog života i sebe činom slepe vere. Njegovo klečanje je predaja, ne nekakva moralna superiornost.
Jer, to je ono što fundamentalizam svake vrste radi ljudima, i to je sistemski problem: on nas odvaja od nas samih, na isti način na koji to radi i moderno potrošačko društvo kao primer „sekularnog“ fundamentalizma; on nas uči da verujemo u iracionalna čuda, da su smisao, spas i rešenje van nas samih, u nekoj magičnoj sili ili prisustvu ili predmetu – i samo u tome. Ne u ljudima, ne u energiji i potencijalima budućnosti, nego u natprirodnom i totemskom, u zatvorenom i isključivom, u slepom i poslušnom.
Obrazovanje je pre svega trening za razumevanje sveta u kome živimo. Duhovnost nikada nije bila važnija za ljude, kao i uvek u vreme civilizacijskih lomova, ali duhovnost nije isto što i religija. Duhovnost znači biti svestan sebe i drugih oko sebe, i zajedničkih interesa i pravaca delovanja u okruženju u kome se nalazimo – i zgrada, i opština, i grad, i država, a, danas, to često znači i čitav svet – koji svima donose kvalitetniji život, mentalno i materijalno, koji nam daju ljudsku svrhu postojanja, sada i ovde. Duhovnost je biti svestan naše zajedničke ljudske sudbine na zrncu peska u beskrajnoj praznini svemira. Sve ostalo je patetično bekstvo od realnosti i gledanje u prašinu, ne u zvezde; kada klečimo, zvezde su nam daleko…
22. decembar
Od pada Miloševića, srpski režim nije imao ozbiljniji izazov nego što su to trenutni protesti mladih. Razlozi su poznati i analizirani u mnogim napisima do sada. Ono što sada postaje ključno je, šta dalje?
Trenutna situacija, ako se ne pojavi nekakav „deus ex machina“, binarna je i ukazuje na samo dva potencijalna pravca razvoja.
Jedan je strategija „habanja“ koju je Milošević izuzetno dobro primenjivao. U pitanju je borba iscrpljivanjem, odugovlačenjem, bacanjem magle u oči, „spinovanjem“ i ignorisanjem, minornim ustupcima koji se proglašavaju za konačno rešenje, drugim rečima, boksovanje na poene i kupovina vremena. Cilj je da se studenti zamore, ishabaju svakodnevnim delovanjem koje na kraju ne daje rezultate, u zimskom periodu, u mraku i bljuzgi… Režimu je vreme najveći pomagač jer svaki dan na vlasti znači više para u džep.
Druga potencijalna situacija je eskalacija. Ali, koja?
Režim ne sme silom na decu, jer bi to lako mogla da bude varnica koja bi zapalila oružanu pobunu i silom smenila režim, verovatno u krvi. To i oni znaju, i sa „kobrama“ i bez njih… Sem ako bahatost i kriminalnost nisu dostigle takve zaslepljujuće razmere da više ne mogu ni da zamisle da im se iko unutar Srbije može suprotstaviti.
Studenti takođe ne žele niti mogu silom, jer bi to negiralo principe za koje se bore, a i… studenti su… nisu to navijači.
Opcija eskalacije koja je onda najrealnija je postepeno širenje protesta na generalni štrajk koji bi zaustavio zemlju i učiniо režim funkcionalno besmislenim. Ovakav vid pobune bi onda sigurno dobio i podršku čak i sada uzdržane Evrope, jer bi demokratski narodni mandat bio previše jak za ignorisanje, uprkos alavosti na litijum.
Međutim, da bi ovaj scenario postao realan, studentski pokret mora da reši nekoliko fundamentalnih izazova.
Prvi je stvaranje šire društvene koalicije bazirane na istim ili sličnim interesima. Svaka društvena hegemonija se bazira na koaliciji interesa, materijalnih i simboličkih. I pare i priča. Makar u početku, dok se ne osvoje aparati sile i medija, u kom trenutku autoritarni sistemi svoju hegemoniju grade na represiji i propagandi.
Režim ne sme silom na decu, jer bi to lako mogla da bude varnica koja bi zapalila oružanu pobunu i silom smenila režim, verovatno u krvi. To i oni znaju, i sa „kobrama“ i bez njih… Sem ako bahatost i kriminalnost nisu dostigle takve zaslepljujuće razmere da više ne mogu ni da zamisle da im se iko unutar Srbije može suprotstaviti
U tom smislu, studentima treba šira koalicija društvenih interesa. Njihovi roditelji su prvi takav blok, jer im je prvi interes da sačuvaju svoju decu. Druga grupa su njihovi profesori, iz sličnih razloga. Ovo je jak emotivni interes koji može da otupi oštricu pretnji otkazom i drugim ucenama.
Pravi pomaci se dobijaju ako se studentima pridruže poljoprivrednici i radnici, bilo kojim redom. To onda u režimskom toru ostavlja zaposlene u državnom sektoru, kao veliki potencijalni blok (ali i dosta klimav, ako bi gornji koalicioni blokovi postali realnost), kriminalne strukture i aparate sile. Tas bi počeo da preteže…
Druga dva velika izazova za mlade su pretvaranje protesta baziranog na direktnoj demokratiji sa specifičnim taktičkim zahtevima u političku opciju, jer bez toga nema realnog transformisanja Srbije u bolju i demokratsku državu. Za nekoga se mora glasati na izborima (sem ako se smena vlasti ne desi revolucijom).
Zemlju nije moguće voditi direktnom demokratijom, potrebni su izabrani predstavnici i eksperti. Čak i uz redovno učešće takozvanih građanskih skupština – što bi Srbiju automatski stavilo u rang demokratski najnaprednijih država u svetu, čak i u poređenju sa Evropskom unijom – zemlji trebaјu vlada, ministarstva, javne ustanove… drugim rečima, sistem. A to znači ljudi koji će upravljati njime.
Za to je potrebno imati specifične lidere. Ako je stav o prepuštanju dosadašnje, „stare“ opozicije analima istorije (sem u nekoj pozadinskoj savetodavnoj ulozi od strane probranih progresivaca) tačan – što bi verovatno pozdravio dobar deo progresivne javnosti – to znači da studenti moraju da iskuju svoje nove lidere, nove ličnosti koje će biti otelotvorenje njihovih principa i vrednosti – i koji će ih zadržati jednom kada dođu na pozicije vlasti. Što je, zbog bazičnih dinamika ljudske prirode, uvek teško, ali ne i nemoguće.
I tu ja potencijalno vidim – čak i u odsustvu šire koalicije koja bi dovela do generalnog štrajka ili formiranja novog političkog bloka oko studenata ili konačnog „habanja“ studentske energije i produžavanja upropašćavanja Srbije od strane režima – glavnu potencijalnu korist od sadašnjih protesta: rađanje nove generacije društvenih i političkih lidera, modernih i svetski pismenih, koji žive u svom, ne u „tuđem veku“ Dobrice Ćosića, koji ne kleče u molitvi kada nemaju rešenja, nego ih kreiraju znanjem i stručnošću okruženja iz koga je potekao njihov bunt.
Fakulteti i škole nisu fabrike i radionice, ali često jesu livnice i kovačnice – karaktera, zajedništva i progresivne društvene misije.
24. decembar
Moja porodica živi u dve pesme Dire Straits-a. Obe se dešavaju u Griniču ili blizini, jugoistočnom Londonu koji ima svoju posebnu istoriju i atmosferu. Dire Straits su svoj prvi koncert imali u obližnjem Depfordu, dok je njihov basista studirao sociologiju na obližnjem Goldsmits univerzitetu, gde i ja predajem…
Prva pesma je Jednoruki mornar (Single-handedsailor) sa njihovog drugog albuma Kominike (Communique).
The river rolls away in the night
Little gypsy moth, she’s all tied down
She quiver in the wind and the light
…
Yeah, and on a night when the lazy wind is a-wailing
Around the Cutty Sark
The single-handed sailor goes sailing
Sailing away in the dark
Suvi dok u Griniču je mesto na kome je pohranjen jedan od najčuvenijih jedrenjaka svih vremena, Cutty Sark. Pored njega je godinama bio pohranjen i drugi, mnogo manji brod, „Gypsy Moth“ (Moljac lutalica) u kome je Ser Frensis Čičester prvi oplovio svet sâm, prateći rute velikih jedrenjaka; jednoruki mornar po kome je nazvana pesma.
Druga pesma je njihov klasik Sultani svinga (TheSultan sof Swing), čija radnja se takođe dešava u Depfordu, na južnoj obali Temze (a album na kome se nalazi, prvi za bend, snimljen je u Basing Street studiju, vrlo blizu naše crkve na Noting Hilu).
You get a shiver in the dark
It’s raining in the park but meantime-
South of the river you stop and you hold everything
A band is blowing Dixie, double four time
You feel alright when you hear the music ring
U musavom, polunapuštenom pabu, jedne večeri je Mark Nofler gledao amaterski „diksilend“ orkestar pod imenom Sultani svinga, patetično pompezno nazvan za prostor u kome sviraju i za nezainteresovanost publike za tu muziku. „To nije rokenrol“ je jedan stih iz pesme, referenca na vreme kada je nastala krajem sedamdesetih prošlog veka, kada je pank na svoj sirov i jednostavan način uzdrmao temelje popularne muzike.
Grinič, iako mali, ponekad deluje kao centar sveta. Na vrhu brda u Grinič parku je opservatorija sa nultim meridijanom, linija koja prostorno i vremenski (meantime) povezuje svet u planetarni sistem navigacije, trgovine, turizma i svemirskih istraživanja.
Ispod opservatorije je Pomorski muzej, centralno mesto doživljavanja bivše engleske imperije i mornarice kao njenog glavnog oruđa, a između ova dva ikonična zdanja se nalazi kraljevski park sa hrastovima starim i po četiri stotine godina.
Preko puta ulice je bivši Pomorski koledž, scena za snimanje stotina globalno poznatih filmova i serija i mesto legendarne „Oslikane sale“ (The Painted Hall).
Ceo svet, tako izgleda, jeste u Griniču, i turistički i simbolički. Mnogi su, od Dikensa do Noflera, inspiraciju nalazili u ovom jedinstvenom delu Londona. Na svoj mali način, i autor ovih redova…
26. decembar
Kakav je svet danas, verovatno najbolja poruka za Novu godinu je ona koju je pesnik Čarls Bukovski imao za svakoga u privatnom životu. Ona je već dugo i meni inspiracija. Želim da bude i vama, ne samo za sledeću godinu…
Srećni praznici i iskreno sve najbolje, u svakom pogledu. Do nas je, uglavnom, do nas…
