Stojim ispred izloga Luj Vitona, sa sendvičem od parizera u ruci

Nema tu satire, maliciozno pljuvanje po građanima Srbije.

Dakle, prema Vašem mišljenju, u Beogradu ne postoje normalni, pošteni ljudi koji su svoje bogatstvo stekli sa svoje dve ruke, bez veza i stranačke pomoći, mukotrpnim radom, trudom i dugogodišnjim odricanjem, i koji bi sad hteli da imaju bolju ponudu robnih brendova u svom rodnom gradu?

Zašto su svaki čovek i žena koji se, po sentimentu iz teksta, drznu i usude da uživaju u luksuznom restoranu odmah proglašeni za mafijaše ako su to sebi priuštili dobrim rezultatima u sferi profesije kojom se bave? Ako dodamo da nose brendirane stvari ili voze nešto bolja kola – instant postaju Kavački klan?

U gradu od skoro 1.5mil stanvonika, iz koga operiše više multimedijalnih produkcijskih i uslužnih industrija sa platama od 2.000-3.000e, i tako godinama unazad, pisati iz perspektive da svi ljudi žive na korici hleba (nema pas za šta da te ujede), u najmanju ruku je neozbiljno, koliko god se fino uklapalo u narativ članka (Brend je skuplji, ergo isprozivati nemaštinom, rince & repeat već 12 godina).

Da postoji broj ljudi koji žive u teškoj nemaštini je nesporna činjenica koja je teško iskoreniva i u uređenijim društvima od našeg. Da li zbog nje treba da stagnira višeslojni razvoj čitavog grada i da se njihova situacija koristi kao glavni referentni model za razvitak svakog dela beogradskog društva, uključujući i modne brendove?

Ako se čovek upinje da da komentar na svaku relativno beznačajnu stvar koja može možda, kroz neku od prizmi, da prikaže trenutno stanje u Srbiji iole bolje nego što je ono bilo juče – sa jasnom namerom da ocrni već totalno ocrnjen režim – neminovno će ispasti idiot i na kraju postići kontra-efekat.

Tekst iz članka se ležerno da prevesti kao da je zločin protiv čovečnosti imati visoku platu u Srbiji i želeti da istu potrošiš na luksuznu robu, bilo da su to precenjene generičke torbe sa dva slova ili bilo koji od skoro pridošlih i pridolazećih brendova sa svetske scene, kojih će u budućnosti, kako stvari stoje, biti sve više.

Hajmo ondak da ogolimo taj koncept do kraja – zašto bi iko smeo da uživa i u čemu, sve dok i najsiromašniji stanovnik Srbije ne može da priušti isto to? Odreknite se svega što ljudi iz najugroženih porodica iz unutrašnjosti sebi ne mogu da priušte iz solidarnosti prema njima i ne unosite nikakve novine sve dok one ne budu u potpunosti dostupne za svakog građanina i građanku. To bio logički produžetak narativa iz teksta – otvaranje LV u Beogradu je loše jer deo stanovništva ne može da ga priušti.

Da napomenem, niti posećujem skupocene restorane po BGH2O, niti sam ljubitelj dotične marke i njoj sličnih, samo mi nije jasno šta može biti loše i kome može šta da fali sa glave ako se u gradu otvorila prodavnica skupe robe za koju će plaćati porez na svaki artikal koji proda. Imam utisak da ima sijaset boljih tema za obradu od ove.