Ovih dana kada svet koji smo poznavali nestaje a „superizbornu“ 2024. smenjuju, po svim pokazateljima „superneizvesne“ 2025, 2026… vratio sam se tekstovima koji, po mome sudu, nude značajne pouke i poruke. Možda pre svih za visoko politički polarizovanu i frustriranu neodgovornošću Srbiju.
Pišući pre gotovo dve decenije o pristojnom društvu, Avisaj Margalit smatra da pristojno društvo jeste ono čije ustanove ne ponižavaju ljude koji se nalaze pod njegovom vlašću, a bar civilizovano ono čiji gradjani ne ponižavaju jedni druge. Socijalna filozofija hitno treba da pronađe način koji će nam omogućiti da zajedno živimo bez unižavanja i dostojanstveno. Političke nauke i filozofiju tradicionalno uglavnom privlači ideal pravednog društva koje je zasnovano na ravnoteži između slobode i jednakosti. Ideal pravednog društva je uzvišen ali očito teško ostvarljiv. Pristojno društvo je ideal koji može da se ostvari čak i za naših i života naše dece. Prvo bi trebalo da se rešimo svireposti, a onda ponižavanja, gubitka časti i primitivne i ignorantske bahatosti i neznanja. Poniženje je „svaka vrsta ponašanja ili okolnosti koji predstavljaju valjani razlog da čovek pomisli da mu je samopoštovanje povređeno“. Važna pretpostavka pristojnog društva su zato pojedinci koji poseduju samopoštovanje. Pojedinci koji se ne mire sa zlom i zločincem. Prihvatiti represiju a biti je svestan i ne pružati otpor, nije manji doprinos nepristojnom društvu od onog koji mu daje nepristojna vlast. Svaka vlast ima tendenciju ka nepristojnosti do mere koju joj dozvoljavaju društvo i građani.
Puzavci pred moćnicima
Za razliku od samopoštovanja povoljna slika o sebi nije nužno odlika osoba koja žele pristojno društvo – „poznati su nam ljudi koji sebe veoma visoko cene… ali su spremni da puze pred svakim ko je u poziciji moći i ko bi mogao za njih nešto da učini. Puzavci ponižavaju sebe da bi postigli druga preimućstva po cijenu svog samopoštovanja“.
Poznati su nam ljudi koji sebe veoma visoko cene… ali su spremni da puze pred svakim ko je u poziciji moći i ko bi mogao za njih nešto da učini. Puzavci ponižavaju sebe da bi postigli druga preimućstva po cenu svog samopoštovanja
Takođe je u nepristojnim društvima prisutno kompromitovanje integriteta, kao osobine ličnosti koja ne da da se korumpira. Pritisci su stravični (ucene, gubitak posla, pritisak na decu, izmišljene afere, montirani sudski procesi…). Ljudi koje ponižavaju su često i egzistencijalno ugroženi. Nasilnik kod žrtve izaziva osjećaj bespomoćnosti.
Jedna od najgorih manifestacija nepristojnog društva je gubitak osećaja stida. Ljudi više nemaju ni najminimalniji prag osetljivosti na gaženje časti i dostojanstva. Pristaju na sve. Može se sa njima trgovati, od njih praviti doušnici, poltronstvo je normalno stanje, samopoštovanje je iluzija…
Formalni zaštitnik dostojanstva su ljudska prava, koja su samim tim i moralna. Nepoštovanje ljudskih prava je jedna od osnovnih indikacija nepristojnog društva. Preko narušavanja prava najlakše identifikuju nepristojna ponašanja.
Jedna od najgorih manifestacija nepristojnog društva je gubitak osećaja stida. Ljudi više nemaju ni najminimalniji prag osetljivosti na gaženje časti i dostojanstva. Pristaju na sve. Može se sa njima trgovati, od njih praviti doušnici, poltronstvo je normalno stanje, samopoštovanje je iluzija…
Pišući o konceptu dobrog društva moj stariji kolega i profesor Vukašin Pavlović ističe da je veliki reformator Solon nastojao da izgradi stabilnu državu čijem uređenju bi najviše odgovarala oznaka timokratija – vladavina časnih i poštenih. Na pitanje da li su današnji politički režimi timokratski, odnosno da li su na vlasti časni i pošteni ili bar meritokratski – gde se učešće u vlasti i bogatstvu zasniva na zaslugama, odgovor je gotovo bez izuzetaka negativan.
Apolitični nisu imali status građanina
Donoseći zakon koji predviđa da se svaki građanin, koji za vreme nekog političkog sukoba ostaje po strani, proglasi za „beščasnog“ (atimos) i da mu se oduzmu građanska prava, zakonodavac Solon je imao na umu važnu ideju: da niko prema opštoj stvari ne sme ostajati ravnodušan. Za politički etos atinskog polisa najneprihvatljivije političko stanovište bila je apolitičnost – odbijanje onih koji su imali status građanina da uzmu učešće u političkom životu. Da li se to isto može reći za politički etos današnjih političkih društava koja su političko gmizanje, prikrivanje i kameleonstvo (ne)skriveno proglasili za vrlinu?
Pavlović nas podseća da je Temida, starogrčka boginja pravde, imala sa Zevsom tri ćerke koje personifikuju bitne ideje i vrednosti dobroga društva. Najstarija ćerka Eunomija predstavljala je božansku personifikaciju zakonitosti; Dika je bila boginja pravde; a Ejrena boginja mira. Sve tri vrednosti – zakonitost, pravda i mir su bitne i za današnji pojam dobrog društva, a mera njihove gotovo epske odsutnosti govori o karakteru modernih političkih režima.
Solon je imao na umu važnu ideju: da niko prema opštoj stvari ne sme ostajati ravnodušan. Za politički etos atinskog polisa najneprihvatljivije političko stanovište bila je apolitičnost – odbijanje onih koji su imali status građanina da uzmu učešće u političkom životu
U francuskoj Deklaraciji o pravima čoveka i građanina (1789), već u njenom prvom članu je zapisano:
„Društvene razlike mogu biti zasnovane samo na zajedničkoj koristi”. Šta je u sadržinskom smislu danas ostalo od ključnog slogana Francuske revolucije – „revolucionarnog svetog trojstva“ – sloboda, jednakost, bratstvo?
Dva veka nakon revolucije u Francuskoj, Džon Rols u svojim delima Teorija pravde (1971) i Politički liberalizam (1993) utvrđuje dva važna zahteva koji podržavaju ideju prihvatanja samo opravdanih nejednakosti u modernim društvima: prvi iskazuje princip ravnopravnih mogućnosti ili šansi, dopunjen principom meritokratije, odnosno sticanja položaja i prihoda po principu zasluga; a drugi se zasniva na principu solidarnosti, jer vodi računa o članovima društva koji su u najtežem i najnepovoljnijem položaju.
Obuzdati pohlepu
Rols pokazuje da su pravda i istina, kao prve vrline ljudskih aktivnosti, beskompromisne.
Do koncepta dobrog društva Rols dolazi tragajući za odgovorom na pitanje „kako je moguće da tokom vremena postoji pravedno i stabilno društvo slobodnih i jednakih građana, duboko podeljenih religijskim, filozofskim i moralnim doktrinama?” (Rols, 1998b:36)
Samo „zajedničko shvatanje pravde ustanovljava veze građanskog prijateljstva; opšta želja za pravdom ograničava težnju za drugim ciljevima” (Rols,1998a:22), a posebno, kako je upozoravao još Aristotel, obuzdava neutaživu pohlepu, koju su stari Grci označavali terminom pleonexia. Nasuprot tome, pohlepa na vrhu a strah na nižim nivoima socijalne piramide neka su vrsta identifikacione karte aktuelne Srbije.
Rols u Teoriji pravde nudi koncepciju pravde kao nepristrasnosti (justice as fairness) uobličene uz pomoć sledeća tri elementa: a) garancija nepristrasne vrednosti političkih sloboda , tako da one nisu čisto formalne; b) nepristrasna (i opet ne čisto formalna) jednakost mogućnosti; c) takozvani princip razlikovanja koji kaže da „društvene i ekonomske nejednakosti vezane za službe i položaje treba podesiti tako da one budu od najveće koristi članovima društva u najnepovoljnijem položaju” (Rols, 1998b:38,39). Dakle, u ideji pravde kao nepristrasnosti povezuju se „fundamentalna ideja društva kao nepristrasnog sistema saradnje koja se odvija kroz generacije i razvija se zajedno sa dve druge prateće ideje: idejom građana kao slobornih i jednakih ličnosti i idejom dobro uređenog društva” (Rols, 1998b:68).
Za iscelenje od sistemske, političke korupcije i klijentelizma, beskičmenog udvorišta i autoritarne vlasti ozbiljno obolelog društva u Srbiji vredi svakako pomenuti i koncept dobrog upravljanja koji podrazumeva povećanje transparentnosti, efikasnosti, odgovornosti, jednakosti prava za sve i veće učešće građana u procesu donošenja odluka. Nije lako, traži puno samopromišljanja, solidarnosti i empatije, ali je važno i vredno napora biti pristojan i pravičan. I živeti u takvom društvu.
