Čitam knjigu nekog novinara Njujork tajmsa o novim tehnologijama i čovek objašnjava koliko smo u stvari nespremni i potpuno nemoćni da ne postanemo zavisni od njih. Priča kako je išao na rehabilitaciju od telefona, kao da je alkohol ili heroin. Nije imao dovoljno pažnje da čita knjige, priča sa ljudima duže od minut i da gleda kroz prozor, sva mu je pažnja bila poremećena.
„U početku ti daju besplatno, a posle ti naplaćuju kad se navučeš“. Tako su nama govorili da narkomanija počinje, a koliko to samo neskrivene sličnosti ima sa mobilnim telefonima. Nudi nekoliko pravila, taj novinar, o tome kako da nam ta sprava bude korisna alatka, a ne da mi budemo alatka korporacijama koje prodaju našu pažnju trećim licima, koja pokušavaju da nam „uvale“ razne gluposti ili da utiču na naše stavove.
Meni postaje jasno da mi je sve više nejasan ovaj naš svet. Mislio sam da će sa godinama doći neka mudrost, neki opšti uvid i razumevanje, ali sam samo oćelavio, a svet mi deluje kao da je poludeo
Priča čovek kako nas algoritam tera da gledamo sve ekstremnije i radikalnije „nadražaje“ koje internet nudi. U početku ti treba malo droge, a posle sve više. Kako su, između ostalih, stručnjaci za mozak i ljudsko ponašanje pomagali prilikom pravljenja društvenih mreža kako ne bismo imali šansu da sklonimo pogled.
Meni postaje jasno da mi je sve više nejasan ovaj naš svet. Mislio sam da će sa godinama doći neka mudrost, neki opšti uvid i razumevanje, ali sam samo oćelavio, a svet mi deluje kao da je poludeo. Bežim po običaju u sećanja.
Neočekivana strana progresa
Sećam se kad su uvodili telefon, tačnije telefonske priključke na Novom Beogradu. Ko je mogao da pretpostavi da ćemo morati jednog dana da se lečimo od toga. Progres, kao i uvek, ima svoju neočekivanu stranu. Svuda naokolo je bilo ostataka žice, pa su se bezobrazna deca dosetila i počela da prave praćke i metkiće. Vrlo opasna stvar, može oko da ti iskopa. Na sreću, nisam video takav slučaj, ali smo zbog toga svi bili opomenuti po više puta. Ništa nas, međutim, nije moglo zaustaviti.
Kasnije su se svuda naokolo pojavile i nekakve plastične cevi, pa su počele da se prave i duvaljke. Besneli su sukobi između zgrada i blokova, sve dok se nije završilo sa uvođenjem telefona. Kako je ponestalo materijala – stali su i sukobi. Dobro smo preživeli i sačuvali oči.
Pričam nekim mladim ljudima kako sam jednom prilikom čekao neku devojku, a nje nema. Oni kao iz topa pitaju: „A što je nisi pozvao na mobilni?“
Bez mobilnih telefona čovečanstvo je stiglo do Meseca, organizovale se mnogoljudne svadbe, pljačkale banke i dešavale revolucije. Svi stariji od 25 godina i danas pamte barem dva-tri broja, najčešće svoj kućni i bivše devojke. Mladima je to kao da imamo šest prstiju na ruci. Skroz nepotrebno
„Nije bilo mobilnih“, kažem im, a omladinci me gledaju kao da sam iz kamenog doba. A to je bilo pre samo 30 godina. Sa ove distance svima nam je nejasno kako smo uopšte živeli bez telefona. Koliko se sećam, ljudi su izlazili na neka mesta, pa koga sretneš. Danas zvuči neverovatno da su ljudi dolazili na vreme na dogovoreno mesto, jer je sada normalno da svi kasne i onda te još zovu da ti kažu – da kasne.
Bez mobilnih telefona čovečanstvo je stiglo do Meseca, snimali se složeni filmovi, organizovale se mnogoljudne svadbe, pljačkale su se banke i dešavale se revolucije. Svi stariji od 25 godina i danas pamte barem dva-tri broja telefona. Znamo ih napamet i imamo ih memorisane u glavi. Najčešće svoj kućni i kućni broj bivše devojke, na primer. Mladima je to kao da imamo šest prstiju na ruci. Skroz nepotrebno.
Reći za telefon da je fiksni nije nikom padalo na pamet, tada je to bio samo telefon, nije bilo razloga da se definiše njegova pokretljivost. U početku je to uvek bio crni bakelitni telefon, kasnije su počele razne verzije sa dugačkim kablovima, da možeš da šetaš po kujni dok opanjkavaš komšiluk, a onda su se pojavili sa odvojenim slušalicama, koje moraju da se pune i imaju domet do spavaće sobe. Idealno za mlade i zaljubljene.
Zabluda o dvojnicima iz našeg sokaka
Pored komunikacije, informacije i raznih dogovaranja i ogovaranja telefon je donosio još jednu novotariju zvanu „dvojnik“. To je za vas koji ne znate, drugo domaćinstvo sa kojim deliš istu telefonsku liniju. Dakle, kada dvojnik telefonira, ti ne možeš. I obratno. Mi smo svi sa velikim ubeđenjem mislili da znamo ko je naš dvojnik.
Nedavno sam pričao sa jednim inženjerom telekomunikacija i pitao ga za dvojnika, zašto je dvojnik uvek morao da bude u zgradi i baš blizu? On mi je rekao da je to česta zabluda i da je dvojnik bio neko sa te opštine, ali ne nužno iz zgrade. To je neka stara varijanta kod tih analognih centrala, gde zapravo na jedan kanal nakačiš dva broja.
Danas kad to pomenem nekim ljudima oni kategorički odbijaju da to čuju, uz obrazloženje da su „tačno znali“ ko je njihov dvojnik i da su svi uvek bili u lošim odnosima sa njim. Dvojnik je skoro uvek muškarac-drndoš ili neka baba-nadžak. Jer u to doba moja definicija dvojnika je bila – idiot koji nema život i namerno drži slušalicu podignutu da ja ne bih mogao da se čujem sa devojkom.
Ispostavlja se da smo se mrzeli i lupali jedni drugima po radijatorima i plafonima bez veze. Koliko je to sad teško za objasniti omladini da je postojala jedna linija pa ko pre liniji, njemu i razgovor. To je njima kao meni da su se cigarete kupovale na komad.
Nekada su postojale i telefonske govornice skoro na svakom ćošku. Pravi mangupi su znali da ih koriste i bez petodinarca. Ima ih i sad, ali nisam nikad video da ih neko koristi. I prvi internet je došao telefonom. Još pamtim onaj ludački zvuk kao da neko u pilani pokušava da iseče komad granita
U to vreme postojale su i govornice skoro na svakom ćošku, pravi mangupi su znali da ih koriste i bez petodinarca. Sebe ubrajam u tu grupu. Ima i sad govornica, ali nisam nikad video da ih neko koristi. Ako pamtite, i prvi internet nam je došao telefonom. Onaj ludački zvuk kao da neko u pilani pokušava da iseče komad granita. Ukucaš željenu adresu i onda „pilana“ jedno tri minuta. Netskejp, tako se zvao program.
Aplauzi u Odeonu za lošeg vampira samo zato što govori srpski
Nije bilo baš previše stvari da se nađe, ali to je bio početak. Brat i ja smo pronašli Vebsterov rečnik. Najviše smo se obradovali kad smo ukucali reč – vampir. Definicija je otprilike bila da je vampir srpskohrvatska reč koja označava osobu koja je umrla, ali pije krv i maltretira žive. Koliko smo bili ponosni. Eto našeg malog doprinosa popularnoj kulturi.
Totalnu potvrdu našeg otkrića smo dobili u filmu Blejd, koji se prikazivao u bioskopu Odeon. Blejd je dobar vampir koji se bori protiv zlih vampira. Film počinje svevaseljenskim saborom vampira, a glavni vampiro-sveštenik govori na nekom prilično jadnom srpskohrvackom: „Moramo pobediti“! U Odeonu aplauz, mi smo se veselili da vidimo nekog „našeg“, makar to bio i loš vampir.
Pored dilera deviza, pejdžere su jedino nosili nesrećni hirurzi, prve žrtve gubljenja privatnosti. Preko pejdžera teško da su im stizale neke dobre vesti, već uglavnom da je neko nagrabusio i da odmah, šta god da su radili, moraju da prekinu i dođu na kliniku
Tu negde su počeli i pejdžeri. Neka mala sprava na koju ti stigne poruka koju je neko izdiktirao nekoj centrali preko telefona. Bila je fora da se ima pejdžer, ali brzo su se ljudi zasitili. Pored dilera deviza, jedino su ih nosili nesrećni hirurzi. Oni su bili i prve žrtve gubljenja privatnosti, morali su da ih nose stalno sa sobom. Preko pejdžera teško da su im stizale neke dobre vesti, uglavnom da je neko nagrabusio i da sad treba da se prekine, recimo uživanje u smuđu na nekoj slavi, leškarenje na odmoru ili veselje u kafani. Šta god da si radio, prekidaj i odmah dođi na kliniku.
Horor u vagonu londonskog metroa
A onda su počeli mobilni, prvo kao cigla veliki, pa sve manji, pa onda blekberi sa tastaturom, pa ajkula nokija, koja je mogla da se koristi i u vodi. Moj favorit. Pa preklop, pa ekran i tako sve do danas. Televizor u džepu. Ko je mogao da pretpostavi da ćemo jednog dana morati na odvikavanje.
Da budemo skroz pošteni. ne važi to samo za telefon, već i za kompjuter, televiziju, internet, igrice… U toj nesrećnoj knjizi taj novinar Njujork tajmsa piše da, otkad je na lečenju, primećuje neverovatnu količinu zombija na ulici. Zombiji su ljudi pognute glave koji se drogiraju telefonom.
Sad se smatra da si neki uvrnuti čova ako, recimo, na autobuskoj stanici ne držiš telefon u ruci. Mnogi ljudi priznaju da čak i kad nemaju bateriju foliraju da gledaju telefon, da ne bi bili sumnjivi
Deca moraju na lečenje vratnih pršljenova. Horor. Smatra se da si neki uvrnuti čova ako, recimo, na autobuskoj stanici ne držiš telefon u ruci. Mnogi ljudi priznaju da čak i kad nemaju bateriju foliraju da gledaju telefon da ne bi bili sumnjivi.
U Londonu u metrou sam doživeo nešto vrlo čudno. Bio sam se nešto zamislio i krajičkom uveta sam čuo jedan tanki glas: „Da li me neko čuje? Molim vas treba mi pomoć.“ Okrenuli smo se samo jedna gospođa i ja, da bismo videli jednu baku kako pokušava da izvuče svoju tašnu koja joj se zaglavila ispod sedišta. Ona sama nije mogla da se sagne i da je dohvati. Dohvatio sam joj torbu, a ona mi kaže: „Ja dozivam već 10 minuta, a niko me ne čuje“. Gledamo oko sebe, vagon pun ljudi, ali svako je u svom filmu. Slušalice na ušima i bulje u ekran. Zombi drugari.
Zamislite da joj je trebala neka ozbiljnija pomoć. Ne bih sad da vas plašim, ali telefoni i zrače, svaki put kad uspostavljaju vezu, kad pretražujete internet. Svojevremeno sam snimao neku reklamu za Ministarstvo zdravlja u vezi s bezbednijom i zdravijom upotrebom telefona, ali ona – nikad nije emitovana! Veliki je to biznis da bi se pričalo protiv njega.
Ali, ne mogu da vas ostavim u lošem raspoloženju. Evo ukratko šta taj čovek koji se lečio od telefona predlaže. Počnite sa iskrenim sagledavanjem veličine problema u kojem ste. Počinje kao i svako lečenje zavisnosti – priznavanjem problema: „Zdravo, ja sam Petrović Petar i ja sam zavisnik od telefona.“
Svojevremeno sam radio neku reklamu za Ministarstvo zdravlja u vezi s bezbednijom i zdravijom upotrebom telefona, ali ona nikad nije emitovana! Veliki je to biznis da bi se pričalo protiv njega
Posmatrajte koliko vremena provedete u besmislenom skrolovanju. Probajte da se osvestite i shvatite u kojim trenucima imate napad da pipate telefon? Najverovatnije čim vam je dosadno ili ne daj bože treba da se sedi u tišini. Čekanje lifta, aparata za kafu, kompjutera da se uključi, čekanje na dolazak autobusa… Sve su to okidači anksioznosti. To da se u tišini svojih misli živi nije lako i mora da se vežba. Stavite gumicu na ekran da vas podseti da budete svesni korisnik sprave, a ne robovi jeftinog dopamina kojim vas mozak časti kad vidite kako baba jaše medveda na Tik-Toku. Ja sam, zasad, tek na gumici. Nek nam je sa srećom.
