Kada se jedan autoritarni sistem približi svome kraju, usled stalnog negiranja Istine, njegove institucije se pretvaraju u svoje naličje: policija postaje ispostava Ćacilenda, bolnica radi u službi soničnog oružja, biblioteka podržava kopanje garaže, Zavod za zaštitu spomenika kulture postaje Zahod. Svakako, od Zavoda do Zahoda put je dugačak, ali Srbija je pod Nenadležnom institucijom uspela da ga pređe za 13 godina. Pritom, metafora zahoda ili nužnika postala je koncept vođenja države, jer se prisustvo predsednika u javnom prostoru sada obeležava masom privremenih nužnika i šatora: jedni služe za malu, a drugi za veliku nuždu.
Kadrovici koji su još uvek lojalni Srpskoj naprednoj stranci sve teže se snalaze u tom haosu. Ni Goran Vasić, naprednjak za jednokratnu upotrebu, nije računao na nužničke komplikacije na mestu direktora Zahoda. Kada je stigao poziv sa Andrićevog venca, verovatno je svom sagovorniku rekao da je on istoričar a ne konzervator, te da se slabo razume u spomenike. Pa, baš nam takav treba, ohrabrio ga je poznati glas s druge strane, tražimo čoveka neopterećenog znanjem. Stručnjaka od integriteta.
Tako je srednjoškolski profesor istorije krenuo za Beograd, u misiju skidanja statusa kulturnog dobra sa zgrade Generalštaba Vojske Srbije. Uostalom, pomislio je Vasić na tom putu, negde je čuo svog dvojnika Vesića kako javnosti objašnjava da to nije nikakav Generalštab nego samo lokacija starog SSNO-a (Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu). Pa kome bi te ruševine uopšte nešto značile?, tešio se slatkim ehom Vesićevih reči, koji se tom prilikom pohvalio da pripada vladi koja jedina ume da pravi puteve i pruge. Podrazumeva se, i da rekonstruiše železničke stanice. Zato je i Vasić poželeo da bude deo tog sjajnog tima, pa je odmah po dolasku na novo radno mesto, izdejstvovao blanko papir sa pečatom i pažljivo prepisao tekst koji je dan ranije dobio sa nekog mejla koji je imao ekstenziju „gov.rs“. Tim falsifikatom poručio je Vladi preko svog šefa Selakovića da ne bere gajle, i da slobodno ukine status kulturnog dobra u slučaju zgrade „starog SSNO-a“. Ionako je potrebnija Trampovom zetu Džaredu Kušneru nego nama.
Nijedan dokument Vlade Srbije nema veću težinu od toalet-papira. Pitanje je samo koliko ima slojeva, od čega zavisi stepen nežnosti završne radnje u Zahodu. A ovaj papir koji je on potpisao, bio je jedan od jeftinijih, u jednom sloju, koji se pri korišćenju lako cepa ili ga prsti probuše
Ipak, kada se vrednosti izvrnu na naličje, onda i sve akcije koje režim sprovodi u zemlji i inostranstvu postaju nužničko nakaradne. Tako se završilo i gostovanje Nenadležnog u Majamiju, gde je bezuspešno pokušao da forsira skup republikanaca. S blagim bolom u grudima, on se vratio u Beograd, dok je Goran Vasić hitno uhapšen zbog falsifikovanja dokumenta, kojim je obmanuo Vladu, naneo bol Nenadležnom, unesrećio Džareda Kušnera i suprugu mu Ivanku, koja je već isplanirala veliki apartman na vrhu Daddyjeve kule s pogledom na Belgrade Waterfront.
Vasiću nije preostalo ništa drugo nego da se ubije ili prizna krivicu. Odlučio se za ovo drugo. Međutim, odmah po objavi ove vesti, oglasio se i Nenadležni, poručivši svima da nikakvog falsifikata tu nije bilo, i da projekat ide dalje. Time je relativizovao odnos Gorana Vasića prema Toi-Toi stvarnosti. Naime, on je shvatio da nijedan dokument Vlade Srbije nema veću težinu od toalet-papira. Pitanje je samo koliko ima slojeva, od čega zavisi stepen nežnosti završne radnje u Zahodu. A ovaj papir koji je on potpisao, bio je jedan od jeftinijih, u jednom sloju, koji se pri korišćenju lako cepa ili ga prsti probuše. Vasić nikada nije voleo takav papir, ali kad je već uneređen, red je da se nekako njime obriše.
