Mislio sam da se više nikada neću odazvati na poziv kritičara i radio-voditelja Saše Ćirića, ma kakvu književnu svirku planirao, jer ona poslednja, koju smo izveli u betonskom kvartetu, krajem 2013, kada je SNS uveliko porobljavao medije, nije prošla slavno. Kažem, iako nisam verovao da ću se odazvati na njegov poziv, tog 17. marta, dva dana nakon upotrebe zabranjenog zvučnog topa protiv mirnih demonstranata na istorijskom protestu u Beogradu, odgovorio sam brzo i kratko: dolazim! I zaista, kolega Ćirić, nekadašnji urednik kritike u Betonu, inače voditelj emisije iz kulture „Oko Balkana“ na Radio Beogradu 2, ponudio mi je apsolutno betonski format programa koji nisam mogao da odbijem. Najavio je i goste: nedavno hapšenog pisca i aktivistu Dejana Atanackovića, spisateljicu Mirjanu Đurđević, kao i pisca i kustosa iz Novog Sada Nebojšu Milenkovića. Ovakav iznenadni džez kvintet nije mogao da omane u svom nastupu bez prethodne tonske probe.
U međuvremenu je Gorica Pilipović, novinarka i voditeljka emisije „Ars sonora“ na Radio Beogradu 2 već objavila svoj čuveni intro, objasnivši da je njena autorska emisija pala pod udarom zvučnog topa. Bilo je to prvo pominjanje zabranjenog oružja u sistemu RTS-a, iako je režim zabranio da se o tome govori. Uostalom, kao što je zabranio da se govori o bilo čemu što je povezano sa njihovim zločinačkim poduhvatom. Baš u tom smeru išla je glavna partitura u emisiji „Oko Balkana“: u kakvoj državi živimo, kako vidimo studentske proteste, kako bismo ocenili informativni program RTS-a? Dok smo razgovarali, imao sam utisak da bi svakog časa mogla da upadne interventna jedinica u studio u pratnji ponekog maskiranog funkcionera SNS-a, uhlebljenog u Uredničkom kolegijumu Javnog servisa i naoružanog čekićem. Međutim, ništa se od toga nije dogodilo. Poslali smo svoje poruke u etar, ka ljudima koji radio slušaju u svojim automobilima, ka onima koji očajno tragaju za informacijama, uzalud vrteći svoje skale na digitalnim radio-aparatima.
Dok smo razgovarali, imao sam utisak da bi svakog časa mogla da upadne interventna jedinica u studio u pratnji ponekog maskiranog funkcionera SNS-a, uhlebljenog u Uredničkom kolegijumu Javnog servisa i naoružanog čekićem
Ispostavilo se da smo potresli direktora RTS-a, kao i fantomski Urednički kolegijum koji je od kolege Ćirića zatražio pismeno objašnjenje o promeni koncepta emisije. On im je ukratko objasnio da je sve to učinjeno jer je odgovoran radio dužan da izvesti uprkos usmenoj zabrani vlasti da u vreme velikog protesta ostane zatvoren tokom dva dana. A naročito, kada se protiv građana upotrebi oružje koje je zabranjeno međunarodnom konvencijom. Neimenovani Urednički kolegijum zatražio je isto od novinarke Gorice Pilipović, kao i novinara Miše Stojiljkovića koji je u svoju emisiju uključio Darka Špera, poverenika sindikata Nezavisnost sa RTV-a.
Nešto se dogodilo na Radio Beogradu 2 nakon što je predsednik odlučio da puca u leđa mirnim građanima na protestu. Slobodni glasovi su poslati u etar i neko ih je čuo. Dva dana kasnije, slušao sam u autu „Sporove u kulturi“ voditeljke Ane Vučković, koja je govorila o društvu u krizi. Ovom društvu u kome nam je zabranjeno da govorimo o uzrocima krize. I baš zbog toga – govorimo i istrajavamo u tome. Po povratku kući, ponovo sam tražio frekvencije Radio Beograda 2. Poželeo sam da svi voditelji odluče da rade po svojoj savesti, bivajući lojalni samo Istini, a ne naprednjačkom stožerniku. Ujedno, samo takvo solidarno i združeno delovanje bilo bi garant dubinskih promena – na RTS-u i u društvu. Voleo bih da slušam takav radio.
