Proteklih dana otvoren je Palmin memorijalni kompleks u jagodinskom Račinskom potoku, nekadašnjem gradskom parku, danas teritoriji spektakla. Ovaj igrokaz ostavio je snažan utisak na društvo i medije, koji već danima spekulišu o Palminoj bisti, kao i o tome na šta liči postament: na tortu, krinolinu ili na postolje za Oskara? Zbog pretnji Jagodinaca da će organizovati uriniranje po bisti, napravljen je poklopac od pleksiglasa, kojim je trajno zaštićena glava jagodinskog feudalca, optuženog pred kraj života za kriminalne radnje i podvođenje maloletnica političkim partnerima iz SPS-a i SNS-a. Na neki način, otkrivanjem ovog memorijalnog kompleksa, Palma je prepariran, uronjen u formalin društvenog sećanja, kao ona mrtva ajkula Demijena Hirsta svojevremeno, ostavši da pred našim očima pluta i podseća nas na doba opšteg beščašća.
Spomenik je otkrio Aleksandar Vučić. Ostali su utisci sa izložbe kao i reči kuratora. Kada se ponovo pogleda ta mrtva tigrasta ajkula u formalinu uz prateći kataloški tekst, prestaje svaka komika i mi se ponovo vraćamo tumačenju države, pravde, ustava, budžeta, manjinskih i ženskih prava, ljudskih prava, generalno. Svaki od ovih segmenata bio je pregažen u radu Dragana Markovića Palme, što je Vučić istakao kao vrhunske domete ovog političara – „uzornog Srbina koji zna kako se brani država“. Ovakvo iskrivljeno viđenje stvari karakteristično je za kriminalnu elitu koja je izrasla iz uniforme Arkanovih „Tigrova“ (ili Šešeljevih dobrovoljaca) čije je principe delovanja, poslovanja i ophođenja sa drugima, Palma preneo u politički život Jagodine. Moglo bi se reći da je on pripadao generaciji koja je kod Arkana prošla kroz spontani eksperiment klasičnog uslovljavanja, kakav je svojevremeno ruski fiziolog Ivan Petrovič Pavlov izveo na psima.
Pavlov je, kao što je poznato, uparivao dve vrste nadražaja, hranu i zvuk, da bi kod pasa proizveo naučeni refleks lučenja digestivnih žlezda čak i kada se ukine hrana kao stimulans. Tako su i dobrovoljci kod Arkana imali spontani proces učenja u kojem su se koristila dva različita nadražaja: (zvuk) nasilja i (konzumacija) plena. Pritom je nasilje tretirano kao najviši stepen patriotizma koji je neizostavno bio povezan sa prisvajanjem materijalnog bogatstva. Kod Palme i njegove generacije, svako nasilje je dozvoljeno i nekažnjivo, jer je izraz patriotizma, što je opet skopčano sa bogaćenjem. Otuda potiče i jedina njegova politička misao koju je uspeo da artikuliše za života – „patriotizam se ne sipa u traktor“. Palma je, dakle, osetio svojim rudimentarnim receptorima da se i stečeni Pavlovljev refleks može ugasiti ukoliko usledi dugotrajni izostanak drugog važnog stimulansa – para. Na tom principu je organizovana ne samo njegova partija, već i Srpska napredna stranka, proistekla iz škole radikalskog domoljubnog uslovljavanja.
Kod Palme i njegove generacije, svako nasilje je dozvoljeno i nekažnjivo, jer je izraz patriotizma, što je opet skopčano sa bogaćenjem. Otuda potiče i jedina njegova politička misao koju je uspeo da artikuliše za života – „patriotizam se ne sipa u traktor“
Vučićevi psi radiće još neko vreme na refleks, tući će i hapsiće sve dok bude izvesno da će kad-tad doći i onaj drugi nadražaj. Ukoliko ga ne bude bilo, neurološki signal bi mogao da ugasi lučenje tigrastog patriotizma. Pa čak i kod onih bezobrazno bogatih – Gašića, Dačića, Bajatovića, Malog – čije domoljublje iziskuje mnogo više nula. To je sada najveća muka diktatora koji krstari po gradilištima i zgarištima Srbije, okružen „kobrama“, utešen zveckanjem preostalih ukradenih evra u džepu, koji kod njega počinju da proizvode drugu vrstu refleksa – stezanje u grlu.
