Konačno jedna lepa vest: pesnikinja Radmila Lazić, dobitnica prestižne Nagrade „Branko Miljković“ za knjigu Život posle života (2024), odbila je da plaketu i statuetu primi iz ruku Dragoslava Pavlovića, gradonačelnika Niša. Digla se nemala prašina oko toga. Svima je sporan momenat novčanog iznosa od nezamislivih 352.230 dinara, koji je pesnikinji uplaćen krajem prošle godine, ali ona se, eto, drznula da se ne rukuje sa niškim gradonačelnikom. Režimski mediji lamentiraju nad ovim uskraćenim hepeningom. „Književnos’e lepa stvar“, plače gradonačelnik Pavlović pred kamerama, „šta iskoči ovo?“ Valjda bi najbolje bilo da sada ICE patrole iz Kule uhvate Lazićku i vezanu je, na otvorenoj kamionskoj prikolici, provezu kroz Srbiju sve do trga ispred Narodnog pozorišta u Nišu, pa da je tamo spale na lomači, kao što vešticama i priliči. Vešticama kao što je pesnikinja Radmila Lazić, oduvek nepokorna patrijarhatu i svim represivnim režimima u Srbiji, od Miloševića do Vučića.
Ovim izuzetnim gestom, Radmila Lazić se upisala u istoriju pesništva pobune, o čemu je pisala decenijama, ali se sada i otvoreno, građanskim činom suprotstavila represivnom režimu, prihvatajući Nagradu „Branko Miljković“, ali odbijajući da pruži legitimitet nelegitimnom gradonačelniku Niša. Slično je učinio Filip David februara 2016, kada se ogradio od prisustva predsednika Tomislava Nikolića, koji je trebalo da mu uruči Nagradu za najbolju knjigu u mrežama javnih biblioteka. Davidov gest je ostao kao svetli putokaz, iako su naprednjaci nakon toga ukinuli ovu nagradu, što će možda učiniti i sa „Brankom Miljkovićem“.
Inače, Dragoslav Pavlović je na vlast došao zahvaljujući naprednjačkom izbornom inženjeringu sa lažnom Ruskom strankom, čiji je jedini „Rus“ u stvari Šešeljev radikal – Tihomir Perić, sada zamenik gradonačelnika Niša. Verujem da Perić nikada nije čuo za Valerija Brjusova, kog je prevodio naš veliki pesnik. Svakako nije čuo ni za Miljkovića sve dok Radmila Lazić nije odbila da dođe u Gradsku kuću. Gradonačelniku i zameniku je krivo što su potpisali isplatu novčanog iznosa pesnikinji, kada su mogli da tu svotu sačuvaju za spaljivanje veštice, zajedno s njenim knjigama, koje će sada neizostavno biti sklonjene iz knjižara i biblioteka.
Filip David se ogradio 2016. od prisustva predsednika Tomislava Nikolića, koji je trebalo da mu uruči Nagradu za najbolju knjigu u mrežama javnih biblioteka. Davidov gest je ostao kao svetli putokaz, iako su naprednjaci nakon toga ukinuli ovu nagradu, što će možda učiniti i sa „Brankom Miljkovićem“
Takođe, treba imati na umu da Nagradu „Branko Miljković“ svih prethodnih godina nije uručivala tadašnja gradonačelnica Dragana Sotirovski (koja se bavila izvlačenjem miliona iz budžeta!), već je to uvek činila većnica za kulturu. Zato ovog puta, umesto pitanja zašto Radmila Lazić nije odbila nagradu u samom startu, odrekavši se i basnoslovne sume, treba postaviti ontološko pitanje: šta u sferi logosa, odnosno pesničke vatre, traži jedna ništica u vidu političara Pavlovića? Odgovor je jednostavan i spada u domen predizborne manipulacije SNS-a, jer su niški naprednjaci očigledno doneli akcioni plan da se svaki pozitivan trenutak u javnosti iskoristi za promociju njihove stranke u raspadanju. U gradu u kojem je Aleksandar Vučić proglašen nepoželjnom osobom, kojim se prošetao samo jednom tokom 2025. i to u gluvo doba noći, pod strogo kontrolisanim uslovima. Usled tako lošeg rejtinga naprednjaka u Nišu, svečano uručenje jedne književne nagrade moglo bi im doneti neki pozitivan poen. To pesnikinji Radmili Lazić nije potrebno. Još manje pobunjenom društvu. A Tihomir Brjusov neka se zaleti i paket sa nagradom neka pošalje Postekspresom.
